ЖЕНСКЕ ПРИЧЕ: ДИЈЕТЕ РОЂЕНО ЗБОГ РАТА (Оголила сам се пред друштвом)

Ајна Јусић, психологиња и активисткиња прије нешто више од двије године постидила је највећи дио босанскохерцеговачког друштва иступом који се да сажети у једну једноставну реченицу – ми смо ту, зашто нас се нико није сјетио?

Hana Sokolović / 25. новембар 2020

Foto: Nikola Blagojević

 

Ајна је дијете рођено због рата – дијете рођено након што је њена мајка преживјела сексуално насиље у рату. Од прве јавно изговорене ријечи о томе, ствари се мјењају – и даље, недовољно ефикасно.

„Сјећам се, скупљали смо храбрости, а у том периоду ја највише - јер смо донијели одлуку да ја изађем са својом причом. Али не само ја, заједно са мном ту су и моја мајка, мој очух. Са изласком у јавност, наши животи су се промијенили у потпуности. Породица, пријатељи, комшије, познаници, сви су сазнали шта се десило са мојом мајком и ко сам ја уствари. У том тренутку, била сам свјесна да у БиХ постоје многи људи које сам дословно лагала о поријеклу свог биолошког оца јер нисам имала храбрости да кажем истину. Да, нисам имала храбрости јер сам била уплашена, а тај страх се стварао годинама док сам посматрала сваки ударац друштва на част моје мајке, стварао се док сам гледала како је одбацују, како је називају разним ружним надимцима. Страх који сам тад створила још увијек постоји јер колико год смо се храбро борили, и наставити ћемо са борбом, још увијек друштво није у потпуности прихватило чињеницу да моја мајка није крива и да ја нисам неко ко ће наставити чинити злочин само зато што сам из злочина настала. Промјене су се некако десиле - успјели смо освијестити сигурно хиљаде и хиљаде људи, како у БиХ, тако и у цијелом свијету. Ако се осврнемо на нашу највећу жељу, а то је креирање првог ХИСТОРИЈСКОГ закона о дјеци рођеној због рата, то се још увијек није десило. Није се десило, не због нас - јер ми смо позвали Федерално министарство рада и социјалне политике и упутили своје приједлоге за измјену Закона о заштити цивилних жртава рата при чему смо захтијевали да се у закону дефинише појам „дјеце рођене због рата“ као посебно вулнерабилна група која мора имати право на законско признавање без обзира да ли живи са биолошком мајком или не, те без обзира да ли је мајка добила статус посебно категорије цивилне жртве рата или не. Нажалост, још увијек немамо конкретан одговор од Министарства. У наставку наше борбе, имали смо прилику пропутовати широм свијета и тек онда када смо стигли и на други континент говорећи у Неw Yорку у УН Хоусе поводом Међународног дана борбе против насиља над женама и дјевојчицама, услиједио је и први позив из Парламента БиХ након чега смо упутили конкретан упит Министарству за људска права и избјеглице БиХ. Питали смо их шта су досад урадили по питању дјеце рођене због рата, при чему је њихов одговор био да нису ништа и управо овај податак за нас је могао бити разочарење. Међутим није. Одговор смо чекали од 28.11.2019. до 10.09.2020. године и управо због тог одговора ми смо одлучили још јаче да се боримо. Неки представници власти су нас називали „проблемом новог дома“ мада ја се не осјећам тако. Имам 27 година и не желим више да будем испод тепиха којег систем немилосрдно гази. Боримо се, и ова борба до данас је промијенила нас и наше породице. Учинила нас је храбријим људима и поносни смо на нас.“ – прича Ајна Јусић.

 

 

Стигма према женама које су проживјеле сексуално насиље у рату наставак је трауматичног искуства, а на питање је ишта мања данас него прије неколико година, Ајна одговара:

„Нисам сигурна. Мислим да је стигма иста и да ће остати све док је наше друштво оковано ланцима патријархалне опресије. Чињеница да су систем и владајуће структуре оставили хиљаде жена преживјелих ратно силовање саме да се боре са својом траумом и посљедицама рата, управо то говори пуно о борби ове државе против стигме. Друштво заточено у патријархалним нормама створила је нажалост митове о женама преживјелим и то митове попут тврдње да је жена изазвала силовање, да је својевољно пристала, да жене лажу да су силована и на крају најгори, мит срамоте због  којег друштво сматра да се жена преживјела треба срамити преживљеног, док починитељи остају нетакнути и законом некажњени. Данас, ја сам свјесна да је моја мајка Сабина можда доживјела одређену дозу поштовања и да је осјетила осјећај достојанства, али то се десило само зато што је храбра до неба и што је мене храбром учинила. Моја мајка давно је проговорила, али и ја од како причам наглашавам чињеницу да не постоји жена која жели преживјети силовање, али исто тако проговорила је јер како она каже „ова стигма понекад боли више од самог чина силовања.“ Не смијемо заборавити да у овој држави живи још хиљаде жена преживјелих и да све оне, без обзира на етничку припадност морају имати иста права и исту количину поштовању од стране друштва. Ми, дјеца наших мајки ћемо се борити за онај дан кад ће оне подигнуте главе корачати улицама ове државе и надамо се да ћемо успјети у томе, али надамо се и да ће што већи број жена преживјелих осјетити ту срећу јер нажалост из дана у дан жене преживјеле умиру са неиспуњеном жељом о поштовању и достојанству.“

Ајна се кроз свој посао и живот данас, осим борбе за права дјеце рођене због рата, бори и за права жена. О томе јесу ли жене и данас на другачији начин мета деструктивних политика, говори:

„Изузетно рушилачки патријархално традиционални систем постојао је и прије рата, током рата и послије рата. Тај разарајући систем дефинисао је жене као репродуктивне машине које у слободно вријеме обављају друштвено наметнуте хигијеничарске послове и све то потпуно бесплатно 24/7. Када је рат почео, жене су патријархално опресивном методом таргетиране као територије преко којих ће се тај исти рат побиједити и зато нажалост моја мајка са своје непуне 22 године је... (..), зато ипак данас ја постојим, зато управо сад дајем одговоре на овај интервју. Кад је рат завршио, жене су постале алати за доказивање колико далеко неравноправност може ићи. Нажалост, у нашем друштву жене још увијек, без обзира на „право на људска права“ ипак не уживају слободу мишљења, слободу неовиности, слободу какву мушкарци имају. Жене су остале мете насиља, али оног у мирном добу и баш за то насиље имамо податак који каже да на сваких 15 до 20 случајева насиља над женама деси се да само један буде пријављен. Замислите да свака од нас проговори о насиљу које преживљава, замислите да свака од нас каже „НЕ“ патријархату. Замислите да свака жена у БиХ каже „ја то могу, ја то желим и ја ћу то урадити“. Само замислите да све проговоримо о нашим потребама, нашим правима. Сигурна сам, била би то најљепша пјесма о нама, за нас и за све које ће доћи послије нас. Моја мама је проговорила, ја сам проговорила и нас двије данас имамо своју пјесму коју желимо да чујете, а зове се „Нисте саме“ - јер факат нисте. „

 

 

Без обзира на њено искуство, кроз све што ради пропагира идеју мира. То се често чини као посебна борба - опрост. Је ли мир у нашем друштву изгледан и како људи реагују на такав однос?

„Ваши, наши, моји, твоји толико су чести појмови у говору нашег друштва да понекад помислим да је мир далеко. Али, отворено сад тврдим супротно, мир овдје у нама постоји, већински дио становништва БиХ осјећа тај мир, жели живјети мир. Задње двије године упознала сам стотине људи различитих етничких група широм БиХ и осјетила сам страх. Тај страх се односи на понављање рата, на глад, на бјежање кроз шуме, на просипање невине дјечије крви јер сви смо ми нечија дјеца. Нажалост, владајуће политичке партије заговарају немир и често узрокују ретрауматизацију друштва и то им јако добро иде. Иде им добро зато што им никад није било у циљу да се људи престану плашити јер и сами су свјесни да кад страх нестане, револуција и мир долазе. Моја борба за мир базирана је на жељи да никад нико више не осјети бол коју смо осјетиле мама и ја, и очух заједно са нама. Оголила сам се пред друштвом, показала своју бол па скоро онако у „пуном сјају“ али нисам то урадила да бих се олакшала, него да бих показала да свака бол заиста боли и да бол неће нестати ако мрзимо, да бол неће нестати ако јој „додијелимо“ припадност етничким групама, да наша бол неће нестати онда кад не поштујемо туђу бол.. Мир је стање у којем свако од нас његује своју бол онако како осјећа да треба. Мир је стање у којем не величамо своју бол, а туђу умањујемо. Мир је стање у којем се боримо да будуће генерације не осјете бол какву ми јесмо. Мир је стање које треба друштву Босне и Херцеговине и ја заиста мислим да ће тај мир доћи, али онда кад скупимо довољно снаге и храбрости да се суочимо са својим страховима. Бојите се поновног рата и нове боли - али не заборавите да онда кад већина жели мир, рат губи битку. Људи, будите побједници јер ви то факат послије свега заслужујете.“

На крају, Ајна, не губећи енергију понавља како је најважније да се призна постојање дјеце рођене због рата – као први корак који ће олакшати унапријеђење статуса и једноставно, постизање душевног мира ове дјеце и њихових мајки.

Женске приче имплементира МАП уз подршку пројекта БОЛД.

 


Бука препорука

Женска права

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.