ЖЕНСКЕ ПРИЧЕ: ПСИХОТЕРАПЕУТСКИ ОСВРТ

Оно што се често људи питају, и сами себе, али и на психотерапији, јесте шта је исправно, како реаговати, како помоћи себи или вољенима.

Đana Lončarica / 31. август 2020

 

Читајући Женске приче које објављује БУКА, а тичу се искуства жена које су пребољеле карцином, које су имале искуство спонтаног побачаја и мајке дјеце са потешкоћама у развоју, осјећала сам поштовање према женама које јавно говоре о темама које нису лагане с циљем да помогну другима. Као психологиња и психотерапеуткиња која већ 15 година слуша људске приче, размишљам увијек поново колико има снаге и потенцијала у свакој особи, која без обзира на трауматско искуство - које из темеља мијења и живот и начин гледања на све око себе успије, не само да прихвати, него и да пронађе смисао свом животу и будућности, и своја искуства усмјери на то да помогне и другима који кроз то пролазе.

Када се пише о томе, можда изгледа једноставно, али из угла психологије и психотерапије, наука које се баве људском душом и понашањем, али и из искуства у раду с људима, дефинитивно није лако. Иза тога веома је пуно људске патње, разочарења, огромне туге, која након губитка блиске особе, властитог здравља или здравља дјетета, као ураган погоди људске животе и доведе у питање сва вјеровања, ставове, па и вриједности људи који кроз то пролазе. Живот се промијени у дану, сату или чак у краћем времену, људима се често чини да не знају ко су, нити шта желе, да живот више нема ни смисла ни радости. У психолошком смислу настаје огроман шок и пуно људи пориче или се прави да се то не дешава, имају осјећај као да се ради о неком другом, или као да сами себе гледају у неком филму. Тешко им је па и немогуће говорити о томе другима, али и сами себи признати. Околина често не разумије и не зна како помоћи члановима породица или пријатељима, неки врше притисак, неки се повлаче, док неки избјегавају да говоре о томе.

Оно што се често људи питају, и сами себе, али и на психотерапији, јесте шта је исправно, како реаговати, како помоћи себи или вољенима. Наравно, једног и једноставног одговора нема, него безброј различитих одговора, колико је и људи који постављају то питање. Свако ће доживјети и реаговати на свој начин, и то треба поштовати и прихватити, без обзира да ли је ријеч о нашим пријатељима, породици или клијентима. Нема једног рјешења и једног одговора, некад треба доста времена да људи разумију шта осјећају, шта могу и шта желе. Оно што сигурно не желе, јесте да их неко сажаљева или намеће свој начин ношења с губитком и боли. Иако туга може бити огромна и разарајућа и да нам се чини као да је преплавила читав живот и идентитет особе која жалује, знамо да је то фаза кроз коју се мора проћи и да нашим клијентима треба неко ко ће с њима стајати на том мјесту, стрпљиво и не пожурујући их. На тај начин људи добијају искуство да је могуће и највећу бол подијелити с другима, а да ти други не брзају, не прескачу њихов темпо, да је могуће издржати фрустрацију и властиту жељу да изађемо из тешких и мучних прича, гдје се као људи осјећамо потпуно беспомоћно.

Кад говоримо о ономе што нас боли, а при томе осјећамо да нас друга особа чује и разумије на начин који нама годи, почиње процес суочавања и зацјељења који није лаган, не може се ограничити и никад не знамо гдје нас може одвести. Свједочила сам сјајним људима и причама који су своју бол и патњу искористили да боље разумију друге, да дубље схваћају свијет и живот, да помогну људима са сличним причама и у томе нађу утјеху и смисао. То не значи да ће туга и трауматско искуство бити заборављено, нити да та искуства нису заувијек дио њих и њиховог новог идентитета, него значи да бол и траума нису зауставили живот у њима, нису зауставили наду, доброту, дијељење с другима.

Људима који су доживјели губитак или неко трауматско искуство, може се чинити да је просто немогуће ријечима описати кроз шта су заправо прошли, немогуће је дочарати и осјећаје и ствари које су њих и њихове животе промијенили заувијек. Можда и јесте немогуће све то испричати, можда и јесте немогуће све то описати, како нешто толико велико и значајно преточити у ријечи. Оно што јесте могуће је да постоје људи и мјеста на којима се људи који су доживјели велику бол и патњу, а то смо сви ми у неком периоду живота, можемо осјећати да нас разумију и прихватају баш онакви какви јесмо, у том тренутку. Један од тих сигурних мјеста требала би бити и психотерапија - мјесто на којем терапеут прихвата све што дође од клијента, без осуде и вредновања. Неком ће требати мање, а неком баш пуно времена да нађе то неко своје мјесто. Неки ће се најбоље осјећати с људима који су прошли слично и с којима пуно тога могу подијелити. У психологији се то назива метода властите коже, када доживимо нешто на својој кожи и када нам то може помоћи да разумијемо друге, који кроз слично пролазе. Кажем може, али и не мора, јер и то је индивидуално и зато је јако важно да ништа не претпостављамо, да се не правимо паметни, да увијек изнова питамо, да чујемо, али и слушамо људе који нам говоре о својој боли.

Многи чланови породице не знају како да се поставе у кризном периоду, шта да кажу, шта да ураде. Одговор је врло једноставан - питајте, питајте и питајте. Питајте ваше пријатеље, чланове породица како се осјећају, шта им треба, шта желе, шта не желе. Ако не желе да причају, ако тренутно немају снаге ни мотивације, ако не виде сврху, и то је у реду. Доћи ће вријеме и за то. Тако је и за психотерапију, особа мора осјећати да је спремна и жељети то. Нико то не може умјесто ње, можемо бити подршка људима које волимо, али не можемо живјети нити осјећати умјесто њих. И то нам некад свима тешко пада, вољети људе, а осјећати се беспомоћно. Оно што увијек говорим члановима породице јесте како је и то јако пуно и значајно - имати некога ко нам жели добро и емпатише с нама кад је тешко.

Људи који успију превазићи трауму, наћи смисао, прихватити себе другачијег и новог су људи од којих сви можемо пуно научити. Људи који нам свједоче властитим животом да је могуће у животу изгубити пуно, понекад и све до чега им је стало, али наставити даље, пронаћи нове вриједности, ново поимање себе и свијета. Није лако, далеко је од тога, али је могуће што видимо и у овим причама. ХВАЛА ИМ ПУНО НА ТОМЕ!

Ђана Лончарица, психологиња и психотерапеуткиња


Бука препорука

Женска права

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.