ЖЕНСКЕ ПРИЧЕ – РАК ДОЈКЕ (јастук је пун моје косе)

Рак дојке је најчешћа малигна болест код жена. Званични регистар на нивоу државе не постоји, али сабирањем енитетских и кантоналних података - бројка годишње обољелих достиже око десет хиљада особа.

Hana Sokolović / 24. октобар 2020

 

Већином жена. Прије двије године, у ове бројке у својим двадесетим ушла је и Николина Поповић.

„Био је септембар, 2018. године. Дошла сам са посла, истуширала се и погледала сам бубуљицу на дојци коју сам први пут видјела на себи и почела сам да пипам дојку и напипала сам нешто чега се свака жена боји.  Квржица, попут грашка. Нешто што ти заувијек промјени живот. Та бубуљица није имала везе са карциномом, већ је настала од грудњака. Бубуљица ми је спасила живот.“

Слиједе прегледи, неизвјесност, исчекивање налаза. Разоткрива се бесмиса онога што се чини као дневне бриге, њихово мјесто заузима сурова реалност. А док се критике односа јавног здравства према пацијентима нижу, Николинино искуство је другачије.

„Најгоре питање које вам доктор може поставити је "Да ли је неко у породици имао карцином? " - све стане око вас, читав ваш свијет. До јучер сам планирала ноћни излазак и испијање кафа, сад се питам хоћу ли сутра бити жива. И помислила сам "Зашто ја?" – мислите да је сан. Али, вјерујте реалност је – и то  итекако сурова.“ Поред свега што ми се десило, могу рећи све најбоље за онкологију и гландиралну хирургију. То су дивни људи. Од техничара, сестара, доктора - сви су дивни. На Клиничком центру, онкологија је други свијет, ја се њима дивим. И увијек кажем дођите један дан на онкологију - све ће вам бити јасно. Будите сретни здрави сте, јер на крају то је најбитније.“

Критике и неразумјевање нису изостали – од других корисника здравствених услуга, јер је Николина као онколошка пацијентица имала предност. Вјероватно јер када говоримо о раку – не замишљамо дјевојку у двадесетим годинама. Уз лијечење карцинома долазе и посљедице. Дјевојчицама од малих ногу косу чешљају, његују, хвале. А онда се једна ова дјевојка у двадесетим годинама један дан пробуди и на јастуку види праменове своје косе. Губи снагу.

„Била је недеља, спремала сам се за кафу, прошла сам руком кроз косу и у руци ми је остао  прамен. Тада сам схватила - па гледај, ово се стварно дешава. Па ја имам рак, идем на кемотерапије и почињу нуспојаве. Ја сам преплакала косу. Будим се ујутро, јастук је пун моје косе и онда опет плачем. Одлучим ту недељу да се шишам. И баш сам била кул са новом фризуром, почела сам да носим турбане. Тешко је кад знам да немам више енергије као прије, да се морам научити ослонити на друге људе - а не желим. Дешавало се будем толико уморна, али натјерам себе да одем прошетати барем пола сата.“

  Жене се често у конзервативним друштвима (какво је нажалост и наше) вреднују управо кроз тјелесне атрибуте. У свему што рак дојке са собом носи – како се кроз главу шуњају пропитивања женствености?

„Било је тренутака кад се осјећаш лоше, не желиш никога око себе. Размишљаш како ћете неко другачије гледати, са сажаљењем. Да неко неће хтјети да буде са тобом, јер немаш дио тебе који те је чинио женственим. Осјећаш се одбачено, да ниси вриједна. Боли то све. Ожиљци које видим у огледалу на почетку су ме право бољели и нисам вољела да их гледам. Избјегавала сам мајице у којим се виде, јер сам знала како ће ме људи гледати. Ово љето носим све мајице гдје се виде ожиљци јер то је моја борба на коју ја могу да будем поносна. И јесам.“ – прича Николина.

Људи који вас окружују током животних борби, практично су саборци. Николина је млада остала без оба родитеља, али подршка која јој је била потребна да се избори с канцером дошла је од остатка породице и пријатеља. Реакције људи на рак су различите – од сажаљења које нити помаже, нити прија, до страха или потпуног повлачења.

„Мој узрок раку је велики стрес, губитак родитеља. Велики је проблем кад не причам о томе, кад скупљам у себи. Скупљало се годинама и довело до карцинома. Али, имала сам највећу подршку, поред пријатеља – родбине, то су тетак и тетка, највећи ослонац кроз цијелу моју борбу. Ја  немам родитеље, али хвала Богу имам њих и захвална сам на томе. Дивим се својој нени. Нас двије живимо заједно, гледала ме сваки пут кад сам долазила са кемотерапије, вадила налазе или ишчекивала. Никад нећу заборавити кад смо јој рекли, она је питала моју родицу - јел то оно најгоре. Нисам имала снаге да јој кажем да је рак. Дан данас пред њом кажем квржица - само она зна како јој је било кад зна да њена унука иде на кемотерапије. Често је било различитих коментара. Од подршке па до осуђивања, сажаљења, до тога шта се бориш умријет ћеш свакако. Чак је било на почетку ситуација гдје ја тјешим друге што имам рак. Али кажем, хвала Богу што се десило јер знам ко су ми пријатељи, а ко нису. Изгубила сам доста пријатеља, али сам зато упознала дивне нове пријатеље и дивне жене са којима се разумијем јер исто пролазимо.“ – наводи Николина Поповић

А шта кад рак преживите? Одговорност да помогне другим женама, код Николине се јавила спонтано и природно. И то ће проћи, поручује.

„У посљедње вријеме сам открила сјајну групу на фацебооку "Жене са Ц-50". Ту су жене које су тренутно на кемотерапији, хормоналној терапији, редовним контролама, операцијама. Ми смо ту једна за другу и помажемо колико можемо, јер је подршка најбитнија. Поред тога постоји Удружење "Ренесанса", прво удружење основано у Босни и Херцеговини за жене обољеле од карцинома дојке. Наш циљ је да помогнемо другим женама, да скупимо новац за иновативне лијекове који су потребни, али и психолошка подршка, проналазак послова за жене које су остале без посла због своје болести. Свим женама које пролазе сав овај процес поручујем - будите јаке. Став је пола оздрављења. Све прође, вјерујте у себе. А оне које нису имале ово искуство - идите на редовне прегледе, ако вам тијело пошаље неки знак, идите доктору. Не чекајте и не испитујте Гоогле или разне форуме, то вам неће помоћи.“

Рак дојке је водећи узрок смрти од рака код жена. Због тога, самопреглед. Без стида дирајте своје дојке – милиметар по милиметар. Правовремено препознавање од велике је важности у процесу лијечења. Не плашите се губитка женствености због губитка једне или обе дојке- јер жене су толико више од онога што стане у грудњак. Нека вас на то подсјети Николинина прича. 

Женске приче реализира организација МАП уз подршку пројекта БОЛД.
 


Бука препорука

Женска права

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.