Златко Диздаревић: Узалуд вам труд свирачи

Балкан је данас далеко чак и од оног стања наде након крви, прије двадесет и кусур година. 

Zlatko Dizdarević / 22. мај 2020

 

Неко рече ових дана како нас је корона одвојила од свијета, од свега чиме смо се бавили у себи и са собом, а опет, рутински и несвјесно мимо себе. Као нормална свакодневница. Међу оним причама којима смо се престали бавити – све што предуго траје без помака покопа индиферентност – била је и некада велика прича о томе како ће цијели такозвани Западни Балкан за наших живота постати Европа. Овако или онако, неко прије неко касније, неко захваљујући томе што се стварно примакао испуњењу бриселских услова, неко зато што то треба великима у којекаквим  геостратегијама, заправо, интересу  за оно што имају мали, а појефтино је и њима важно. 

За ову велику причу Европе на Балкану закачило се од минулих балканских распада и ратова безброј политика и политичара, експерата, стручњака, ЕУ функционера и клонираних бирократа, паралелних амбасада и представништава ЕУ, да се о међународним организацијама, банкама и невладиним организацијама и не говори. Ваљали су се самити, конференције, округли  столови, стотине хиљада страница закључака, резолуција, анализа, књиге су написане, а о "радним материјалима" да се и не говори. И, ето, да се само важни скупови Уније на ову тему спомену: У минулих 21 годину, прича је отворена 1999. год., када је Европска комисија иницирала стварање Процеса стабилизације и придруживања, па преко позива придружењу из Загреба 2000. године, потом Солуна 2003. и неупитне будућности региона у ЕУ (тада се пројекат односио на пет држава, Албанију, БиХ, Хрватску, Македонију и Србију и Црну Гору) до Загребачког самита видео линком минулог шестог маја. 

У завршном документу европских "челника" у Загребу, уз позване представнике сада шест земаља Западног Балкана (Хрватска је унутра, Србија и Црна Гора су се развеле, а уз велику протоколарну гимнастику "самиту" је прикључено и Косово), цијелом  овом "процесу" који траје, ево, дуже од двије деценије, посвећена је дословно једна једина реченица. Она гласи: "ЕУ поново потврђује своју неспорну подршку европској перспективи Западног Балкана"! Појмови попут проширења, интеграције, земље кандидата, преговора итд. нигдје се не спомињу. На почетку треће деценије од обзнањивања пројекта стабилизације и придруживања, челници Европске уније "потврђују подршку..." А огромна већина грађана поменутих држава на које се прича односи, да о грађанима земаља Европске уније не говоримо, ни ову, ни било коју другу одлуку или подршку пристиглу из Загреба нису ни примијетили, не само због короне. 

Хрватски дужносници, ево већ шест мјесеци, усхићени су изузетним признањем "предсједавања Европом", додијељеног  рутинском ротацијом међу чланицама ЕУ. Минуле три седмице утркивали су се у егзалтираним изјавама како је "самит велики успјех хрватског предсједавања" (насупрот уочљивим пристојним, али децидним, другачијим изјавама из кругова у ЕУ). Министар  вањских послова Грлић-Радман потпуно је прихватио софистицираност ЕУ изричаја, па је казао голему мудрост,  охрабрујућу за државе на које се прича односи: "Потпора еуропској перспективи је на неки начин проширење...!" Премијер Пленковић изјавио је како је "одржавање Загребачког самита само по себи снажна порука..."  Извјештачи са скупа гдје је услов за приказивање шефова делегација био да иза себе немају заставу државе из које су, да уз име немају функцију, да не постоји никакав идентификациони знак уобичајен у сваком протоколу – све то како би дошли на линк и они који не признају Косово – објавили су многе пикантерије које доиста од цијеле приче чине поприличну гротеску. Не толико због Загреба као домаћина, колико због цијелог контекста до којег је, ево, добацила некада тако оптимистична идеја о "Балкану у Европи". 

Докуменат "поздравља снажну посвећеност партнера са Западног Балкана давању првенства демократији и владавини права, посебно борби против корупције и организираног криминала..." А уважавани "Фреедом Хоусе" из САД-а објављује баш тих дана извјештај у којему су Србија и Црна Гора скинуте са листе "демокрација" и смјештене под "хибридне режиме".  Подједнако тако, наспрам "посвећености  борби  против корупције и организованог криминала..." у БиХ је, рецимо  (и не само у БиХ), у само три мјесеца напросто експлодирао корона-криминал, до чудовишних размјера. Код нас су криминална  захватања у фондове државе, пљачке буджета, лоповске расподјеле донација, спрдања са законом о јавним набавкама  итд. попримила неслућене размјере. А темељна подлога за ово је у мизерији до које је доведено стање са "посвећеношћу демокрацији и владавини права". Уз објеручке прихваћену страст којом су из система потпуно, у име пандемије,  искључене институције, парламенти, стручњаци чија су мјеста углавном заузели на сваки начин поткапацитирани појединци. Наравно, као продужене руке партијских моћника из сјене који су државу стрпали у властити джеп. Уз све то, на Загребачком самиту,  предсједник Европског вијећа изјављује "како је важно да земље Западног Балкана наставе с реформама..."  

Ко је иоле пратио двије деценије уназад однос врха ЕУ бирократије спрам драматичног отклизавања "Балкана" низбрдо, сјетиће се, рецимо, не тако давно даваних изјава Могерини и Хана по Сарајеву како "БиХ на реформском путу према ЕУ постиже импресивне резултате..." Оваквим поводима, Бодо Вебер, педантни и предани њемачки аналитичар бх. стварности својевремено је написао: "Како ЕУ као своје партнере на Западном Балкану прихвата корумпиране политичке елите, она се тиме ставила на страну противника реформи и од процеса интеграција створила ад абсурдум..." У чему је проблем међу том небројеном армијом доброхотних Европејаца који дјелују и угодно живе на јаслама пројекта наводно неспорне подршке европској перспективи Западног Балкана? У наивности, игноранцији, ароганцији или пукој незаинтересованости...  Или, да се не лажемо, поменутим "геостратегијама" које се савијају  искључиво на интересу експлоатације слабијих. 

Резултат испод црте подвучене под Западни Балкан, којег ЕУ очито одгурује од себе, јер их Балкан де фацто више не интересује, бавећи се собом, а не знају како би, заједно са Вашингтоном, ствар пустили низ воду да изгледа како кобајаги нису, доста сликовито, прецизно и мора се признати зналачки сажео је недавно Тхомас Бреy, академац и уз остало дугогодишњи дописник њемачке агенције ДПА на Балкану. Написао је поједностављено, али знаковито: ...Босна и Херцеговина је пропала држава у којој се не назире краја мизерији. У свађи међу Србијом и Косовом нема рјешења на видику. Црна Гора и Србија клизе у ауторитарне форме владавине. Албанију, због проблема са политиком дроге, сматрају "Колумбијом Европе". Сјеверна Македонија је постала играчка у геополитичком разрачунавању између САД и Русије. А Бриселу не успијева да смири чак ни пограничне зађевице на сјеверу Јадрана између Хрватске и Словеније, двије ЕУ државе...

Нијемац  овдје, наравно, не помиње ни улогу своје земље у производњи нове ЕУ "пандемија  клаустрофобије", или Саркозија  који је прошле јесени услове Балканцима за наставак пута према ЕУ дигао на квадрат. Ко се сјећа зна да тако није било ни приближно када су Европи и Америци затребали својевремено у проширењу Бугарска, Румунија, Мађарска, Пољска, Чешка, Балтичке земље... сви који су стварали "енергетско-војно-демократски" прстен око Русије. Наравно, друга времена, другачији циљеви и друга прича. Данас су Бриселу партнери међу политичарима на Западном Балкану они који су лукавим и лажним обећањима хиљадама ЕУ дипломата нудили обећање да је све ок у одржању стања у којем нема пуцања, што је врхунац среће генерација клонираних бирократа, од којих већина напросто не схвата Балкан, чак и кад доброхотно размишљају.  Другачије им васпитање. 

Балкан је данас, напросто, далеко чак и од оног стања наде након крви, прије двадесет и кусур година.  Ево, и минулих дана, из Сарајева се закотрљало оно за што је терен полако, а ефикасно чишћен од тада до данас. Као да је било сасвим довољно да се са каквог-таквог заједничког пута у сложеној држави дође до раскршћа на којем испливава  мржња – не ко ће којим путем, већ како урушити пут другоме. Смисао политике у име партикуларног интереса којег усмјеравају три  политичке  олигархије картелског типа јесте поразити другог, а не потражити више заједнички пут. При томе се већ све црпи на генетици  "матица", а затечене мањине на микро-просторима су на муци. Они што размишјају још увијек у категоријама "заједништва" све се гласније етикетирају присталицама бившег "злочиначког режима". Ова реалност постаје видљива и врапцима на грани, а одговор Брисела – уз закључке о "посвећености партнера (са Западног Балкана ) демокрацији" напросто је у громогласној  шутњи или изреченим несувислостима. Тако уз завршетак Загребачког самита одржаног на даљину, без застава и идентитета учесника, полетна припадница из екипе домаћина самита, упозори у новинама како "имамо ситуацију да се људи из регије окрећу 'сиренским'  озивима других, трећих актера које не желимо видјети у Европи..."

Не схвата  амбициозна противница "других у Европи" да увијек и свугдје у политици  празан простор остављен у незнању, глупости и себичности од стране једног, постаје мета и циљ неком другом, трећем... "Сиренски" позиви на Балкану ће доћи и већ долазе од оних који се осјећају  остављенима, незадовољнима и преваренима. Тако се не осјећају  лидери  овдашњих народа, "јаки момци" који гарантују Европи балкански "статус qуо". У Бриселу су се опредијелили за слаткорјечиве политичко-мафијашке босове као за своје партнере, а не за њихове жртве потицане додатно на подјеле, национализме и нове расколе.  

Таквој политици коју воде у Бриселу, њиховим бирократама и сваком наредном "самиту" одржаном на истим таласним  дужинама попут овог посљедњег, неко ће одавде отпјевати стару дивну пјесму Прљавог казалишта – Узалуд вам труд свирачи... 

Има ту и онај стих даље: "... За другог су дуње жуте..."  Али джаба, то свакако неће схватити.                      

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.