Андреј Јовандић, професор филозофије и социологије из Бањалуке: Особа са дислексијом не мора бити неуспјешна!

Док трага за послом, Андреј држи стручне едукације по школама широм РС.

Maja Isović Dobrijević / 30. јун 2017

Андреј Јовандић је професор филозофије и социологије из Бањалуке и страствени читалац. Све то не би било необично да не знамо да је Андреј дислексичар. Андреј је у потрази за послом у струци, или послом који је блиско повезан са његовом струком. Док трага за послом, Андреј држи стручне едукације по школама широм РС. Оснивач је Удружења дислексичара “Ја”, које има два циља, а то су подизање свијести о томе шта је дислексија, као и очување менталног здравља различитих циљних група.

Андреј каже да током школовања није наилазио на разумијевање наставника, а тешкоће које је имао у учењу произилазиле су из неприлагођеног наставног процеса. Због недовољног познавања феномена дислексије, наставници нису били у стању да препознају симптоме дислексије код Андреја.

„Због неприлагођеног наставног процеса и неразумијевања наставника, те психолошког притиска, моји резултати у учењу су били минимални. Био сам етикетиран као лијен, незаинтересован и са смањеним когнитивним способностима, те стигматизиран од средине. Најтежи моменти током школовања у основној и средњој школи су били када сам знање морао исказати писменим путем. Током студирања провјера знања већином је била усмјерена према развијању усмених вјештина изражавања, па нисам имао проблема са преласком из једне године у наредну. Имао сам подршку  и разумијевање родитеља, који су вјеровали у моје способности и потенцијале да могу сам савладати цијелокупно школско градиво“, каже за БУКУ Јовандић.

Када је Андреј уписивао основну школу каже да при уписном процесу нису препознали симптоме дислексије, дисграфије, а то се није десило ни кроз цијело његово школовање. Родитељи су код њега препознали симптоме и да се ради о дислексији преко средстава информисања и страних телевизијских програма, а ни они нису имали подршку школе, надлежних институција, због потпуног незнања о феномену дислексије.

„Рано дијагностиковање дислексије је веома важно, јер је то први корак у раној интервенцији у процесу савладавања школских вјештина, који треба бити прилагођен ученику са дислексијом, а не смањен! Ако се  симптоми уоче у предшколској доби, адекватним приступом избјећи ће се тешкоће у савладавању писања, читања, као и психо-соматски симптоми (тикови, муцање, страхови од школе...), који често прате тешкоће у савладавању школских вијештина“, објашњава Андреј.

Он каже да су му највећа подршка у школовању били родитељи, јер наставници и стручна служба школе нису били едуковани о дислексији и сродним тешкоћама. И данас се, каже Андреј, многи ученици суочавају са истим проблемима, јер не постоји организовано препознавање и дијагностика дислексије, а већина логопеда, психолога, дефектолога, нису едуковани да дијагностикују дислексију и сродне тешкоће.

Поред тога, Андреј истиче да не постоје ни јасна упутства како прилагодити и израдити програм за ученике са дислексијом, док је препознавање симптома препуштено случајности, или напорима удружења које је основао. Андреј каже да је дислексија специфична тешкоћа у стицању школских вјештина као што је читање и писања.

„Дислексија је језично утемељена,  може се појавити у многим степенима и облицима, а генетски је условљена. Није проузрокаована неуролошким оштећењима, нити непримјереним социо-културним приликама. Дислексија није болест. То је стање које захтијева јединствен стил подучавања и испитивања. Дислексија је и дар. Важно је нагласити да, ма колико дијете било неуспјешно у школском процесу, да има исте когнитивне способности као Алберт Еинстеин и да не мора бити прво неуспјешно да би га препознали као особу са дислексијом“, каже Јовандић.

УДРУЖЕЊЕ „ЈА“

Андреј каже да је циљ Удружења „Ја“ едукација наставног кадра и родитеља о правима дислексичних ученика и примјереним методама наставног процеса, као и о посљедицама непримјереног одгојно-образовног процеса.

„Циљ ми је промијенити парадигму да особа треба прво бити неуспјешна да би је препознали као особу са дислексијом“, истиче наш саговорник.

Јовандић каже да у РС нема свеобухватних истраживања о овој теми, тако да не знамо број ученика са дислексијом. Кроз рад у школама, Андреј је дошао до спознаје да у сваком разреду има 2 до 3 ученика са симптомима који упућују на дислексију.

Истраживања у земљама у окружењу откривају да је учесталост дислексије у ученичкој популацији 6% - 10% (у сваком разреду 2 до 3 ученика) Европска асоцијација (ЕДА) наглашава да преко 30 милиона особа у Европи има дислексију, без обзира на језик и систем образовања.  

Тренутно је Удружење дислексичара „Ја“ у незавидној финансијској ситуацији, па немају средства да остваре планиране активности, да наставе едукацију кроз предавања, семинаре, округле столове и трибине наставног кадра у основним и средњим школама изван бањалучке регије и шире, као и да спроведу  прво сеобухватно истраживање ученичке популације у основним и средњим школама у Републици Српској.

ЗАПОСЛЕЊЕ

Иако је Андреј Јовандић професор филозофије и социологије, још увијек је формално незапослен и тражи посао у струци, или посао који би био близак његовој струци.

„Тражим запослење у струци и сва занимања блиска струци. До сада нисам доживио дискриминацију од стране потенцијалних послодаваца, а искуство које сам стекао, које је произашло из чињенице да сам  особа са дислексијом ми  пружа  јединствен приступ стварности и новим изазовима“, каже Јовандић, па се нада да ће и послодавци препознати његов потенцијал.

Поред континуираног волонтирања у Удружењу дислексичара „ЈА“,  Андреј ради и на изради скулптура. Већину слободног времена које има усмјерава на креативан рад, кипарство, фотографију, читање, дружење и рекреацију.

Текст настао у сарадњи са партнерским порталом дискриминација.ба

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.