Златко Диздаревић: Блајбург у Сарајеву, злочин и казна

Шта се то, заправо, овдје стере у име вјере ?

Zlatko Dizdarević / 10. мај 2020

Све до недавно чинило се незамисливим да би 75 година побједе над фашизмом   могло бити у Сарајеву најављено вјешћу о заказивању мисе у помен  усташама, домобранима, њиховим симпатизерима и пратиоцима изгинулим  у освит те побједе тамо негдје у Аустрији, на Блајбургу. Мјесту које је прије тога било мало познато било коме овдје, гдје се оне '45. дочекивала слобода и збрајали мртви. Што ликвидирани фашистичким метком, што одведени у логоре и тамо измрцварени и докрајчени, што објешени у сарајевским  алејама и парковима, па онда поново вјешани из "поуке" на Мариндвору...

 

Вијест је објавио нико други до овим  скандалом чудесно самозадовољни узорити кардинал Винко Пуљић. Мјесто хвалоспјевног помена  злочинцима-жртвама  и њиховим сљедбеницима је катедрала  Пресветог срца исусова, 16. маја. Значи седмицу  након свјетски обиљежене побједе над фашизмом. И сјећања на милионе жртава, па и од неких джелата за које ће се молити Кардинал. 

 

Шта се то, заправо, овдје стере у име вјере ?

 

Незамисливо је, ето, постало замисливо. Поражени фашисти прије 75 година, поодавно већ "откривени" као ускрсли мученици, сада шире своје бојно поље са Блајбурга – одакле  су их недавно протјерали и Аустријанци због црних униформи и застава, усташлука глорификованог  тамо у име "невиних жртава". Крај својих очију и историјских сјећања они се нису  ухватили у замку црквено небеске хуманости, а заправо рехабилитације овоземаљских злочина и "права  сваке жртве на комеморирање". Па и уз окрвављене руке. Тако, ето, уз понизну сагласност и прихватање те мантре чак и од сарајевског градоначелника, то право имају  и "жртве комунистичког режима". Како би то одавно историјом збуњени Скака казао, до данас  не научивши ни шта је то у његовој интерпретацији "комунистички режим" а шта народноослободилачка борба у Југославији. Она којој су се на ноге из поштовања дизале и велике силе антифашистичке коалиције. И небројени нормални људи у свијету.

 

Историја "рехабилитације" Блајбурга  јадна је и опасна. Уз све ноторне чињенице због којих би сваком нормалном у Католичкој цркви у Хрватској, ево сада и у БиХ, уз дијелове припадајућег политичког "естаблишмента", било најбоље да су све ово  препустили повијести. Нажалост, калкулантски гени, код цркве много утемељенији а код неких политичара ове врсте и само болесно  похлепни, одвели су их на погрешну страну повијести. Појединачна жаловања за некима, уз потребу и нечије интимно право на то, ту нису морала бити доведена у питање. Па и уз помоћ цркве или изборно профитерство неких политичара. 

 

Нажалост, у овој одједном и сарајевској причи, главна тема нису ни Блајбург ни они који данас бране "права и истину" људи што су тамо скончали од "комунистичке руке". Чињенице су изнесене и сабране давно. Проблем за онога ко неће да их види његов је проблем, свјесни, несвјесни или као резултат опраног ума. Та ментална хигијена није одавно ријеткост у "новом поретку". 

 

Чињенице је својевремено у пет тачака изнио, кратко и јасно, Иво Голдстеин, хрватски историчар: НДХ којој су до краја припадали сви на Блајбургу била је творевина сателит нацистима. Нису на Блајбургу страдали јер су Хрвати,  већ зато што су били усташе или њихови, фашистички  сарадници и симпатизери. Жене и дјеца нису били циљ. Даље, те људе  међу којима јесте било заведених и преварених у смрт је одвео Павелић и његова губитничка политика. Коначно, пуно је тамо изгинуло најкрвавијих ратних злочинаца и њихова кривица уопште није спорна...

 

Шта у свему овоме данас јесу питања која изазивају зебњу, али и  страх. Прије свега реалност пробуђеног  неонацизма  по свијету, па и тамо  гдје су сјећања  на њега и данас довољно јака да би зло четрдесетих, па поновљено деведесетих, иоле нормалнијем и мудријем морало бити поука. Испада да ето баш Сарајево, упркос све блијеђој мантри о "Европском Јерузалему" па ипак са још увијек другачијим сјећањима и људским потенцијалом од многих, није тек случајни циљ  оних што полако сатиру добру прошлост. Заправо, баш зато јесте циљ. Дакле, град којег ваља повалити на леђа. И ето вируса са "неба", уз заклете клеро-миротворце. Тренутак је идеалан. Уз све тање живце, нервозу и страх од земаљског вируса, од неимаштине и сутра глади ако се ово настави, уз погубљености  "водећих" и распадање "система" којег се све зхахукталије трпа у властите джепове  корона-лоповлука, уз  стално одигравање на карту "нас" против "њих". Терен за набилдавање додатног страха и мржње ту је. Против земље у име неба. 

 

Блајбург у оваквом  затвореном "духовно-политичком" кругу са Загребом и Сарајевом геостратегија је зла. Па још са Узоритим Кардиналом у име "светости жртве", баш у Сарајевској Катедрали. Одоше сјећања на вријеме уочи минулог рата када је Узорити био срцем и душом за Босну и Херцеговину, и све људе заједно у њој. Данас не схвата да са овим и његовом улогом у томе није на добро прије свега својима. А недавно нам је чак тумачио и смисао ЗАВНОБиХ-а и посебно онога  како БиХ није "ни српска, ни хрватски ни муслиманска, него и српска и хрватска и муслиманска." Јер ми, јадни, нисмо схватали шта то баш значи...Како схватити тек данас, са мисом  за усташе  и заправо за НДХ, које баш у сарајевској Катедрали  треба назвати - жртвама. Из "хуманих" а не најдеструктивнијих могућих повода. 

 

Кључни проблем иоле разумним и нормалним људима овдје садржан је у питању: Хоће ли море шутљивих, еутаназираних, обесправљених, економском муком  паралисаних или поткупљених, неспремних да виде даље од носа, короном уплашених – смоћи снаге у овом Сарајеву, таквом какво је данас и баш зато што је такво, да подигне главу и глас, напуни плућа и каже "хуманистима" из Почасног блајбурског вода, марш тамо одакле сте дошли! Заједно са вашим лукавим  помагачима, ближим и даљим, покровитељима и супроковитељима сваке врсте. Духовним, идеолошким и на све друге начине присутним. Идите тамо гдје сте формирани и плаћени. 

 

Ако Сарајево у данима  када свијет обиљежава побједу над злом прије 75 година не буде имало снаге да поново буде Валтер из времена када се пуцало, како је поносно доказивало да јесте, па поклекне пред сјенама  неистине – духовне и земаљске о Блајбургу – онда срамота довијека неће моћи да се опере. Нису ту сада довољне  пуке страначке фразе и тек испотиха поруке да Катедрала овога града треба да се постиди те идуће суботе уз напомене да је корона па нема окупљања... Ннова судбинска битка за град  прошлости и већ нарушене будућности тиме се неће добити. 

 

Минулих дана и мјесеци, уз све нишкористи, незналице, арогантне  хохштаплере и самоузнесене  каријеристе, потенцијалне  стаљинчиће и профитере што су се угњездили у народну муку па из ње музу колико год  смисле, Град је изњедрио и други слој људи. Паметних, часних и одговорних, старих и све више младих хероја у здравству, образовању, култури, бораца, људи од принципа и кичме, знања и визије, којима се фашизам у новом руху не може продати. Хоће ли их барем они "лидери" који се ките слободарством, антифашизмом, правдом и принципима позвати на отпор лукавцима слаткорјечивим  и наводно богобојажљивим а у мантијама или црним униформама – до оних је којима је дужност да талас покрену. И онда га усмјере гдје и како треба у корист свих грађана ове државе. Јер, нису предлагачи милости  за злочинце и помагаче, ма колико ови други можда били и несвјесни те своје улоге, кренули у ову офанзиву ни на националној, ни вјерској ни некој другој сличној  основи. Кренули су на линији подјеле и глорификација изазова  које доноси цивилизацијска мањкавост, идеолошка болест или криминално освајачка страст. 

 

Овдје се мора сазнати, од данас до идуће суботе, хоће ли Дан побједе имати  још смисла. Прича је црно-бијела и тешко је заваравати се. Свако мора знати је ли у животној причи на правој страни, или је изманипулисан. Паде ми на памет сјајни Милан Кекин који је то кроз пјесму лијепо казао: "Ја нисам ваш, моји су добили '45. / ја нисам ваш од главе до пете / ја нисам ваш и вријеме је да се људи сјете / да је црно црно а бијело бијело / ја нисам ваш и тако ћу учити своје дијете... 

 

Ко је починио злочин онда, када и како, зна се. Сада губитници њиховим духовним и политичким  спонзорима на  своју страну покушавају добити Сарајево. За почетак.  Хоће ли или неће, показат ће сам  Град. Нико му ту не може помоћи. Ако није у стању, джаба му Валтер, вјечна ватра, споменик на Врацама и Титова биста. Нови пораз против старог злочина биће коначна казна.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.