ЗНАТЕ ЛИ КО ЈЕ БИЛА РОЗА ПАПО?! Легендарна партизанска љекарка, прва ЖЕНА ГЕНЕРАЛ на Балкану

Легендарна Сарајка

Yugopapir / 11. фебруар 2018

Роза Папо (6. фебруар 1914 – 25. фебруар 1984) пожртвована докторка НОР, формирала је велику партизанску болницу код Угљевика, а после Другог светског рата, посветила се раду на Војно-медицинској академији у Београду. За свој труд је била вишеструко награђена - љубављу болесника, успехом у њиховом излечењу, угледом међу колегама.

Прва ратна година 1941. довела је младу лекарку у Олово, као службеника социјалног осигурања. Ишла је пешице или на коњу по брдским селима, у торби су били лекови И инструменти. Дуж путева гледала је лешеве, децу ископаних очију, одрубљене људске главе, пише "Југопапир".

Није то могла поднети. И само је једно желела: да је партизани што пре заробе! Јер за њом је ишла оружана пратња - како докторку не би неко преотео. Убрзо се то и десило, додуше њеном вољом и одлуком. Стигла је у Озренски партизански одред већ децембра 1941. Командант је био Тодор Вујасиновић. Од тада па све до краја рата делила је судбину Шесте источнобосанске бригаде.

Фото: Знаци.нет/Архива / сцреенсхот

Марта 1943. године, приликом евакуације рањеника из манастира Ловница и околине Шековића, формирана је велика партизанска болница у селу Доња Трнова, код Угљевика, чији је организатор и управник била Роза. Септембра 1943. године је постављена за референта санитета и управника болнице 17. источнобосанске дивизије. Касније је била управник Хирушке покретне болнице Друге армије ЈА.

Већ 1943. постала је капетан, а рат је завршила као мајор Југословенске армије. Године 1952. била је прва жена пуковник ЈНА, а 4.јула 1973. унапређена је у генерал-мајора Југословенске народне армије.

Ратне путеве је прешла бодро, с ведрином и надом, и као лекар и као борац.

Рањена је 1942.јер није желела да испадне кукавица и да се склони од авионског напада.

Када је крв потекла лицем, није било никога ко би њу превио. Веровала је да ће остати без ока и жалила што нема пиштољ - да се убије.

Ипак, сама је опрала рану, а искидану кожу и мишиће надесној страни лица загладила руком да их како-тако залепи, пише Југопапир.

Нјенепомоћнице, сељанчице, гледале су је и плакале. Зар да се то деси њиховој лепој докторки. Остали су, наравно, дубоки ожиљци. И не само ти. Рат доноси многе ране, многе ожиљке. Рози су у рату страдали родитељи, сестра, брат. Када се 1945. вратила у Сарајево, није било никога из породице да с Розом подели радост слободе. Отишла је у хотел, а родитеље, сестру и брата потражила и нашла у својим ратним друговима.

Убрзо је, по потреби службе, млада лекарка - мајор прешла у Београд на специјализацију инфективних болести. Ту, на клиници ВМА је остала а убрзо и постала њен руководилац.

Многе су се приче причале о њеном знању, доброти и пожртвованости. Знала је често поподне, са ћеркицом у колицима, да оде пешице до болнице како би и тад обишла оне којима је била потребна, како би се још једном уверила да је све учињено да се болесницима помогне.

За свој труд је била вишеструко награђена - љубављу болесника, успехом у њиховом излечењу, угледом међу колегама.

Објавила је преко педесет стручних радова па је 1959. постала доцент а 1965. професор Војномедицинске академије,

Необично скромна и једноставна, Роза Папо је све награде и унапређења примала понајвише као признање раду и угледу Клинике а много мање себи и свом залагању.

Када је унапређена у чин генерала, у разговору с новинарем "Фронта" рекла је, дословно, да је то признање не само њој већ још много више свим оним женама, оним њеним погинулим другарицама, с којима је заједно војевала и радила,које су јој биле и највећи пријатељи и најближи род.

Сећала се ратних дана и оних тешких одлука које је морала да доноси сама - да ли рањенику ампутирати ногу, да ли тек оперисаног покренути због евакуације, да ли се склањати у земунице... - као својих најлепших дана… “Јер никада није било толико другарства, толико весеља, толико песме”.

Било је за њу као лекара и мајку огромно задовољство када деца с њене клинике нису хтела, излечена, да иду кући. Хтела су да остану код тете-докторке.

Иако је 1969. године изгубила сина и поверовала да је за њу време стало, настојала је да као шеф Главне регрутне војно-лекарске комисије унапреди однос према регрутима, да омогући право место у војсци свакоме младићу, дужност на којој ће показати највише и најбоље.

Генералске "плетенице" Розе Папо извезли су њено невероватно пожртвовање и оданост лекарскомпозиву, њена стручност, који могу послужити за пример будућим генерацијама војника и лекара.


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.