Амин Маалоуф: Не могу се помирити са идејом да нација мора бити заснована на заједничкој верској припадности.

Економски и политички хаос, улога Француске... Након експлозија које су његов родни град претвориле у прах, велики писац отворио је душу недељнику Ле Поинт.

Kristof Ono-di-Bio / 12. октобар 2020

„Suživot“. Amin Maluf ne prihvata neuspeh Libana da organizuje zajednički život ljudi svih vera i svih porekla.

Рођен 1949. године у Бејруту, добитник награде Гонкур за роман Таниосова стена, изабран у Француску академију 2011. године где је наследио фотељу Клода Леви-Строса, Амин Малуф је аутор романа и есеја обележених луцидним проматрањем света и његових механизама. У есеју Убилачки идентитети (1998), користец́и своје лично искуство грађанског рата у Либану, упозорио је на опасност прекомерног истицања идентитета када то води негацији другога. У најновијем есеју Бродолом цивилизација (2019), добитник награде Данас за 2019. годину са бритком луцидношћу анализирао је кризу кроз коју пролази арапски и западни свет. На каква размишљања га подстиче нова трагедија што потреса његову родну земљу? Је ли и данас актуелан наговештај новог, отворенијег света који је Земља кедра преносила самим својим постојањем, као што беше приметио генерал Де Гол? Велики писац је пристао да отвори душу недељнику Ле Поинт.

Ле Поинт: Како сте се осец́али гледајући оне ужасне слике Бејрута, попут поновног урањања у ратне призоре?

Амин Малуф: Требао ми је цели дан пред екранима како бих схватио да оно што се управо догодило у Бејруту није само још једна епизода у бесконачном сукобу који погађа моју родну земљу. То очигледно није нуклеарна експлозија, али није ни „неконвенционална“ експлозија. Да илуструјем ове речи једним поређењем: атентат у Оклахома Ситију 1995. године, најсмртоноснији који је изведен на тлу Сједињених Држава пре 11. септембра, изазвала је ручно направљена бомба која је такође садржавала амонијум-нитрат, а тежила је непуне три тоне. „Бомба“ у Бејрутској луци тежила је хиљаду пута више! Морали сте имати на уму ове бројке да бисте разумели значење слика које су дефиловале пред нашим очима.

Како објаснити да је ово складиште тако дуго остало пуно експлозивних материја? Немар? Метафора за земљу која је и даље потенцијално експлозивна?

Иако је „бомба“ можда експлодирала случајно, оно што се догодило сигурно није била „природна“ катастрофа. Случај и лоша срец́а нису имали никакве везе са овом трагедијом, сем што су одредили да се десила ове године, а не прошле или претпрошле. Трагедију је изазвала корупција, и немар. Сама присутност тог товара нитрата на том месту, и то годинама, може се објаснити само спремношц́у неке локалне мафије да тај производ прода кад јој се укаже прилика. А то што власти нису интервенисале, упркос упозорењима која су им била упуц́ена, то је зато што је земља препуна зона где влада безакоње и у којима се различите фракције препуштају својој уносној трговини. Ништа од тога није случајно, ни природно, ни последица лоше срец́е...

Како је Земља кедра, која је била право „обец́ање“ за привреду, вероисповест, слободу и синтезу Истока и Запада, доспела дотле? Са половином становништва испод прага сиромаштва? И хаосом који се погоршава?

Застрањивање није лако објаснити, али није необјашњиво. Међу бројним факторима који су одиграли погубну улогу, често се ставља нагласак на регионално окружење, које је заиста злосрећно. Али када бих морао упрети прстом у пресудан фактор, онај који боље од других објашњава зашто се Либан није могао ухватити у коштац са многим изазовима са којима се суочава од свог настанка, без оклевања бих указао на конфесионализам. Оно што је проблематично није присуство бројних и разнородних заједница – то је реалност, то је разлог постојања земље, и било је чак, потенцијално, највећи адут за успех либанског модела и за ширење његовог утицаја. По мом мишљењу, проблем је то што се национални пројекат, који се састојао у превазилажењу различитих комунитарних припадности у тежњи ка заједничкој националној припадности, није спроводио са потребном енергијом и луцидношц́у. Из тог разлога су грађани постали дужници, а понекад чак и таоци политичких и верских вођа својих заједница, који су пак постали дужници и таоци својих страних заштитника. Штавише, има и једна отежавајуц́а околност: либерална економија, утемељена на услугама, а која је неоспорно осигуравала просперитет земље дуги низ година, није се добро прилагодила јакој држави која је била у искушењу да наметне рестриктивне прописе и примени значајније опорезивање како би могла у потпуности да врши своју улогу. У Либану се дуго плац́ало врло мало порезâ, тако да влада никада није имала средстава да земљи обезбеди савремен систем образовања, здравствене заштите или социјалног осигурања. Када се осврнемо уназад, јасно је да је само јака и свеприсутна држава могла да уједини либанско становништво, да ојача везе између грађана и јавних власти и да тако смањи зависност Либанаца од вођа њихових заједница. Неповерење у улогу државе осујетило је тај развој, који је пак био неопходан.

Речи које је генерал Де Гол изговорио 1965. године о Либану, „независној, просперитетној и култивисаној нацији“, данас одзванјају горко. Може ли се данашњи Либан позивати и на једну од његових речи?

У праву сте што кажете да ове речи у данашње време звуче горко. Кад су биле изговорене, изгледало је да се земља приближава том идеалу. Данас се чини да је веома далеко од њега. Али у мојим очима те здраворазумске речи оцртавају будућност каквој се Либанци и пријатељи Либана могу надати.

Почнимо од „нације“?

Што се мене тиче, не могу се помирити са идејом, данас толико раширеном на свим континентима, да нација мора бити заснована на заједничкој верској припадности. Утемељити нацију на једној јединој припадности, верској, етничкој или расној, то је лажно добра идеја која је изазвала небројене трагедије кроз историју. И апсолутно је неспојива са духом моје родне земље. Идеја водиља приликом оснивања Либана била је да треба подстицати људе свих вера и свих порекла да живе заједно, организовањем њихових односа на такав начин да свако осец́а ту земљу у потпуности својом. Сигурно нец́у устврдити да је тај експеримент био успешан, далеко од тога. Али никада се нец́у предати медиокритетском и лењом мудровању да је такав суживот немогуц́. Цео свет је мозаик заједница. Европа је мозаик, Америка, Африка и Азија такође, и ако се подвргнемо логици распарчавања, загарантовано је да ц́е доц́и до хиљаду сукоба. Право питање није могу ли људи различите боје или веровања живети заједно и називати се суграђанима, право питање је како их навести да живе заједно, како их навести да осећају да су део једне исте нације. И у томе ц́е либански експеримент, чак и ако до сада није било успешан, морати да се понавља у Либану и другде све док то не успе.

„Независна“, та земља која је изгледа непрестано, можда још од свог стварања, играчка спољних сила што делују у њеном окриљу, као на пример Иран, од кога директно зависи тако моц́ни Хезболах?

Данас бити независна за земљу попут Либана значи да она може рец́и „не“ када неко покуша да је увуче, силом или застрашивањем, у сукобе у које не жели да се умеша, и где очигледно нема интереса да се умеша. Либан је ту независност годинама губио, и мора по сваку цену да је поврати. Да се изразим јасно, моја родна земља ни по чему није надлежна да буде војна испостава у арапско-израелском сукобу. Она нема никаквог интереса да буде инструментализована, ни од иранских лидера, ни од оних који се труде да је задаве. И није имала никаквог интереса да се јуче умеша у сиријски грађански рат, ни да би помагала Асадовом режиму, ни да би помагала побуњеницима. Све те грешке произлазе из губитка способности Либана да одлучује за себе, као одрасла земља.

Наставимо набрајање... „Просперитетна“, она која је данас толико погођена економски? „Култивисана“?

У праву сте што истичете да све ове речи тужно звуче поред слика материјалног и моралног уништења које данас имамо пред очима. Али, хајде да направимо паузу и пустимо да нам мисли неколико тренутака лутају ван утабаних стаза. Зар ова гигантска трагедија не би могла донети спасоносни препород Либанцима, свим заједницама заједно, и остатку света? Да би тај препород постао стварност, била би потребна свеобухватна иницијатива у којој би учествовало пет сталних чланица Савета безбедности Уједињених нација: Француска, Сједињене Државе, Русија, Кина и Велика Британија. Инсистирам: свих пет, заједно и у прво време нико други, осим можда Европске уније. Заједно би успоставили привремену управу која би била задужена за обнову разорене земље у свим секторима који више не функционишу. Почевши од поправке инфраструктуре – електроенергетске мреже, управљања отпадом, путева, лука и аеродрома; оживљавањем економије, некада у процвату, а која је данас у застоју; обнављањем социјалне, медицинске и образовне инфраструктуре; затим модернизацијом политичких институција у земљи и организовањем, кад дође време, слободних избора... Сваки од пет „великих“ послао би у земљу контингент техничара и руководилаца високог нивоа, као и војни контингент за очување грађанског мира. И тој привременој међународној администрацији требало би обезбедити значајно финансирање које би се настављало годинама, и које би у почетку било у потпуности под одговорношћу међународних власти.

Али сви ц́е повикати да је реч о уплитању! Вец́ су то замерили Емануелу Макрону приликом његове посете Бејруту, зато што се усудио да прошета међу масом света на улицама и да говори о „борби против корупције“, па је његово понашање неке подсетило на Француски мандат над Либаном...

За појмове попут „уплитања“ или „мандата“ нема места у визији коју предлажем. Не смемо заборавити у којем веку живимо! Мисија Уједињених нација је да притекну у помоћ земљама којима је то потребно. Либан, који је члан оснивач, а који је био један од креатора Универзалне декларације о људским правима 1948. године, а који је данас у невољи, има право на сву потребну помоц́ како би поново стао на ноге. Морамо помоц́и Либану поштујуц́и његов суверенитет и достојанство свих његових грађана. Присуство главних светских сила данашњице гарантоваће да нец́е бити никаквих разрачунавања међу локалним фракцијама, нити са разним регионалним силама, и никакве потребе да се прибегне оружаним снагама... Можда је ово само сан, али уверен сам да би све стране без изузетка, у Либану и његовој регији, као и на глобалном нивоу, имале огромне користи ако би се успоставио такав механизам. И чини ми се да би заиста Француска, која је показала велико саосец́ање са Либаном после овог последњег искушења, нарочито посетом председника Макрона, могла бити окосница једне такве споразумне глобалне иницијативе. Тај спасилачки подухват не би био само једини могуц́и начин да се спречи умирање Либана. Он би такође представљао одлучујуц́и корак ка реконструкцији међународног поретка достојног тог имена, а чије се одсуство у данашње време, на свим меридијанима, болно осец́а.

Шта значи бити Либанац?

Бити Либанац значи дубоко веровати у императивну потребу за хармоничним суживотом, а можда чак и фузионалним, између различитих компоненти човечанства... А у овоме ја јесам и остац́у Либанац до свог последњег даха.

 

Разговор водио Кристоф Оно-ди-Био (Цхристопхе Оно-дит-Биот) новинар и писац, помоћник директора недељника Ле Поинт

Ле Поинт, 13. 08. 2020.

Превела са француског Весна Цакељић


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.