Борис Дежуловић: Православље у Тенесију

У једва три недеље српски су медији две своје посвећене главе сахраниле дан пре рока, али то је био тек почетак.

Boris Dežulović / 27. новембар 2020

Оно шта је уследило била је величанствена демонстрација три света канона српског новинарства: ексклузивности, проверености, тачности и брзине. Односно четири, ја се извињавам: и стручности

јегова светлост патријарх српски преминуо је вечерас у Војномедицинском центру у Београду, сазнали смо од неименованог протојевреја стафорда из Светог синода. Верници ће од сутра моћи да се упишу у Књигу жалбе и одају почаст крај одрона са телом покојног премијера Српске православне цркве."

Тако ће отприлике гласити вест кад умре следећи патријарх Српске православне цркве. А београдске Новости објавиће је, разуме се, дан раније, ексклузивно, пре конкуренције, пре Светог синода, пре свих. Јер у српском новинарству само је једна ствар света: ексклузивна информација. И њена провереност. Дакле две ствари, ја се извињавам: ексклузивност, провереност и тачност. И брзина. Дакле три, дабоме – ексклузивност, провереност, тачност и брзина.

Кад је тако ексклузивну вест о смрти митрополита црногорско-приморског Амфилохија портал београдских Новости објавио већ 29. октобра увечер, толико ексклузивно, проверено и брзо да је владика Амфилохије у том часу у подгоричком Клиничком центру Црне Горе још увек лежао жив – пуних десет сати пре него шта је заиста сутрадан ујутро умро – још је могло да изгледа као случајни гаф, који уме да се деси у претераној брзини, проверености и тачности.

Напослетку, сви смо смртна бића Господинова, свако једном умре, сви ћемо једног дана умрети, никад још није било да се неко родио а да није умро. Добро, сем једном: то, ето, кад је нешто само једном, то је гаф.

Вест о нечијој смрти, како видите, у строго техничком и професионалном смислу никад није и не може да буде нетачна. Не постоји тако нешто као што је нетачна вест о смрти, о смрти смртног бића нема ни криве, ни непроверене, ни превремене, ни лажне вести, постоји само једна – брза. И, дабоме, бржа. Дакле две, извињавам се: брза, бржа и најбржа.

Кад је, међутим, само три недеље доцније, 19. новембра у раним послеподневним часовима, и вест о смрти патријарха српског Иринеја портал београдских Новости објавио док је поглавар Српске православне цркве у Војномедицинском центру на Карабурми још увек лежао жив – сада већ пуних осамнаест часова пре него шта је сутрадан ујутро заиста умро – више није могла да буде реч о случајном гафу направљеном у претераној брзини, проверености и тачности. Коначно, Новости овај пут чак и нису биле прве: заједно са осталим медијима они су тек брже-боље пренели ексклузивну вест коју је најбрже-најбоље објавио портал Нова С.

Све отада, високо српско свештенство веома опрезно и са дубоком стрепњом чита вести на српском интернету. Пре него на мобилном телефону отворе портал Новости, напишу последњу вољу, пољубе крст, запале свећу и три пута се прекрсте. "Нека буде како одлуче Свемогући Господ Бог и уредници Новости", промрмори онда стари неки епископ и дрхтавим кажипрстом крене преко екрана, па већ у следећем часу као без душе упадне у собу где се цео Свети синод моли Господину пред почетак вечерњих вести на телевизији.

- Људи, умреће патријарх Павле!

- Павле? Када?

- Сутра ујутро, вероватно - одговори овај показујући у рукама свој мобилни. - Ено у Новостима да је умро. Цео фељтон.

- Шта је бре ово људи, неки вирус? - ужаснут онда процеди часна старина на челу стола.

Ствар, како видите, више није случајна – у једва три недеље српски су медији две своје посвећене главе сахраниле дан пре рока – али то је био тек почетак. Оно шта је уследило била је величанствена демонстрација три света канона српског новинарства: ексклузивности, проверености, тачности и брзине. Односно четири, ја се извињавам: и стручности. Дакле ексклузивности, проверености, тачности, брзине, стручности и компетенције.

Кад је, наиме, тога јутра у брејкинг њузу Прве телевизије некадашња водитељица ријалитија "Парови" Биљана Ристивојевић патријарха Иринеја назвала "Његова светлост", па објавила како се "упокојио у Господу Његова светлост архиепископ пећки и митрополит београдско-карловачки патријарх Иринеј", њена је "Његова светлост" још могла да изгледа као случајни гаф, који уме да се деси у претераној ексклузивности, проверености, тачности, брзини и стручности. Кад је, међутим, звезда Прве ТВ већ у следећој реченици за сваки случај додала како ће "јавност ускоро бити обавештена о детаљима у вези са сахраном Његове светлости", више није могла да буде реч о случајном гафу. Коначно, Биљана и Прва ТВ нису биле једине.

Серија варнебесних гафова и лапсуса који ће пратити смрт Његове светлости откриће, наиме, једну заиста невероватну ствар: да српски новинари не умеју да прочитају релативно једноставне просто проширене реченице и да не умеју да изговоре вишесложне речи. Дакле две ствари, ја се извињавам: да не умеју да читају реченице, да не умеју да говоре сложене речи, и да не знају ништа о ономе о чему причају. Односно три, дабоме: да не умеју да читају, да не умеју да говоре, да не знају о чему причају, и да о православљу и Српској православној цркви немају нити неодређеног неког далеког појма.

Прво је Биљанина колегиница Јована Јеремић, још једно дете чувене новинарске школе из ријалитија "Парови", на Телевизији Хаппy у специјалном програму поводом смрти Његове светлости као госта у студију најавила "др. Александра Средојевића, протојереја-стафорда". Онда је Предраг Сарапа, водитељ специјалног програма на ТВ Пинку, у студију представио "протојевреја-ставрофора". Онда се у програм Нове С укључио репортер испред зграде Патријаршије и објавио да је "крипта Храма Светог Саве место на ком ће почивати покојни премијер српски Иринеј". Онда је дописница Радио-телевизије Србије из Ниша у вечерњем Дневнику објавила како су "грађани током јучерашњег дана и службе бдења уписивали своје утиске и сећања у Књигу жалби". Онда се поново јавила Јована са ТВ Хаппy, прва звезда овог ријалитија, јављајући да ће "београдски свештеници целог дана и ноћи читати света Јеванђеља над одроном".

Онда сам искључио телевизор и три пута снажно ударио челом о зид. Односно четири, дабоме. Да, пет.

Нећу рећи да је систематско и добро испланирано уништавање новинарске професије у Србији коначно дало резултата или показало последице: резултате је, наиме, дало још пре тридесет година, а последице показало за време последњих балканских ратова. Овде је реч о нечем потпуно другом. Да, трећем, ја се извињавам: о темељитом и потпуном редефинисању новинарства као таквог. Теорију је изнела сама госпођица Јована, објашњавајући сутрадан у сопственој емисији и свога "протојереја-стафорда", али и "Његову светлост" колегинице Биљане и остале драгуље постиринејског језичног хаоса: "Ко ради тај и греши", ауторитативно каже Јована. "Кад неко много греши, значи да много ради."

Ко ради, схватили сте, тај и греши, ко много ради много греши, ко много греши много ради, ко много не ради много и не греши, ко уопште не греши ништа уопште и не ради, треба дакле да раде само они који греше, јер ако раде само они који не греше, ко ће да ради? Они који не греше? Они, подсећам, не раде.

То је новинарство у Србији за вакта патријарха Александра Вулића Године Господње 2020: приучене старлете и водитељице Парова и Задруга, напредни кадар из општинских огранака, философи из паланке и доктори наука са Мегатренда, експерти за светлосавље, верни председникови протојевреји-стафорди и дресирани ставрофори, активно неписмена елита која се од оглупеле и ожалошћене руље разликује још само по томе шта није на каучу, него у телевизору. Само је једно њено свето правило, канонско новинарско питање и одговор које треба да садржи свака ексклузивна вест: ко? – нико, и шта? – ништа. Дакле два, ја се извињавам: нико, ништа и нигде. У ствари три, дабоме: нико, ништа, нигде и никада.

И низашто. Четири.

Порталновости.цом


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.