Анте Томић: Мустафу су вољели и у Сплиту, гдје иначе не воле никога, а као Изет Фазлиновић био је неодољив

Чудио се како га у Сплиту воле, како га, готово четрдесет година након "Велог миста", заустављају на улици и називају инжињером Дујом

Ante Tomić / 25. новембар 2020

Памтим да ми је једном причао како га је бака учила молити. Био је мали дјечак, кратко иза Другог свјетског рата, кад је вјера била слаба, повлачила се пред атеистичким режимом, њега је његова босанска нена посјела у крило и шаптала му куранске ајете. Након свега големог времена, шездесет или седамдесет година касније, он је арапске стихове знао наизуст. Говорећи о милостивом, самилосном Алаху, Господару свјетова, зрачио је озареношћу и благошћу правог вјерника. Или му је, нагађам, озареност и благост била од успомене на баку, на њезин глас, мирис њезине косе и одјеће, на окус њезине пите и хурумашица. Мустафа Надаревић, искрено, није ми се чинио као особито побожан, пише Анте Томић за Слободну Далмацију.

Како не знам арапски, не бих вам могао потврдити ни да је свака његова ријеч била точна, али имао сам и ја баку која ме учила молити и познато ми је како се те ствари могу тврдо усјећи. Баке су темељ сваке вјере. Никога ближега и оданијег од бака Бог овдје доље на земљи нема. Колико је само оних који моле и клањају само да не разочарају своју вољену нену, чак и ако она одавно није међу живима.

Гадило му се просташтво

Нас двојица нисмо били богзна како блиски, али било нам је драго видјети један другога. Кад бисмо се срели код Драшка, заједно бисмо ручали, разговарали о казалишту и филмовима, о политици, женама, градовима, о људима које волимо и о људима које не можемо смислити, и ставови су нам већином били подударни. Но, он је био миран, фин, није подизао глас ни ако је нетко збиља био стока. Ни ако га је ткогод преварио, остао му дужан, Мустафа Надаревић није се жестио и ружио га. Једино би му у гласу чули лагано негодовање, обазриво би вам дао до знања да је нешто просташтво и да се он од тога, брате, гади.

Прије десетак, дванаест година, кад су почели емитирати “Луд, збуњен, нормалан”, из вртића су нам забринуто јавили да наша кћи, иначе красно одгојено и мило дијете, у посљедње вријеме свако мало опсује: “Сунце ти калајисано!” Серија је тако очарала дјевојчицу да је напосљетку и мене заразила. Из тједна у тједан весело смо се кикотали чудноватим згодама Изета Фазлиновића. Неуротични нам је сарајевски пензионер, стари комунист, пијанац и похотник, био тотално неодољив. Тко год вам ишта рече против “Луд, збуњен, нормалан”, будала је која не зна ништа о комедији.

Затекао сам се у то доба једном у Загребу и срео га на улици. “Би ли, молим те, кратко разговарао с једном страственом обожаватељицом?” упитао сам, а он је, очито навикнут на такве пригоде, спремно узео телефон. Оним је познатим мазним, уњкавим гласом упитао моју малу хоће ли попити с њим једну максузију, а она је с друге стране била парализирана. То да Изет Фазлиновић лично разговара с њом једној је брбљавици сасвим одузело дар говора.

Изговор бољи од перике

Одлазак Славице био је тежак. Премда је она била тешко болесна и знао је да неће још дуго бити заједно, опет га је то сломило. Мјесецима није излазио, а кад је поновно дошао код Драшка, тај је ниски и сухоњави мушкарац, учинило нам се, био некако још мањи. С временом је ипак живнуо. Подијелио је с нама ако му је на WхатсАпп дошло штогод смијешно. Открио је голф, спорт који у нас, што ја знам, још само Тонија Кукоча занима. “То је оно што Доналд Трумп игра?” упитао сам га, а он је намрштио нос

Дружили смо се затим прије неколико година кад га је Душан Јовановић позвао да у сплитском ХНК игра у “Смрти трговачког путника”. Чудио се како га у Сплиту воле, како га, готово четрдесет година након "Велог миста", заустављају на улици и називају инжињером Дујом, а ја сам се сложио да је то изванредна ријеткост за Сплит, гдје иначе не воле никога. Заувијек је добио наклоност једнога мрзовољног и безобразног свијета јер је савршено савладао њихов немогући језик. “Изговор ти је био беспријекоран”, сложио сам се. “Перика баш и не.”

Радовало нас је једно вријеме да ћемо сурађивати. У “Чуду у Поскоковој Драги” имали смо улогу у којој би био божанствен, али тај се филм није догодио. Ако се једном и догоди, бит ће, нажалост, без њега. Заувијек нам је отишао Мустафа Надаревић, красан и човјек и умјетник. Милостиви и самилосни Господар свјетова послао је, вјерујем, свога најпоузданијег сурадника мелека Джибрила да његову бесмртну душу донесе у зелени и сунчани Дженет, пише Анте Томић за Слободну Далмацију.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.