Женски фудбал и пољубац који је постао виралан

Пољубиле су се, не размишљајући о томе, да би тек касније схватиле какав одјек је њихов пољубац имао у јавности.

M.P. / 09. август 2019

За Швеђанку Магду Ерикссон то је била најнормалнија ствар. Након што је њен тим побиједио Канаду на Свјетском купу у женском фудбалу, пришла је својој партнерки, данској фудбалерки Пернилле Хардер, која је навијала са трибина стадиона Парц дес Принцес у Паризу. Пољубиле су се не размишљајући о томе, да би тек касније схватиле какав одјек је њихов пољубац имао у јавности, пише Тхе Гуардиан.

“Нисмо биле ни свјесне да нас неко слика,” казала је Ерикссон за британски лист. Али неко је то учинио и услиједио је талас подршке на друштвеним мрежама. Слика је била моћна јер је такав призор изузетно риједак:  геј пар спортиста високог ранга показује своју љубав у јавности без имало устезања.

Хардер је схватила шта се десило тек када је на Тwиттеру одједном добила 3,000 нових пратилаца. Почеле су увиђати да нешто што је њима двјема потпуно нормално може бити инспирација милионима људи.

“То је било лудо, слика је твитована широм свијета – у Аргентини, Бразилу … Увијек смо биле природне, не размишљајући о томе да будемо некоме инспирација као пар, нисмо постављале фотографије једна друге, нити ишта слично,” каже Хардер за Тхе Гуардиан. “Али када смо видјеле ту фотографију и коментаре који су услиједили, помислиле смо: ‘Ми смо узор другима. Добијале смо поруке од многих младих људи, људи наших година, али и од старијих.”

Ерикссон је имала сличну спознају. “Мислим да сам тада осјетила потражњу за узорима у том смислу, због тога колико је то било велико и колико људи ми је писало на Инстаграм говорећи нам да нам се диве и колико смо им помогле. Тада сам схватила да смо заиста моћне заједно. Раније нисмо себе тако доживљавале.”

Али та моћ је искориштена за још доброг, јер су ове двије фудбалерке потписале Заједнички циљ, споразум којим се фудбалери обавезују да ће 1% своје зараде поклонити организацијама које предводе друштвене промјене. Оне су први пар који је то учинио и њихове донације ће ићи за ПлаyПроуд, глобалну иницијативу која има за циљ да тимске спортове учини безбједнијим и пријатнијим окружењем за младе који се декларишу као ЛГБТQ+. “Играле смо без привилегија и сада смо ми привилеговане,” каже Ерикссон, “тако да сада желимо да вратимо људима који нису у истој ситуацију као ми.”

Један од резултата истраживања организације ПлаyПроуд је да више од 40% младих који се декларишу као ЛГБТQ+ не осјећају да су прихваћени у својим заједницама. Ерикссон и Хардер су одрасле у либералним земљама, али су имали различита искуства када је у питању аутовање. Икаст, град на Јутланду од 15,000 становника, гдје је Хардер одрасла, доста је традиционалан и није се осјећала слободном да открије своју сексуалност док није отишла да игра за Шведску прије седам година.

“Да сам се аутовала у свом родном граду, не вјерујем да би ме ико мрзио или нешто слично, али бих се осјећала помало усамљено у томе,” каже Хардер. “То је као да је бити хомосексуалац у овом малом мјесту чудно и није нормално, и нико то није био. Када сам дошла у нову средину у Линкöпинг, то је било потпуно нормално и можда ми је то помогло да пронађем себе и да заиста схватим да се могу заљубити у дјевојку. Мислим да је важно да су средине отворене и да људи могу о томе више да разговарају. Онда свако може бити оно што јесте.”

Ерикссон каже да је било дефинитивно лакше аутовати се у космополитском Стокхолму, али је ипак дуго била на мукама док није рекла најближима. “Аутовала сам се много раније од Пернилле, али када помислим на то и ја сам била забринута,” казала је. “Када сам рекла својим пријатељима први пут, много сам плакала, и осјећала сам се напето, иако сам вјероватно била у једној од најпријатнијих средина у свијету. Тако да могу замислити како је тешко људима који немају окружење какво сам ја имала, зато што је и мени било тешко, иако је то стварно било прихватљиво.”

Вријеме када ће се овакав разговор моћи водити са мушким играчима високог ранга још увијек дјелује далеко.

Хардер мисли да се мушки фудбалери још увије плаше како би фанови и њихови саиграчи реаговали, али примјер само једног храброг појединца могао би промијенити мишљења, вјерује она. 

Женски играчи постављају стандарде и на овом фронту, али и у другим областима. Више од половине од укупно 107 играча који су потписали споразум Заједнички циљ су жене, иако су њихове плате далеко ниже него код мушких колега.

У Шведској, у којој се масовно игра женски фудбал, примијетна је и промјена у односу према националном тиму, који је ове године освојио бронзу на Свјетском купу.

И раније су нас подржавали, али сада заиста поштују и не размишљају о нама као о женама које играју фудбал, већ уживају у самој игри, кажу ове двије дјевојке.

 

Извор: Тхе Гуардиан


Бука препорука

Репортаже

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.