Златко Диздаревић за Буку: Италији из Европе нема ко да пише и шаље

Годинама смо вјеровали у тај свијет који жели лет. Силно су нас и увјеравали да ћемо брзо тамо, они којима је то онда требало. Само још мало, који корак.

Zlatko Dizdarević / 24. март 2020

 

Двије су ми се генерацијски  митске  пјесме  враћале  ових  дана  у сјећање. Не случајно, у атмосфери  вирусне изолације за старије од 65 година. Једна  је  Балашевићева  "Криви  смо ми...", а друга она "Индеxа" и Пимпека,  "И пад је лет..."  

Балашевићева нас је некад уводила у крај једног довијека памтљивог доба и у носталгију поводом њега, уз болно сазнање да се нисмо успијевали укрцати у воз за нови свијет у који смо хтјели, али, мјесто у њему изгледа нисмо ни заслуживали. Властитом кривицом. Па стихови веле "Путуј Европо / немој више чекати на нас / не питај много / доспјећеш и ти на рђав глас..." 

Тада је та Европа била нешто попут Дизниленда, за који су улазницу могли да добију само одлични ђаци. Не они што су то били  некада прије, па више нису ни близу. Пуно нас је из генерације тада с тугом испотиха слушало Ђоку, јер, ето, Европа оде без нас...  Кроз минуле двије деценије, и у нас, и у Европи, било је што је било. Па и када ни Даворина и "Индеxа" више није било, одзванјали су стихови Душка Трифуновића у њиховој пјесми  "И пад је лет" : Човјеку није доста / што може преко моста / он жели лет / такав је свијет... 

Годинама смо вјеровали у тај свијет који жели лет. Силно су нас и увјеравали да ћемо брзо тамо, они којима је то онда требало. Само још мало, који корак. Од чувеног Солунског обећања  2003. год. до данас и безброј "иницијатива", самита, конференција. И опет нових обећања. Што њихових, што наших изабраника. Долазили су из Брисела и озбиљно говорили, ево и недавно, како су нам реформе - импресивне! Ми и даље убијеђени да је ЕУ симбол институција, солидарности, принципа,  јединства свега, мудрости заједнице, отворених граница, одлучности да се у тешким ситуацијама буде као један. Чудио сам се неких тамо година, бивајући на Блиском истоку, како они људи тамо у државама далеко ту нашу сањану Европу више не држе ни међу четири, пет, у свијету најјачих, економски најмоћнијих, најсигурнијих,  најдигнитетнијих ... Говорили су – само им је интерес важан. По сваку цијену. Илузија је вјеровати у солидарност, хуманост, одрицање зарад принципа и вишег циља. Тамо сам чуо и одговор на казану слутњу колеги, дипломати некад големе европске империје, да ће гурнути тај свијет у зло и хаос са стотинама хиљада мртвих у име њихових "геостратешких интереса", а заправо нове контроле над енергентима. То су  цинично назвали "арапским прољећем". Одговор је био – Па шта?

Ето онда "одједном" колона избјеглица, силно погураних људским правима и хуманизмом Уније. Сјевер Европе чекао је јефтину радну снагу за њихову гладну индустрију. Онда су постали прекобројни, неадекватни и непотребни. А никад нико у тој сањаној Европи није повео сувислу, искрену и одговорну расправу на тему – зашто су обећана прољећа претворена у крваве зиме, откуд терористи и кољачи, ко их је измислио, довео, наоружавао и финансирао књижећи их свом интересу. 

Онога часа када се претходна математика показала погрешном, а профитерство хаосом претаканим у разне кошмаре, ето и зидова, жица, димних и других завјеса. Растакала се заједница која је баштинила идеје, снове и заклетве из година  оптимизма и вјеровања у више циљеве проглашаване летом. "Ако смо сви у паду /онда смо сви у лету / такав је свијет..."

Онда ето цорона вируса. "Цивилизација" на функционерском и профитабилном нивоу одлучила се за логику  "сигурности" кроз  заштиту свог уског, националног, забарикадираног, себичног. Оно што је била основна вриједност ЕУ, барем у прокламацијама оних што конферишу и одлучују – заједничко тржиште и размјена роба, отвореност комуникације, глобални  и усаглашени одговор на заједничку муку,  замијењено је преко ноћи логиком, затвори се и спасавај се ко може... Прва  жртва је била солидарност. Не више само према онима које су годинама мамили у своју зону интереса обећањима да ће постати дио њиховог елитног  свијета. У цицијашкој паници и страху од властитих губитака бриселској клонираној, бирократској и намиреној елити било је небитно ради ли се о патњама Италијана или Македонаца, Шпањолаца или Босанаца, Грка или Србијанаца... И хистерично затварање вањских граница није утјецало на селекцију: никоме мимо "нас" појединачно одабраних не дати ни лијекове, медицинску опрему, помоћ љекарима. У питању је побједа исконског локал-национализма чије је превазилажење, наводно, био један од стратешких циљева Уније. Лаж. Тријумфовао је генетски себични страх малих људи на високим позицијама. А код "малих", никаква позиција не помаже. Умјесто јачања глобалног, заједничког одговора на драму,  рефлекс их је одвео назад у прошлост, територијалну поцијепаност, економску клаустрофобију, менталну безосјећајност, све што је ЕУ наводно хтјела, а ево показала де неће. 

Наставак приче неће промијенити ништа капитално у данима када смо забарикадирани и одвојени од свијета, настојећи да тиме, ето, не помажемо пакленом вирусу. Истовремено, уз све јасније нове перцепције свијета око нас. Чак су и медији који се из самоће прате помније него иначе, наслутили понешто ново у вањском свијету. Ријеч је о "вирусима" што нас нагризају  мимо цороне. Овај пут из саме Уније.                

Објављено је како су  Кинези послали помоћ Италијанима, које је ЦОВИД-19 покосио. Велики транспортни авион био је пун опреме и лијекова, маски и респиратора. Стигла је и група љекара специјалиста за вирусе и сличне муке. Сазнавали смо шкрто  гдје су ти људи били, како су помагали, шта су казивали. Онда сам прије два дана добио поруку од пријатеља из Рима којег знам још из рата. Написао ми је како су поред Кинеза, у складу са својим могућностима, помоћ Италији послали и Кубанци, Бразилци, Руси... У међувремену, "европски" министри здравства телефоном, скyпом или ко зна којом интернет техником смишљали су како да нешто ураде заједно након што је свако већ унутар Уније имао своје одлуке, звоје наредбе, своја затварања и блокаде, уз свачије стотине и стотине камиона што узалудно чекају на унутрашњим границама Уније, не би ли искористили барем мрву од права што се некада подразумијевало под слободном размјеном роба... Италији је са тих страна  било забрањено и дотурање лијекова, да се о другом не говори...

И није ова вијест о Кини, Бразилу, Куби, Русији, ма колико била лијепа у вријеме зла, главна у овој причи. Други дио те информације из Рима за иоле нормалније "лидере" Европске уније морао би бити важнији. То је оно гдје ми колега новинар препричава како је и колико тај гест  "изваневропљана" у тешким мукама Италије доживљен као "свјетло на крају тунела према људскости и хуманости..."  Како се људи у својим размишљањима и осјећањима логично окрећу онима што су им помогли, а нису морали, а они који су се заклињали да им је смисао организовања у помоћи, помогли нису. Како се закључци о свему овоме претачу  у нова осјећања, па и преиспитивања  "зашто смо до сада мислили онако а не овако..."

Наравно, казат ће политички освијештени како су Кинези, Руси и сви други који су помогли "то урадили ради пропаганде, интереса итд." Разуман човјек ће казати, па нека је и то, али, мислили су и послали су. Па нека се и каже да, јесмо им интерес, али зашто нисмо интерес "наших". Ако "нашима" није интерес помоћи, спашавајући нам животе, ко су онда они нама, а кобајаги смо дио породице. Шта је то онда? Ту се онда тешко може побјећи од слутње: Они што су данас у Бриселу и њима припадајуће "чланице" напросто нису више оно што се подразумијевало да јесу. Уз све ове стандарде и габарите које  баштине. Прича се, напросто, распала. И никакво "телефонско" поправљање ту помоћи не може. 

Лидери држава Европске уније, који су с разлогом забављени својом цорона - муком, морали су имати довољнио осјећања, приврженост генетском коду некадашње Уније, знања, па коначно и интереса да не забораве Италију, која је могла бити и Њемачка, и Француска, Пољска, Холандија, Мађарска... И све то умјесто по својим медијима цинично се бавити оптуживањима Кине, Русије и других са мрског Истока како су "овим добили отворена врата за пропагандне акције..."  У једној гласовитој њемачкој новини чак се цинично констатује да је и долазак Кинеза, ето, баш великим авионом у Италију, био пропагандни потез ефикасан за публику...! Па, како су требали доћи, пјешке, а они из Бразила и Кубе пливајући? Злим Русима, зна се, лукави долазак да се помогне Италији не може ни Папа посушити.   

А заправо, истина је једноставна, барем у очима оних којима се помогло, не оданде одакле су очекивали, већ од оних за које им је казивано да нису њихови: Изгубљен је потенцијал, суштински, морални, хуманитарни, али и оперативни Европске уније и многих лидера појединих земаља Уније. Ситуација јесте претешка, али мудрост одавно каже да се на муци познају јунаци. Шта ће у овој причи поражени даље – поготово што су многи још несвјесни тога пораза, тек ће се видјети. Јер нису поражени само у својој кући, већ и код оних који одавно виде да је оно "Солунско обећање" одавно тек – лудом радовање.

Испаде некако да је она Балашевићева била, не тужна, већ пожељна из данашње перспективе, попут онога: Људи су дио чуда која се зову луда / такав је свијет...  

А Унија? Њу су очигледно контаминирали многи разорни вируси мимо цороне, па им ни Кинези не могу помоћи. Они остадоше у срцима Италијана. Унији, нажалост, није било доста ни само преко моста, они су хтјели лет. Живот се, какве ли туге, наругао чак и пјесми. Пад није постао лет, већ је дуго најављивани и обећавани лет завршио као пад.

 

Златко Диздаревић за Бука, 23.03.2020. 

   

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.