Злочин који је шокирао Југославију: Шефка Ходжић, жена чију су смрт сви тражили

У САРАДЊИ С Yугопапиром портал Индеx.хр објавио је текст о најпознатијој злочинки Југославије Шефки Ходжић.

BUKA portal / 20. август 2019

Српањ 1991. године: Човјек се спотиче о свакодневне животне проблеме, али и о своје унутрашње конфликте и трауме којих често и није свјестан. А управо те интимне протурјечности и разочарања могу га гурнути у провалију и уништити.

"Кад сам чула да ми је казна из тузланског суда потврђена, горко сам плакала. Вјерујте, јако ми је тешко, не може пусто срце издржати, хоће пукнути", писала је из затвора одвјетнику др. Фили Филоти Шефка Ходжић, жена која је узбудила не само југославенску већ и свјетску јавност.

А Шефка је била оптужена за злочин без преседана: да је 6. листопада 1969. године око 17 сати поподне убила пиштољем Алију Хусеновић, а затим из њене утробе оперативним захватом извадила живо женско дијете. Згражавање и осуда јавности над овим случајем нису изостали. Мистериј Шефке Ходжић данима је била насловница свих југославенских медија, а страни листови, међу којима је највећи интерес показао западноњемачки "Дер Спиегел", писали су о Шефки у наставцима.

Тко је и каква је била жена која је могла направити такав злочин, било је најчешће питање на које су људи и јавност тражили одговор.

Напуштена, презрена

Највеће огорчење према Шефки показали су људи из Босне и Херцеговине, одакле је била Шефка. На адресу њеног будућег бранитеља упућиване су пријетње, презир, клевете. Шефка је једног тренутла остала потпуно сама. Напустили су је и муж Неджиб, и њена мајка Наила, и браћа и сестре, а обитељ Ходжић у којој је била удана, продала је имање и из села Јусића преселила се у Калесију код Тузле.

По Шефкиној жељи, њену обрану су преузели одвјетници Ђорђе Бела и др. Фила Филота, а касније су им се придружили и одвјетници Тома Фила и Бранко Поповић јер је тада било јако тешко увјерити било кога да Шефка није злочинац или да је само судионик у злочину.

Психолошка физиономија Шефке Ходжић одређивана је одмах, пет дана након убојства Алије када је Шефка ухапшена. Траг у истрази био је то што је одмах затражен преглед свих жена родиља у селу које су се на дан убојства породиле. Међу њима је била и Шефка, која је "рођење" дјевојчице објавила око 19 сати навечер, два сата након Алијине смрти. Гинеколошким прегледом установљено је одмах да се Шефка није породила и да је цијелу своју трудноћу вјешто одглумила у селу.

 

Овај податак био је довољан да се у Јусићима, Шефкином селу, сви подигну против ње и затраже смртну казну како се она више никада не би вратила код њих. Заправо, на овај начин село је тражило обрачун са Шефком. А Шефка се у босанским димијама, с марамом на глави, у гуменим опанцима и с окрвављеним ножем у джепу, без покушаја да се с њега скину трагови крви, појавила пред истражним суцем предајући му своју судбину у руке.

У село Јусићи, забачено и удаљено 15 километара од Зворника, без електричне струје, у дивљини, могло се доћи само пјешице или на коњу. Главни човјек је ходжа, не само вјерски већ и за све остало што се догађа у селу. Њему се обраћају за помоћ болесници, нероткиње или оне које се желе ослободити трудноће. Прије него што је почела симулирати трудноћу, Шефка је молила ходжу за савјет, о чему је био упознат и њен муж Наджиб.

Чудна нека жена

Али Шефка се по свему разликује од осталих жена у селу. Зна писати, говори правилно, спава сама на поду чак и кад јој је муж код куће јер он ради, иако врло мало зарађује и тешко се прехрањују. Оптужбе да не може родити су свакодневне, као и његов алкохол. Неколико пута је Наджиб тјера из куће под изговором да је затровала кокоши код комшија јер не може родити. Код своје обитељи такођер нема мјеста. У једном тренутку, кад више нема никаквог спаса, Шефка објављује да је "трудна" и Наджиб је поновно враћа у кућу.

Од тада па до 6. листопада, кад се догодило убојство, Шефка је "носећа". Међутим, застрашујући проблем од кога "набавити" дијете, постаје Шефки опсесија. У тајности се распитује по околним селима која је жена трудна, а не жели дијете, да јој га уступи. Је ли Шефка у тим тренуцима икад помислила да до дјетета дође злочином? 

Ово питање никада није дошло на дискусију зато што се, по казивању свједока, знало да Шефка никада није заклала ни пиле, да никада није присуствовала ничијем порођају, да никада ништа није прочитала о анатомији да би могла знати гдје се дијете налази у утроби. Због тога се и данас тврди да Шефка такав злочин никако није могла направити сама.

Па ипак, за Шефку се тражила смртна казна. Људи из њеног села су говорили да је треба убити јер она није "њихова". Психолошки, Шефка је заиста помало загонетка. Дотле непушач, одједном је тражила цигарете. Димије и опанке је замијенила хаљином и ципелама. У току истраге давала је стално различите исказе, мада никада није признала судјеловање или извршење злочина. 

Наиме, Шефка је тврдила да су јој други само донијели дијете; да није имала појма од кога је и на који начин узето; да је тек кад је беба сутрадан рано ујутро издахнула, сазнала да је Алија претходног дана убијена и да јој је отворен трбух.

"Познавала сам Алију, добро, знала сам да је носећа и да ће добити дијете, била ми је пријатељица, како бих њу могла убити", говорила је Шефка на суђењу.

Па ипак, Окружни суд у Тузли, а затим и Врховни суд Босне и Херцеговине, због незапамћеног злочина осудили су Шефку Ходжић на смртну казну. Међутим, Врховни суд Југославије је због недостатка доказа и немогућности да Врховни суд Босне и Херцеговине ријеши кључну дилему о томе је ли Шефка могла сама убити Алију Хусеновић - смртну казну преиначио на казну строгог затвора у трајању од 20 година.

Злочин који је остао записан у аналима не само југословенске криминалистике, чак и данас, двадесетак година након тога, не може се сасвим психолошки објаснити. 

Тијеком издржавања казне, Шефка Ходжић је показала необичну енергију и виталност. Чак се, како су објавили медији, у затвору заљубила у једног осуђеника и хтјела се вјенчати с њим. Врло радо је разговарала и с новинарима упорно поричући злочин и доказујући свој оптимизам, без обзира на оно што јој се догодило у животу. Врло интелигентна, како су је оцијенили психолози, Шефка је чекала да одлежи казну и крене, како је говорила, у други живот.

Тај други живот она данас живи у иноземству, с новим мужем, као власница једне фирме...

Написала: Радмила Радосављевић (Нада, 1991.)

 

Преузето са портала Индеx.хр


Бука препорука

Регион

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.