Босански Ћопић у инат српском Ћопићу

<п>Треба дочекати да се потроши јефтина дневно-политичка замајанција, која умјетнички опус многих књижевника, укључујући и Бранка Ћопића, покушава подредити националном. Без везника и код тог фамозног националног качења. Ћопић ће и тада несумњиво бити исто што и сад, велики босанско-херцеговачки и југословенски писац, јер њему српство никад ни за шта није служило, изузев да се попуни родни лист или крштеница.</п>

Radmila Karlaš / 31. март 2011

Ни евоцирање успомене на Бранка Ћопића, поводом 27 година од његове смрти, није прошло без дневно политичког банализирања, у преводу, покушају свођења овог књижевника на пуку националност. Подразумијева се, српску. Мада у сваком обрачуну између Бранка, великог каризматичног књижевника из Босне с једне, и инсинуираног Бранка Србина с друге стране, овај потоњи нема шансе. Само примитивци и вулгарни националисти вјерују у другачији исход. Они за које су фабриковане полуистине, упаковане међу странице дневно-политичке допадљивости, Библија.

Нема сумње да је Бранко Ћопић био један од најкаризматичнијих писаца са простора бивше Југославије, оштрог језика и бритке памети, доживотно „инфициран“ босанским пејзажима, Уном, Бихаћким крајоликом, уопште узевши, цијелом Босанском Крајином. И да би несумњиво, да је жив, одбрусио националистима да је он мало већи од тог претинца на којем пише „Србин.“ И вјероватно да се гоне у мајчину. Ту забуне нема, изузев оне која је настала на почетку Бранковог живота и о којој ће сам писац оставити писани траг.Кад сам се родио, у кући нико није био сретнији од моје бабе. Једва је чекала да мало ојачам и да ме однесе попу. Према оним обичајима, требало је да ме поп крсти и упише ми име у књигу рођених. Кад је поп обавио свој посао, баба, носећи ме у колијевци, наврати у биртију. Спусти колијевку у једно ћоше и, сретна што је добила унука, ракијом стаде частити сељаке што су се ту задесили. Послије сваке здравице и онога: „Нека ти унук буде жив и здрав“, баба би струшила ракију, па кад се већ подобро нацврцала, крену кући. Заборављен, ја остах у ћошку дремуцкајући мирно.Дјед, нестрпљиво ишчекујући унука, пресрете бабу на кућном прагу, па кад је угледа без колијевке, љутито дрекну: „Гдје ми је унук?!“„Унук...? Унук...! Аха, ено га, остаде у биртији...“„Шта ће забога дијете у биртији?“„Шта ће?! Остаде да с људима пије!”, проциједи с муком баба.Дјед схвати шта се збило, изгрди бабу и натјера је да се врати по мене. Ушавши у крчму, баба, већ помало отријежњена и дједовом грдњом и шетњом, хитро приђе колијевци, па стаде забезекнута кад видје да је празна. Погледа около и спази како нека снаша сједи за оближњим столом и доји дијете.„Дај ми унука, ако бога знаш!“, завапи плачно баба.„Како ти паде на ум да је ово баш твој унук?“„Ама мој, та чији би био?“Да се не би развила свађа, умијеша се и биртијаш.„Твој унук се дерњао, растјерао би ми све госте, да га не подоји ова снаша. Умјесто да се свађаш, захвали јој што ти нахрани малога.Баба се смири, узе ме и стаде загледати са свих страна сумњичаво вртећи главом и питајући се је ли то стварно њен унук или га је снаша замијенила јер је љепши од њеног сина. Ето, тако сам, већ на самом прагу живота, створио неприлике и забуну у породици, а то је разлог што и данас посумњам да сам ја заправо неко други, а да је правог Бранка, љепшег, однијела снаша из крчме. (Бранко Ћопић, „Забуна на почетку живота“) Да су забуну и након овог догађаја покушали унијети многи, јесу! „Написао књигу о Косову, па било забрањено и човјек се убио!“, ‘објаснио' је Ћопићево самоубиство те давне 1984. неки београдски таксиста, новинару, књижевнику и публицисти Енесу Ченгићу, на сурчинском аеродрому, оправдавајући ону - што човјек не зна, свакако измисли. И тако, од тог дана, протегла се понека деценија. Од Косова па до Босне, прича иста. У помен на смрт Бранка Ћопића, у неком овдашњем дневном листу, рецимо да се зове Липа српска, Ћопић је наведен као српски писац, ако је неко од ревносних читалаца уопште још и сумњао. Дипломирао у Београду, био члан САНУ, да разувјери и најневјерније Томе. Родно мјесто, Хашани код Босанске Крупе у Босни и Херцеговини, за сваки случај није наведено.За сваки случај, навешћемо да је ове стихове написао Бранко Ћопић: “Еј дјечачке успомене глупе, збогом мала из Босанске Крупе...“ Једна од неиспуњених жеља Радована Караџића-Дабића,  а имао их је прилично, била је да се тај градић зове Српска Крупа. Као и да она, умјесто Босанској, припада Српској Крајини, али ни ту није имао среће. Тако остаје да је Босанска Крајина била Ћопићев извор инспирације у којој је пронашао највише мотива за писање. Родни Хашани се налазе у држави Босни и Херцеговини, а налазиће се тамо чак и ако врачу мањег блентитета падне на ум да забрани помињање исте. Из већ познатих, врло прагматичних разлога који немају ништа с демагогијом о унитарности и тако то. А ни с Ћопићем.  Кад већ Босанска Крупа није могла постати српска, 27 година након смрти, Бранко Ћопић из Хашана код Босанске Крупе, гдје се ревносно обиљежавају обљетнице везане за овог писца, поново се проглашава Србином у мањем блентитету, с оним нарочитим призвуком, који као да каже: Није важно да ли сте велики човјек или умјетник, битно је само да сте Србин. Лјуди, Ћопић је Србин. И... Србин је. И... опет је Србин. Као такав, добро је дошао у Српску без БиХ. Ћопић, додуше, није баш тако угледан Србин у Срба као рецимо Петар Кочић, загарантовано рођен у Српској. Кочић се већ дуго у гробу претура као на ражњу, јер су његовим именом кићене многе националистичке папазјаније. Кочићеве чувене ријечи да свако ко искрено и страсно љуби своју домовину на концу умре гладан и презрен као пас, промовишу Србенде које управо доприносе да се ове ријечи спроводе у пракси. Кочић ће несумњиво наставити да се обрће у гробу, Дучић у Требињу поготово, јер је посигурно био мало већи Србин, мада му то није било занимање, док је Ћопић мало заблудјео, јер је био револуционар и партизан. То се додуше углавном прећуткује, али Ћопића партизански траг прати као каква куга. Да је био на страни четника, пардон, фашиста, прогледало би му се кроз прсте и што се ето морао родити баш у Хашанима, у дијелу земље који нема префикс српски и чије име врач блентитета увијек подригне. Да би спријечио горушицу, врач се ревносно увијек потруди да доваби писце с друге стране Ријеке, како би раздрагано и устима пуним сласти могао рећи име њихове домовине, такође  подригнувши на крају, али овај пут од среће и гушта. Научници су закључили да је подригивање у врача уско везано са некретнинама које исти слаже с друге стране Ријеке као пасијанс и које му помажу да преболи ружне успомене када је из царства шума и ливада бачен на београдски асфалт. Ударац је био тако силан да се још тада зарекао да ће тај град једном да баци на кољена. За сада му је успјело да један други град надомак свог села баци на кољена у економском, културном и сваком другом смислу, ваљда се и њему светивши само зато што је град, али то је већ нека друга прича.Дакле, треба дочекати да се потроши јефтина дневно-политичка замајанција, која умјетнички опус многих књижевника, укључујући и Бранка Ћопића, покушава подредити националном. Без везника и код тог фамозног националног качења. Ћопић ће и тада несумњиво бити исто што и сад, велики босанско-херцеговачки и југословенски писац, јер њему српство никад ни за шта није служило, изузев да се попуни родни лист или крштеница.А што би рекли наши народи и народности у одређеним згодама и незгодама јединствено: „Јебе луд збуњеног. Не јебе, већ силује. Јебе га у културни простор. Заправо силује. А ко силује...“„Не треба Велико Срби да страхују за судбину српског народа у федеративној Југославији па ни у аутономној БиХ“, апеловао је још 1918. србијански интелектуалац Живојин Перић на великосрпске интелектуалце. Перић је с групом истомишљеника, тадашњих чланова Напредне странке, те социјал-демократа, који су заговарали концепт државе са слободним појединцем у свом средишту, представљао почетак политичког плурализма у Србији.Одбацивао је националну сентименталност, те говорио да не прихвата девизу која каже да патриотска лаж представља дужност. Зато и не чуди што је Перић, скупа са истомишљеницама био одбациван од савременика и занемариван од историчара. Лјуди попут њега постају релевантни тек у свјетлу потоњег историјског искуства које је показало да тежња ка хомогеној националној држави (као и рјешење националног питања у свенационалном државном уједињењу) – на Балкану води у рат „свих против свих“.Укључујући и силовање културног простора.„Једном са осталим народима у Држави, Срби ће моћи сачувати своју индивидуланост само ако имају довољно снаге и вриједности. Једино онај народ, у једној национално хетерогеној држави, тражи за себе хегемонију и доминацију тј., материјалну силу кроз власт, који се, сумњајући у своју интелектуалну моћ, не осјећа довољно сигурним да се одржи без силе“, наглашавао је Перић.Ћопић свакако није сумњао како у своју литерарну, тако ни у интелектуалну вриједност.Да је био интернационалац, прећуткује се, као и то да је са Босном и Херцеговином несраскидиво повезан. Ћопић је, на срећу, оставио довољно писаних трагова.Један од њих говори о томе како је истог дана када је упознао Зију Диздаревића (био је убијеђен да је Зија женско, те је након што је прочитао његову прву причу „У босанској касаби" замишљао прелијепу бледуњаву жену крупних очију, унапријед се радујући сусрету са овом пјесникињом идиличне босанске касабе изгубљене међу брдима, да би се шокирао када му је Зија представљен, мршавко који се, према његовом опису, кезио као варен зец) Ћопић упознао и Јована Дучића. „Дучић је у то вријеме пливао у великосрпским водама. Настојао је, заједно са Драгишом Васићем да и мене увуче у Српски културни круг, на шта нисам пристао. Приликом разговора са Дучићем и Васићем, којем је присуствовао и један познати стари београдски адвокат, припиташе ме и за Диздаревића. Одмах се распричах о Зији и почех га хвалити као младог и талентованог приповједача. Како се он осјећа, питао ме Дучић. Одговорих му: ‘Па ето, осјећа се, богами, добро: здрав, крепак и живахан младић.''А не то, момче, него национално, како се национално осјећа?’ наставља Дучић.‘Ма, како да вам кажем... Осјећа се онако, више интернационално...''Немојте шарати, млади господине’, упада у разговор адвокат. 'Комуниста! Тако реците!''Не знам, богами.', слагах. Ако су уз Ћопића, Скендер Куленовић и Меша Селимовић такође Срби, о Андрићу да се не говори, писци који су нераскидиви дио комплексног босанског тла, и који су дубоко заорали у босанско биће са свим његовим слојевитостима, онда смо сви силовани. У мозак.Управо због непристајања на баријере, калупе, лажи и идеолошко политиканство, Ћопић је почетком 50-их година прошлог вијека писао сатиричне приче, критикујући аномалије и личности из тадашњег политичког живота. Због најпознатије, Јеретичке приче, био је изложен агитпроповској хајци. Велику помоћ тада му пружа Мирослав Крлежа, који је о Ћопићу разговарао и са Титом. Крлежа Ћопића враћа на јавну сцену тако што му омогућава да пише за књижевни часопис „Форум“.  Непосредно након Ћопићевог самоубиств,а није била пронађена никаква опроштајна порука. Нјегова супруга, Богданка – Цица, у лименој кутији „Пеликан“ у којој је држала прибадаче, након извјесног времена пронашла је савијено, руком писано писмо, којим се Ћопић опрашта са лијепим и страшним животом.„Сам је крив за своју смрт. Вадили су га из гована многи добри другови па није помогло. Био је ту и Хецтор, амбасадор из Мексика, сада је у Турској, и Селим Нумић, и Ратко Новаковић, и Цица, бог је убио дабогда! И његови бројни читаоци, али ништа није помогло. Помозите јој да преживи ову моју бруку и срамоту, ако је икако могуће. Збогом лијепи и страшни животе!“Март мјесец, 1984 године! Ћопић је неколико пута свом пријатељу и биографу Енесу Ченгићу понављао да ће се убити, јер га је, како је говорио, толико спопала склероза да више не може ни писмо написати, а понекад чак не познаје ни људе, ни ствари око себе.  „Ја и данас посумњам да сам неко други, а да је другог Бранка, љепшег, однијела нека снаша из крчме...“ Тако и они који прочитају штуре написе у новинама о „српском“  Ћопићу посумњају да је ријеч о истом Бранку.  С правом. Између Бранка, великог човјека и писца и Бранка Србина је велики процјеп. У којем се налазе све глупости и заблуде, као и оно силовање културног простора из ове приче.

 

Везани текстови : Мала моја из Босанске Крупе

 

 

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.