Чедомир Петровић: Велика Јелисавета Сека Саблић

Кажем мојој Смиљки – Морам да напишем нешто у одбрану Секе Саблић.

Čedomir Petrović / 03. децембар 2020

 

Супруга ми одговара – Па, шта си чекао досад?

Чекам. Један дан. Други дан. Трећи, четврти, пети… Ништа.

Почели већ да прозивају. Нема никог да узме у заштиту и одбрану, Велику глумицу Јелисавету Секу Саблић.

Нигде колегиница, колега, редатељица, писаца, сликара, управница…

Узео Вучић лајавца у руку, па оплео по Великој Јелисавети.

Драмску уметницу Аугустину Нигринову, једном приликом, управник Народног позоришта Милорад Поповић Шапчанин, назвао је Великом и од тада она постаје Велика Вела Нигринова.

Са пуном одговорношћу и поштовањем изјављујем да Јелисавета Саблић добија највећу глумачку награду и постаје – Велика Вела Саблићева.

Нападати је да нема патриотизма у себи и то из уста дрекавца кога држи Вучић у руци и стиска, када овај треба да испрди бљувотине, овог пута, на рачун Велике српске драмске уметнице, представља удар, на и овако бедну културу, која се копрца да не умре, ако, већ није.

Узимати је у уста, махати главом и прстом, вичући неартикулисано, да није патриота… Почиње да се руши сала Скупштине. Руши се од лажи, обмана, проданих душа, од људских смрадова. Беже коњи испред.

Арлауче лајавац – Основно обележје антипатриотизма је снажна заинтересованост за разарање сопствене нације, њених институција, вредности и значајних личности.

Ове реченице као да су узете из програма СНС.

Мислим да је мука сиромашног живота у детињству и младости утицала на Велику Јелисавету, да иде својим путем, да се бори, да не посустаје, али и да не заборави одакле је пошла.

Немојте више никада нападати и вређати културу и уметност. Ту је танак лед и хоће да пуца, па може све да вас прогута. Што не би било лоше.

Могла је Велика Саблићева да ради и живи у некој од земаља западне Европе, али је остала у Србији.

Када су Мија Алексић и мој отац, педесет и неке, били гости Радио Софије, јер се „Весело вече“ слушало и у Бугарској, домаћин им је био најбољи бугарски комичар Калојанчев.

Једне вечери извео их је у најелитнији ресторан у Софији, међутим, није резервисао сто, а унутра препуно, нема где игла да падне.

Мија и отац кажу: Није проблем, можемо на друго место. Али, већ је притрчао шеф сале, који је неке госте замолио да се збију за други сто и направе три места.

Сви су устали и аплаудирали, прича отац. Ми гледамо, не можемо да верујемо. Сели смо, а цела кафана се утишала. Мија мало попио.

– Реци нам, молим те, колику плату имаш?, пита Мија Калојанчева.

Он каже, рецимо у данашњем новцу.

– Двадесет хиљада евра.

– Шта, бре, двадесет хиљада… Годишње?

– Не. Месечно.

– Па, колико онда има ваш министар културе?

– Пет хиљада.

– Па како?

– Е, како. Ја сам један Калојанчев у Бугарској, а сад изађи на улицу. Сваки други може да буде министар за културу.

Плата овог лајавца је већа од Јелисаветине пензије.

Таквих лајаваца је препуна Србија, а Јелисавета Велика је једна једина.

По мајци Јеврејка, добија оштар антисемитски прекор – Да прелистава историју српског народа, да не би остала странац у властитој отаджбини.

Колико је дивних, духовитих и потресних ликова одиграла у својој каријери, то се у скупштинској сали неће чути.

Беже од позоришта као ђаво од крста.

Они и када почне пљусак, беже колико их ноге носе, што даље од позоришне надстрешнице.

Кад Јелисавета Велика изађе на сцену, као да је изашао цео ансамбл.

Толико снаге и толико вере у ономе што игра, има мали број глумица.

Преузима сву пажњу гледалаца. Суверено влада сценом. Има невероватну снагу, сугестивност и сјајан контакт са публиком.

Игра и драмске улоге, али публика од ње првенствено очекује смех, ведрину, топлину и осећајност. Препуна емоција.

Кад сретну Секу на улици, људи буду срећни, насмеју се, осећају да су живи, да је можда све ово сан око нас.

Онда се појави Вучић са својим лајавцима, климоглавцима, дупеувлакачима и врати нас у стварност, у језиву стварност.

Поглед на све вас лајавце изазива гађење и бес, за све што нам чините. Понизили сте нас. Обрукали пред светом. Пред децом. Беже млади из луднице коју сте направили од Србије.

На крају представе „Рањени орао“ у Атељеу 212, пре скоро пола века, лежим у болничком кревету. Трчи ми у сусрет Јелисавета (Анђелка). Вичем – Волим те, Анђелка, сунце моје. Грли ме и говори – Волим те, Ненаде, рањени орлу мој.

Мрак. Завеса. Крај.

И сад, после толико година, волим и браним своју дивну колегиницу од Вучићевих напада.

Ако је Вучић ударио на Велику Јелисавету Саблић, драмску уметницу, то је знак његовог очаја и блиског краја тираније.

 

Текст преузет из Данаса


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.