Жилијет Греко

Овај текст је написан 2000. године и објављен у књизи „Женске иконе XX века“ (Библиотека XX век, 2005). Жилијет Греко умрла је пре неколико дана, у 93. години.

Svetlana Slapšak / 29. септембар 2020

Juliette Greco, 1963, foto: Jack de Nijs/Anefo, Wikimedia

 

Има жена које не престају да зраче – својим талентом, својом способношћу да се мењају, својим присуством. У случају Жилијет Греко (Јулиетте Грецо, рођена 1927), врло је тешко ухватити праву основу иконе: променљива, вишестрана, дуготрајна, она сигурно носи многобројна значења која у разним тренуцима буде нову, различиту публику, али увек садржи препознатљиве елементе који повезују укус и интерес сасвим различитих генерација.

Жилијет Греко потиче из политички јасно опредељене породице, и њен став није се битно разликовао од самих почетака: мати јој је била капетан у Покрету отпора за време ИИ светског рата, мати и сестра су ухваћене и преживеле су концентрациони логор, она сама провела је неколико месеци затвора у окупираном Паризу. Када се то има на уму, онда је разумљиво што Жилијет Греко готово увек наступа на годишњем празнику Л’ иманите, дневника француске комунистичке партије. Њене везе са левицом дубоко су емоционалне, и много лакше уписане у француску него у неке друге културе.

Њена каријера започела је одмах после рата, захваљујући делу Париза где је нашла уточиште: Сен-Жермен-ле-пре, у шестом аррондиссементу, на левој обали Сене, уз Латински кварт. Тај невелики простор означио је интелектуално буђење послератне Француске, и Европе. У кафанама, аулама и позориштима налазила се популација која је хтела да објасни недавне страхоте, да изрази себе, али и да се забави. Ноћ је била важнија од дана. Сем мислилаца егзистенцијализма, ту су били песници, композитори, певачи, глумци, сликари и многобројни живописни статисти културе која се стварала насупрот „десној обали“, у свакоме значењу те речи. Бити леп и млад било је довољно за почетни успех. Жилијет је тако започела каријеру глумице, статирала је у неколико представа, појавила се у неколико никада приказаних филмова, рецитовала је поезију својих још непризнатих пријатеља, као Бориса Виана. Изгледа да јој је управо Жан-Пол Сартр дао идеју да почне певати. Врло брзо, „муза егзистенцијалиста“ је постигла успех, бар у својој природној околини. Дуге црне косе, са шишкама које падају преко чела, у црноме пуловеру, црним панталонама и црним мокасинама са белим сокнама, икона је деловала пре свега захваљујући дубоком, тамном, уистину медитеранском погледу младе жене.

У узбудљивоме добу када је Жилијет Греко обликовала свој први лик, све на њој је значило изазов – буржујској култури, неуротичноме послератном тражењу среће у материјалном добру, насилном забораву и потиснутој одговорности за ратне страхоте. Они који су највише дали за слободу у рату, људи са левице, били су потпуно искључени не само из нове поделе власти, него и из подручја установљавања нових вредности и нових моралних принципа. Горчина, иронија, протест били су основни облици говора који се развијао у прву велику послератну алтернативну културу. Жилијет је певала речи својих пријатеља, који су писали нове речи слушајући њен дубок, провокативан, исто толико глумачки колико и певачки глас. Вреди анализирати тај лик, уоквирен црним, бојом жалости: покривено је све, сем лица – чувеног белога тена Жилијет Греко. Женска фигура сведена је на поглед, универзални људски поглед недавне патње. Смрт је уписана у алузивна значења. Женска привлачност сведена је на очи и глас. Ова свесна цензура, која захтева размишљање и озбиљност, дијаметрално је супротна сликама које је истовремено нудила потрошачка, посебно америчка култура – здраве, расположене, не нарочито вербалне и поготово не мислеће жене. Но не треба се ни за тренутак заваравати – покривена и тајанствена, Жилијет Греко је можда била још заводљивија у своме свету, а како ће се доцније показати, и за много ширу публику. Поезија коју је певала – Рејмона Кеноа, Жака Превера, Бориса Виана, Жоржа Брасанса, доцније једног младог песника и певача осуђеног на кратковечност – Жака Брела, давала је љубавној песми вишезначност и дубину, које је Жилијет Греко умела да искаже. Привлачност и заводљивост њеног младалачког лика била је у подразумеваној компликованој, истовремено суровој и нежној љубави, љубави правих и одраслих љубавника који немају потребу да једно друго обасипају бесмисленим стереотипима. Међу обожаваоцима егзистенцијалистичке музе био је и Марлон Брандо, који ју је често после вечери певања у локалу возио на мотору кући. Њен култ био је потврђен када је у случајно откривеном подруму основала свој клуб, са именом пуним значења – Табу. Мит о Табу-у био је толико јак да су годинама после туристи и обожаваоци париске историје обилазили место где се клуб налазио. Када мислимо на француску женску шансону, онда су то Едит Пјаф, за шире слојеве, и Жилијет Греко, за оне нешто захтевније. Пјафова је била мала, беспомоћна, болесна и у интервјуима није имала да каже нешто посебно; Жилијет је била самосвесна, независна, опасна и у интервјуима је имала итекако шта да каже. Не заборавимо, обе су носиле исту „радну униформу“ – црно. Када се у 80-им годинама појавила Жилијетина књига успомена Жижиб, публика је схватила да је ова жена не само имала шта да каже, него је то и умела да каже добрим језиком, оштра духа и са врхунским талентом за опажање, драгоценим за свакога историчара епохе о којој је писала.

Узбудљивост и тајанственост европске жене почели су да бивају занимљиви за Американце неколико година после рата. Тако је и Жилијет позвана у Холлywоод, где је одмах направила скандал у неком ресторану због америчког расизма. Не треба за боравити да су, од 20-их година надаље, многи црни амерички књижевници и уметници налазили уточиште и могућност рада управо у Паризу. Играла је у неколико филмова, њен лик је постао глобално познат, али то извесно није било оно што је за њу представљало успешну каријеру. Додуше, започела је дуготрајну љубавну везу са ожењеним Дарилом Зануком, продуцентом, које се доцније са муком ослобађала. Но права каријера Жилијет Греко наставила се у Европи, у Француској. Лепша него икада, са оперисаним носом који је један од њених раних и несрећно умрлих љубавника сматрао мало предугачким, она је заузела место међу шансонијерима највише класе, наступајући повремено на позоришној сцени и у филмовима. И ту се догађа једна од најзанимљивијих страница њенога животописа: Жилијет је, наиме, постала изузетно популарна у… Јапану. Број њених албума и плоча тамо превазилази све европске цифре производње и продаје. Управо ту можда најбоље читамо „иконичност“ њенога лика, ефекат маске на подлози текстила, који се тако добро уклапа у јапанско осећање спектакла, сценског ефекта и, коначно, еротике. Жилијет Греко је наступала чак и у тако традиционалној институцији каква је Но позориште. Можемо је замислити као кобног женског демона дубоког гласа, лице без тела, које би било исувише провокативно при таквој еротичкој енергији. У свакоме случају, Јапанци су лако у своју културу уписали оно што је Жилијет представљала.

Жилијет Греко представља икону која се може читати у различитим културама и на различите начине, али која садржава неке врло важне конститутивне елементе женскога положаја у француској култури. Реч је о жени која делује својим изгледом, опремом, интелектом – заједно, можда не у каквој прецизно одређеној дисциплини, али свакако својом појавом означава и продуктивно изазива одређену групу – салон, клуб, револуционарно удружење. У таквим групама, водећу интелектуалну позицију имају мушкарци, али су им „музе“ потребне да боље формулишу своје ставове, да их открију, или напросто да преживе. Но за разлику од, рецимо, надреалистичке музе, која је углавном ћутала и позирала, егзистенцијалистичка муза обнавља енергичне, талентоване и начитане музе француских рационалиста 18. века, пре револуције. Када је Жилијет певала, често је за столом у углу седела једна друга паметна и независна жена, ауторка за жене кључне књиге 20. века, Други пол, Симон де Бовоар. У кафани Код два мајмуна, на булевару Сен-Жермен, још и данас можете седети за столом где је Симон, уз јутарњу чоколаду, писала своје есеје. А ако имате мало среће, негде око 2х ноћу, може у локал ући и стара дама препознатљивог погледа, са неизбежним шишкама на челу – Жилијет Греко. Њена икона у староме свету означава још и данас женску независност која не искључује мушкарце, феминизам ублажен и сакривен у заводљивости, дрхтај озбиљног и одговорног у забави и уживању.

YоуТубе: Јулиетте Грецо – Ливе 1970

Пешчаник.нет, 25.09.2020.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.