Живе у води до кољена, али не желе са свог острва

Улице су ријеке, а људи су научени да непрестано газе кроз воду, били они код куће или вани. Брдашца од насипаног пијеска су једино суво тло које имају.

BUKA portal / 26. април 2020

Дневна соба прекривена је са двадесетак центиметара океана, иста је ситуација у школи и свакој кући у селу. Улице су ријеке, а људи су научени да непрестано газе кроз воду, били они код куће или вани. Брдашца од насипаног пијеска су једино суво тло које имају.

Живот је то грађана филипинског острва Убаy којег је, дословно, прогутала плима која готово да се и не повлачи. "Свиђа ми се овдје на острву јер је мирно", каже домаћица Мариа Сааведра сједећи у свом дневном боравку, гдје јој море долази до глежњева.

Упркос потопу не планира се, каже, никада преселити. Ово је мјесто гдје желе умријети. Цебу тјеснац поплављује њену кућицу, која је чак на узвисини, минимално четири сата дневно барем 130 дана у години. Али њој, као и већини њених комшија селидба на веће, и ужурбаније острво није опција.

"Овдје једемо свјежу рибу, сакупљамо шкољке. Одмах их продајемо да купимо рижу. Кувамо, печамо, једемо и идемо спавати. Волимо ово мјесто, то је наш дом, ту ћемо и умријети", каже Сааведра.

Поплаве су кренуле након потреса магнитуде 7,1 2013. који је узроковао то да тло "пропадне" за метар (или више). Научници из Јапана, које воде Лаурице Јамеро и Мигуел Естебан, долазе на острво како би посматрали утицај радикалног раста нивоа океана на људске заједнице и начин живота. Њихово истраживање, и покушаји заједнице да се прилагоди, пише Гуардиан, тема је документарног филма "Рацинг тхе Кинг Тиде".

Становници Убаyја као да су прескочили неколико деценија и нашли се у времену које нас чека када се отопи сав лед на Антарктику и Арктику, и океани покрију острва и обале.

До 2100. предвиђања су да ће се ниво мора повећати за 26 до 98 центиметара, што значи да ће нека острвца и обалске заједнице напросто ишчезнути. Муниципалитет Тубигон је, откада су кренуле поплаве ради високе плиме, кренуле с програмом релокације, нудећи да саграде куће на великом острву Бохол. Али становници Убаyја су рибари, јако везани уз своје острвце. За њих је океан одувијек био извор живота и оно што познају. Сваког 24. јуна славе празник Ивана Крститеља, пророка који је крстио Исуса у ријеци Јордан, на начин да се сви колективно отисну на пучину.

"Радимо то као што су то радили наши стари. Морамо пливати како би били залијечени", каже пензионисана продавачица рибе Сервиллана Мејарес која истиче како их у томе нису поколебале ни смртоносне медузе ни велика плима која ће, каже, "доћи и проћи".

Били то разлози преживљавања, социјалне кохезије и колективног осјећаја припадања и идентитета, готово сви житељи острва одлучили су да остану. Живот се тако наставио готово као да се ништа није промијенило. Тржница је под водом, али и даље ради, домаће животиње преселиле су се на импровизиране платформе од бамбуса, школске торбе стављају на зид, а не на поплављени под. У кућама се "подиже ниво" намјештаја, вањске ватре пале се на уздигнутим постољима.

Вода, било је превише или премало, ствара проблеме. Со убија све насаде поврћа, а вома је мало питке воде. Острвљани пију прочишћену кишницу, а када остану без ње брод с великог острва долази и носи питку воду.

"Наратив раста нивоа мора је увијек као својеврстан 'крај свијета', али што дуже посматрао ово острво видимо да људи не само да категорички не желе напустити своје домове, већ се успијевају прилагодити, и то скоро у потпуности", каже Јамеро, који на ту тему ради докторат.

Напомиње како је занимљиво и како је влада искрено слушала жеље грађана и онда у складу с тим прилагодила свој приступ проблему. Становнике и даље покушавају "призвати" на главно острво, али кроз факултетске стипендије за младе, како би селидба дошла природно, кроз неколико генерација.

"Становници су, засад, сигурни да не могу преживјети далеко од свог острва, и држава им сад помаже да остану", каже Јамеро.

И заиста, грађани су, мање-више, научили како живјети у води до кољена, али разумију да је будућност њихове дјеце и унучади, вјероватно, негдје другдје.

Агнес Булилан учитељица је у основној школи. Док предаје гаца кроз море. Школа се не може отказивати ради плиме јер онда наставе готово да и не би било.

"Када год предајем за вријеме плиме, дјеци пажња бјежи на воду. Још је у реду ако уђу рибе, али улази и смеће те понекада и фекалије", каже.

Оно што од насада поврћа и воћа није уништила плима након потреса, онда је похарао тајфун Qуеение 2014. године.

"Поврће се увози, а главна храна су риба, шкољке и ракови", кажу научници. "Када једном стигнете, шок је велик и промјена драстична. Нагло сте у нечијој поплављеној дневној соби, а сви се понашају најнормалније. Сједите на уздигнутој столици, а испред вас по соби, без имало страха, плива 18-мјесечна беба, мало водено створење", рекао је аутор документарног филма Цхрис Цхадwицк.

(24сата.хр)



Бука препорука

Репортаже

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.