ЗНАМО ЛИ ПРЕПОЗНАТИ ФАШИЗАМ: Ако нас истина не може ослободити, покушајмо да се ослободимо лажи

Није, дакле, упутно проглашавати Сарајево упориштем антифашизма из простог разлога јер је то лаж. Лажи имамо превише и антифашистички би било да нетко коначно каже понеку истину. 

Marko Tomaš / 18. мај 2020

Дошла сулуда времена. Не кажем да сам нека нормална икад доживио али ово је изван памети. Овог се викенда од мисе за Блеибург било могуће сакрити једино у Блеибург. Али границе још нису пропусне па се није могло отићи на пикник у доњу Аустрију. С обзиром да је пикник у Блеибург отпао као опција, а нисам хтио бити беспослен сјео сам писати текст који је пред вама. Знам, рискирам писањем дугачком текста јер што је текст дуљи мања је вјеројатност да ће га нетко прочитати у цјелини. Ствар је ипак таква да би кратким, простим оцјенама протеклих догађања писање о овој теми изгубило смисао. А и када погледа како ствари изгледају и што се догађа, човјек добије потребу нацртати ствари јер има дојам да људи другачије ништа не могу схватити. 

Нема зато друге него од самог почетка банализирати ствари. Спустити се на ниске политичке гране, тиме се приближити политичком дну које влада  у БиХ. Али надугачко и нашироко како би напабирчена тумачења  у коначном зброју ипак постала нешто виша од појединачних чинитеља. 

***

Односи у БиХ су превише комплексни да би их се олако бојило у црно – бијело. Не волим кад се дрвље и камење баца само на једну страну. Изгледа превише једноставно извући кривца за уши. А да је томе тако наши би политички проблеми били одавно ријешени. Ни овог текста не би било нити читаве ујдурме око мисе за Блеибург у Сарајевског катедрали. 

Проблеми међу људима у Босни и Херцеговини углавном су посљедица чињенице да нитко никога не слуша, самим тим не чује и не разумије. Одређени поступци и догађаји су необрањиви, не треба их ничим правдати па се нећу ни ја тиме бавити на овом мјесту, али се у случају БиХ ништа не смије вадити из контекста јер нећемо примијетити када се још горе ствари почну догађати. Додуше, често се већ и догађају испред нашег носа који је од лажи толико нарастао да више од њега не видимо ни дрво, а камоли шуму која се крије иза дрвета. 

Узроке треба лијечити. Ово што ми видимо су посљедице. Мени је људи искрено жао. Толико су излуђени и израубани да су изгубили разум, а да нису у потпуности сами криви за вишедеценијско свођење на звијери. Вјерујте, непосредно иза рата људи су били цивилизиранији него данас. Све што се касније догађало их је докусурило, убило у појам. Прошли су рат а да нитко није остварио циљеве који су зацртани и обећавани. А онда су их као колективе редом почели означавати као злочинце и крволоке којих се треба ријешити у име напретка. И тако на све три стране. То је гадљиво. Јако. Углавном, због свега тога се суздржавам од оштрих осуда тзв. обичних, малих, људи. Осјећам гађење и спрам њиховог кукавичлука, поготову да се суоче с тим да су насањкани, да су испали глупи и наивни и да тиме сносе дио кривице за ситуацију у којој се налазе. Као етнички колективи и као појединци. 

Знате, ја цијели живот одлазим из БиХ јер ме све чини превише тужним и не волим осјећати немоћ какву осјећам доље, то да је баш свака акција узалудна. То је онај чудни осјећај који не знам прецизно именовати али туга је то, нешто налик изневјереној љубави због које каткад помислим да би најбоље било да је све то одавно спржено напалмом и да ничему прошлом па ни мени нема никаквог трага. 

***

Мислим да је Миљенко Јерговић негдје написао нешто у смислу: проблем је што нитко не схваћа да вољети БиХ значи вољети и оно најгоре у њој, њезине ружне стране. Е, таква ситуација стварно јесте. Јер што сада, треба поновно побити и раселити гомиле људи а у име неког новог експеримента иза којег је увијек иста стара подвала? Ја не мислим да тако треба. Кад већ нисмо сви докусурени не мислим да је икаква земља вриједна иједног људског живота. Не могу никако правдати имбецилности које руља константно ради како би изразила своју угроженост несвјесна да тиме угрожава друге. Супер су ми колективи чије колективне вриједности може угрозити једна једина особа својим текстовима. Или некакав опскурни скуп. Доказ је то какве су те вриједности суштински, колико су снажне. 

Свака та руља подсјећа на хомофобе спремне каменовати поворку поноса, рецимо, а све зато што их помисао на љубав међу истосполним партнери/ма/цама узбуђује и чини немирнима на неки чудан начин. Но, руља с другим предзнаком, а која као осуђује другачију руљу једнако тако нема моју потпору јер то што чине раде заговарајући агенду јако налик свјетоназору руље број један. А сви раде у корист властитог уништења. Мене ипак највише интересира руља коју бих због политичког предзнака могао назвати својом. Али склон сам умишљати да не припадам никаквој руљи па се овим што пишем у бити ограђујем. 

***

Када заговарају антифашизам очекујем од људи да су принципијелно против фашизма без обзира тко га, када и на који начин промовира. Али не видим просвједне спотове када се постројавају трупе у турским униформама како би се обиљежила некаква Пирова побједа из првог свјетског рата и то над, номинално, нашим савезницима. Не видим просвједне спотове снимљене у обрану антифашистичких вриједности које  не допуштају да сарајевска дјеца иду у школе и вртиће које носе имена муслиманских усташа. Не видим спотове којима се жели зауставити могућност да ходамо улицама Павелићевих ефендија и књижевника. Тако ни од мајчице цркве, чији је наук сам по себи лицемјеран, не можемо очекивати да се огради од злочиначког режима. Не можемо очекивати ни да каткад одржи мису за жртве истог тог режима. Барем  је  у томе црква досљедна, није лицемјерна. 

Усташки режим је умногоме имао користи од цркве као и она од њега. Зато с комунистичким није било преговора па су због неспремности на сурадњу могли функционирати само као удруга грађана, што црква у бити и јесте. Да се разумијемо, религијске заједнице јесу биле жртвама атеистичког режима, али ово што су сада склоне радити, у име освете за „душевне боли“ и проузрочену материјалну штету, је јако налик немилосрдној партизанској освети над колонама поражене војске у Словенији и доњој Аустрији. Уосталом, овим се мисама разноразни усташки здружитељи желе приказати као мартири који су се жртвовали за Хрватску ствар. 

Мисе за мртве мени личе на призивање духова. Неоусташки здругови и црква желе тиме у живот вратити духове прошлости и уградити их у садашњост. Носталгични су, недостаје им свемоћ коју су имали. На жалост, одавно им је успјело одрадити све то. 

Одлука да се на црну мису одговори комеморацијом је паметан потез. Добро да није било просвједа. То би од стране медија блиских ХДЗ – у било приказано као додатно угрожавање Хрвата у БиХ. Но, и даље очи боду двострука мјерила и лицемјерје. Из антифашистичких кругова у Сарајеву реагира се углавном на хрватске и српске манифестације фашизма док се преко бошњачких често прелази шутке и никад се не диже оволика халабука.  

***

Ако се водимо само именима улица у, на примјер, Мостару и Сарајеву, чини се да је обнова духа НДХ била приоритет власти у оба града. Тако никог у Мостару није занимало што је Анте Зуанић по националности Хрват. Његово дјело је оно што га је учинило Хрватом који у неоусташком Мостару нема право на улицу. То се у Сарајеву догодило Фуаду Миджићу. Мостар је у том случају још и невин с обзиром да је Зуанића замијенио краљ Звонимир док је Миджића замијенио Енвер Чолаковић. Али било је у оба случаја битно обрачунати се с наслијеђем НОБ – а. 

Рат с почетка 90их и није друго до рат објављен резултатима другог свјетског рата, својеврсно наплаћивање дугова с зарачунатом вишегодишњом каматом у духу, дакако, новог либералног економског поретка. Требало је у то име разбуцати све стварано протеклих 50 година, између осталог промијенити имена улицама како би побијеђени из 2. свјетског рата у судачкој надокнади времена огласили своју побједу. Тим промјенама су нови побједници 2. свјетског рата почели прекрајати повијест. 

Разију Омановић замијенио је у Сарајеву злогласни Хусеин Ђозо. У духу новог времена дух народне хероине замијенила је сабласт имама ханджар дивизије. У Мостару, опет битно бенигније, Петра Драпшина мијења краљица Катарина. У истом граду Матија Губец је уступио металну плочу фра Дидаку Бунтићу.  Драпшину није помогла хрватска националност баш као што народном хероју Јусуфу Джонлићу није помогло што је исте националности као ноторни Мустафа Бусуладжић. Признат ћете да Краљица Катарина и фра Дидак Бунтић не могу у исту реченицу с ефендијом Ђозом и Бусуладжићем. Али није Мостар за бацити. Ни под разно. Ваљало је из коријена мијењати малу Москву па су у њој своје улице добили Миле Будак, Вокић и Лорковић и друга усташка братија. 

Не наводим ово искључиво како бих указао само на ноторну чињеницу да СДА од својих почетака  својим програмом ендехазира БиХ у једнакој мјери као њихови партнери из ХДЗ-а Босне и Херцеговине. Истичем ове ствари како бих указао како су многој моралној вертикали уста често пуна мостарских улица а да сарајевске и не спомињу а камоли да се потруде почистити испред свог прага како би си дали какав такав кредибилитет кад су већ узели монопол над антифашизмом. А он је наслијеђе цијеле Еуропе, оног њезиног слободномислећег и напредног дијела, а не задртог, радикалног, спремног на обрачун с било ким тко другачије мисли. 

Ово, дакле, пишем да подвучем лицемјерје тзв. „слободномислећих“ грађана. А и сљепило. Јер док у камеру „одважно“ говоре како неће проћи, они не виде да је већ прошло и то равно испред њиховог носа исто оно против чега дижу глас. А и најављена миса је прошла.  

Колико је, ваља се запитати, с пуном свијешћу о томе да се ништа неће промијенити, сва она мржња и злоба просута по медијима била продуктивна? Што то није прошло? Очито, кад сад погледамо, просипање мржње и злобе није прошло без нас. Показали су поједини да и они знају страсно мрзити. И појео вук магарца. Прошла баба с колачима и тако то. 

Нема што, достигнуће је то вриједно аплауза. Ироничног и злобног, дакако. 

***

Сарајево је као антифашистичко док су друге средине у БиХ фашистичке. 

То је премиса која се често провлачи кроз медије. Шути се у тим случајевима о годишњој комеморацији која се на дан ослобођења Мостара одржава на Партизанском гробљу. Нитко тада не прича о Мостару као антифашистичком јер је свима јасно да у томе судјелује занемариво мали број грађана Мостара. Исто као што је данашњој Сарајевској комеморацији присуствовала мањина грађана Сарајева. Стављајући идеолошке предзнаке испред имена градова насељених разноликим људима ми баратамо паушалним оцјенама а да би их извели из зоне паушалног морамо утврдити што Сарајево и Мостар истински јесу. 

Представљају ли те градове мањинске скупине или их политички одређују свјетоназори оних који сједе у власти? Или персонификацију већинског Сарајева и већинског Мостара можемо наћи на улици? 

Рекао бих да су власт и већина оно што одређује какав неки град стварно јесте. У том случају Сарајево можемо представити ликом, рецимо, Мирзе Хатића, а Мостар некаквог мостарског му пандана. Такви су људи у већини. Они су одраз менталитета какав данас влада тим градовима. Такав менталитет је изабрао оне који сједе у градским управама. Између власти и превладавајућег менталитета постоји узрочно - посљедична везаност. Сукладно томе рекао бих да су и Сарајево и Мостар фашизмом задојене селендре. 

Није, дакле, упутно проглашавати Сарајево упориштем антифашизма из простог разлога јер је то лаж. Лажи имамо превише и антифашистички би било да нетко коначно каже понеку истину. 

Цијела БиХ је фашистичка јазбина, прецизније она је посљедица фашизма који се пресвукао, умио, модернизирао, постао неофашизам, створио хибридне суставе владавине и сад цијелој Еуропи и свијету развлачи памет. У томе је далеко испред антифашистичког покрета. Но, на страну сада то. Ваља закључити да је БиХ, таквом каква јесте, данас постала суставним дјеловањем партија које су дошле на власт почетком задње деценије прошлог стољећа. Крваве године које су речене партије организирале на почетку владавине биле су оно исконско лице њихове фашистичке природе. Пресвлачење се догодило кад су оствариле ратне циљеве а стање додатно закуцале судјеловањем у стварању документа који ће им омогућити да не одговарају за увлачење земље у рат. Исти документ дао им је времена да се описмене и пресвуку како би почеле наликовати на сувремене еуропске конзервативне партије. Успут је наведени документ елиминирао све снаге које су се чиниле способнима или само спремнима обрачунати се с њиховим наслијеђем. И ево данас њих ердоганизираних, орбанизираних, путинизираних, сјаје над нашом судбином звијезде хибридне демокрације која је меланж парламентаризма и аутокрације с деспотским тенденцијама. 

Истина нас неће ослободити али за почетак је добро да се ослободимо лажи. Барем властите. На пут искупљења прво ваља повести себе. 

***

Демокрација није савршена али је најбољи сустав који је до сада смишљен и у пракси проведен. Первертирала је и она и однародила се и ваљало би мијењати неке ствари, али нипошто на силу, јер освета рађа освету и у том кругу човјечанство се коље откад постоје свједочанства о његовом постојању. А у БиХ тек треба људе учити основама демокрације. Изгледа и оне снаге које се издају за напредне. Процес усвајања демократске културе отежан је начином на који смо кренули у вишепартијски сустав. 

Замијенили смо једно идеолошко једноумље с три националистичка једноумља. Никакве ту демокрације нема. Привид демокрације у БХ парадоксално омогућује једино чињеница да је земља дубоко етнички подијељена. Тому треба прибројити и безумље „грађанске“ опције за коју у сулудом правном оквиру  нема мјеста. Зато јој једино преостаје да се силом гура и намеће и тиме одрађује дио пропагандног посла за оне који су сустав стварали према својим потребама. 

Нису потписници споразума у Даyтону били нимало наивни. Потписали су управо онакав документ који ће ускоро створити увјете да лијеве, грађанске опције не могу дјеловати без приклањања својим политичким антагонистима. То их је потпуно компромитирало и посљедично разочарало њихове бираче. Њих је  претворило у политичке дворске луде које се проституирају за јавне позиције и особне интересе. 

Ишчезнула је лијева политичка принципијелност јако брзо. Скапао је социјалдемократски зеко у мађионичарском шеширу професора Лагумджије и сличних квазиљевичара. Због тога мене у овим околностима у институцијама Босне и Херцеговине нитко не представља. Мање су ми за то криве њушке из СДА, ХДЗ или СНСД – а или СДС -а колико се гадим оних који су ме у неким нормалним увјетима требали заступати. Они нису само издали људе. Успут су компромитирали идеје, огадили их сваком тко се надао позитивним промјенама у БиХ. Они наивни и искрени су насјели, испали тоталне будале, насањкали су их националистички коалицијски партнери који су им насапунали даску још у Даyтону. А није немогуће и да су се од почетка лажно представљали. Више ни у што човјек не може бити сигуран у земљи лажи и обмана. 

 

***

Увијек сам волио ногометне тимове који побјеђују са стилом. Атрактиван, нападачки ногомет је у својој суштини љевичарски док је обрамбени десничарски. Јер оно што би требало радити разлику између та два погледа на свијет не огледа се у исказивању силе и надмоћи него би се требало огледати у начину на који побјеђујеш и како се с том побједом носиш, јер склони су многи у осветничком побједничком заносу направити исте свињарије против којих су се начелно борили. То су урадили партизани на Крижном путу, то су радиле америчке, енглеске и совјетске трупе у Њемачкој о чему је у својим репортажама с гађењем и разочарањем писао Георге Орwелл. Силовања, убојства и понижавања поражених сигурно су одузели дио достојанства величанственој побједи над нацистичким и фашистичким режимима и њиховим марионетама. У мојим очима те су осветничке операције укаљале нешто што је требало бити чиста побједа идеје добра над злом. Али људски потенцијал да се чини зло равномјерно је распоређен међу народима свијета и без обзира у име какве идеје је зло почињено ја га не могу правдати. Исто је тако распоређена и глупост. 

***

У Босни и Херцеговини никада није успостављен мир. 1995. године потписано је примирје и од тада нас, ево, већ 25 година гуши и суставно малтретира чињеница да живимо у добу константног конфликта. Људи у БиХ никад се нису отресли ратног менталитета, онога који нас у име властите сигурности приморава да се држимо „својих“ и бранимо под цијену живота групне интересе. Ратни менталитет подразумијева искључиво колективну свијест, а рат као стање увијек је немилосрдан према онима који покушавају мислити својом главом. Због тог непрекинутог стања опсаде у БиХ и у „миру“ највише проблема имају управо такви људи. Јер већина не мисли, она конзумира готову истину, њоме влада менталитет руље. А руља може бити састављена и од оних који би требали мислити својом главом. Најчешће се руља обруши на оне који не дају да други мисле за њих често несвјесна да тај чин постаје вода на млин управо оним политикама какве наводно куде. Руља обавља прљаве послове за нечији особни интерес који им је подваљен као колективни. Све зато што се руља води критеријем који каже: ако ниси с нама онда си против нас. А ако смо ми антифашисти онда ти не можеш бити ништа друго до фашист. Ово је, признат ћете, дивна основношколска логика. А свијет је тим људима једнако дивно црно – бијело мјесто. Нема за њих на линији између црног и бијелог никаквих нијанси. И не ради се ту о томе тко је био на правој страни тијеком 2. свјетског рата. Посриједи је њихово занемаривање да живе у земљи у којој су 90их побједу извојевали политички пројекти који су 1945. године били међу губитницима. Ниједна се политика не може водити на основу занемаривања реалног стања. Нити се иједна битка може добити на тај начин. БиХ није земља за све. Показали су то и резултати пописа. Даyтонски споразум је тако предвидио јер је подбацио члан о повратку људи. Рачунало се да ће се након тога моћи приступити измјени документа, али међународни фактори нису на вријеме схватили да овдашњи властодршци то неће никада дозволити јер би им то одузело управљачку ексклузивност у одређеним дијеловима БиХ. Уосталом, они су рат и покренули како би између овдашњих народа повукли јасне границе и себи створили териториј на којем могу чинити што им воља. И гдје ту простор унутар правног оквира за дјеловање истински прогресивних политичких снага? Ја га не видим. У оваквим увјетима могуће је једино играти за једну од три стране. То се на жалост редовито и догађа. Па су нормални људи згађени и разочарано окрећу нос од те баруштине.  

Руља није способна усвојити основе демократске културе која каже да се туђа мишљења ма колико различита од нашег требају уважавати. Демокрација подразумијева једнако право гласа, барем номинално и једнака права. У БиХ такав приступ изискује изнимно велике напоре. Сачувати здрав разум и резон код нас је посао 24/7. Руља таквих проблема нема. Руља је прво навикнута на политичко једноумље а онда и постала жртвом ратног менталитета. Па удри једни по другима и сприда и сазад до потпуног истребљења здравог разума. Оно што ме увијек посебно жалости јесте злоба, злурадост с којом се то ради. Због те злобе ми се чини да смо покопали сваку могућу наду и вјеру у боље сутра. Једноставно немамо људског капацитета. Из дана у дан све је више жртава које особни интереси вуку под теретни влак радикалног једноумља и још радикалнијег безумља. 

Да су способни видјети даље од свог самољубља одређени би људи ишли просвједовати испред централе СДА јер ако нетко мисли да спорна миса није аменована од сарајевских градских отаца онда је посриједи сљепило незабиљежено у повијести офтамологије. Трајно, физичко сљепило посве изазвано политичким аутизмом. 

Нека се људи буне и против вишедеценијског коалирања националистичких партија. Простим маневром опет успјеле скренути пажњу јавности с корупције и пљачке јавног новца. Новац су преусмјерили у приватне джепове а нас навукли на исте старе теме које нас држе у пат позицији већ тридесет година. Ово што се догодило још је један у низу успјели медијски пројект коалиције СДА – ХДЗ. 

Готово цијели свој живот  одраслог човјека проведох као талац људске глупости. Другачије не могу именовати особину којој успијева насједати на један те исти шибицарски трик пласиран из проусташких станова и с беговских миндера. 

***

Стране, осим своје особне, у БХ примирју не бирам. Не дозвољава ми мој антифашизам чија је основна потреба  указивање на опасности које собом носе радикалне политике свих боја и предзнака, а поготову на глупост, материју која је обавезан зачин свим гласовима усутим у босанскохерцеговачки претис лонац који пишти ли пишти већ тридесет година и начисто нам свима проби бубне опне. Сулудо је зато проглашавати данашњу комеморацију жртвама усташког режима некаквом побједом или пак знаком да је цијело Сарајево антифашистичко.  

То што су људи мало испухали фрустрације није лоше али дугорочно то за стање у БХ не значи апсолутно ништа. А то јесте циљ оних на власти, да се сваки пут напори прогресивних снага помноже с ништицом и онда временом то и постану јер ће се у узалудности исцрпити сва потенцијална енергија. Исцрпит ће се могућности да се неутралним људима који муче своје свакодневне муке покаже и да их се освијести колико је то што шутњом и гласовима подржавају опасно по будућност њих, њихове дјеце и земље у којој живе. 

Ништа ново у БиХ. У тој је једнаджби пуно непознатих и неконстантних вриједности, само су глупост и политичко сљепило стални и неисцрпни. 

Антифашизам није погон у којем се кују освете, није жеља за ушуткивањем других, није непринципијелан и нема двоструке аршине, суди, дакле, свима на једнаким основама, тако другима и приступа, дајући им шансу да схвате своје заблуде, простор да се покају. Изаћи из себе, из своје позиције, покушати схватити другог и другачијег, схватити његово/њезино мјесто у свијету мотивиран човјекољубљем и вјером у једнакост и неки љепши свијет. Е, то би већ могао, колико год патетично звучало, бити тек почетак новог  антифашизма какав је потребан оваквој Босни и Херцеговини. 

Не ради се ту о потреби да се стави знак једнакости између усташког и комунистичког режима. О томе нема говора. Знак једнакости коначно треба видјети између режима ХДЗ – а, СДА и СНСД – а. Зато што нисмо у земљи насталој 1945. Оваква БиХ настала је 1995. године. А од тада је прошло пуно времена и свашта се догодило и наведеним политикама алиби не би смјеле бити ратне позиције. А учиниле су све, и чине то и даље, да на њима останемо, а управо како бисмо стално промашивали мету, испадали смијешни и једног се дана реализирали као дупло голо – ништица. 

 

 

***

Овом би запису нека врста апендиxа могла бити једна стара пјесма Леонарда Цохена. Макар не очекујем да из ње итко ишта научи. Када нису из искуства и кроз школу ништа научили сумњам да једна обична пјесмица може направити разлику. Али ништа не кошта. Ваљда. 

„Убојице које владају

другим земљама

покушавају нас натјерати

да збацимо убојице

које владају нашом

 

Особно

више волим владавину

домаћих убојица

 

Увјерен сам

да ће страни убојица

убити више нас

него стари добро познати убојица

 

Искрено не вјерујем

да итко од њих

уистину жели ријешити 

наше социјалне проблеме

 

Заснивам све ово на основу онога што осјећам

према сусједу

Само се надам да неће

Постати још ружнији

 

Домољуб сам

Не волим видјети

заставу која гори

јер то узбуђује

убојице на обје стране

до жалосних претјеривања

која се настављају усхићено

потпуно необуздано

док сви не буду мртви"

 

(зурнал.инфо)

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.