Дамир Каракаш за БУКУ: Најбољи начин да се људи униште јесте да им се ускрати разумијевање властите прошлости, а то се код нас ради сваки дан

Критизирао сам и будале које причају да је Јасеновац био диско клуб. Но нећу шутјети, па макар ми се не продала ниједна књига. Сватко мора чистити испред свога прага, а не само преко дворишта гледати и друге за злочине оптуживати.

Maja Isović Dobrijević / 16. септембар 2019

 

Дамир Каракаш познати је хрватски књижевник и карикатуриста, рођен 1967. године у селу Плашћица код Бриња у Лици. У Загребу је студирао право, агрономију и новинарство. Дипломирао је право 1993. године. Од 2001. год. је живио у Бордеауxу у Француској, а од 2002. до 2007. год. у Паризу, гдје се издржавао свирањем хармонике.

У Паризу, на Новој Сорбони студирао је француски језик, те изводио перформансе и излагао концептуалне радове. Још као тинејджер је објављивао карикатуре и цртеже у бројним новинама у бившој Југославији, а награђен је и са неколико угледних награда за карикатуру. Добитник је значајних књижевних награда „Фриц“ и „Кочићево перо“. Његова дјела преведена су на десетак језика. По књизи “Кино Лика”, редатељ Далибор Матанић је снимио истоимени филм који је вишеструко награђиван у Хрватској и иностранству. Каракашеви ликови оживјели су и у позоришним представама. Живи у Загребу.

Каракаш ће у четвртак промовисати свој нови роман „Прослава“ у  Банском двору - културном центру, са почетком од 20 часова. Догађај организују Бански двор - културни центар и Удружење за промоцију и популаризацију књижевности "Императив".

За БУКУ Каракаш говори о књижевним промоцијама, новом роману, суочавањима кроз писање и другим темама.

Дамире, у Бањалуци сте радо виђен гост, са каквим утисцима долазите, али и одлазите из овог града?

У сваком мјесту у бившој Југославији у које дођем осјећам се као код куће. Бањалука ми је посебна прича јер сам о њој још као дијете пјевао. Наиме, био сам најмалађи хармоникаш у Лици, свирао по испраћајима у ЈНА, свадбама, а на репертоару су увијек биле двије ствари које се тичу Бањалуке, она у којој је човјека драга завољела и она о потресу.

Бањалучанима на промоцији у септембру представљате свој нови роман „Прослава“.  Размишљате ли о томе како Ваши радови утичу на читаоце, какав имате однос са читаоцима? Волите ли промоције или их једноставо прихватате као дио позива којим се бавите?

Прије сам их волио, био сам млад, хтио сам бити писац. Пуно ме зову, и свуда, не могу физички све стићи, имам и троје дјеце, морам пуно читати, јер тек кад пријеђеш педесет година дође право вријеме за неке књиге које си већ читао, примјерице Човјек без својстава од Мусила. То је занимљив роман, сви су га читали, а нису га читали, и свима је ремек дјело. У задње вријеме направио сам доста напорну турнеју, Париз, Берлин, Леипзиг, Лисабон, у једанаестом мјесецу ме чекају Беч и Београд. А пишем књиге какве бих и сам волио читати па су ми људи који воле моје књиге блиски, могу с њима пити, дружити се. Иначе моје књиге говоре о правди, слободи. Прослава се продала у мјесец дана у двије хиљаде примјерака, па је тискано још двије, продало би се и пуно више, али причао сам против Тхомпсона, а то у Хрватској није популарно, јер он, иако полуписмен, треба по неким нашим академицима и бискупима бити узор младима. Критизирао сам и будале које причају да је Јасеновац био диско клуб. Но нећу шутјети, па макар ми се непродала ниједна књига. Сватко мора чистити испред свога прага, а не само преко дворишта гледати и друге за злочине оптуживати.    

Пишете о рату, усташама, глади. Колико је важно присјећати се свега тога, радити на култури сјећања, надати се да се историја неће опет поновити, иако се већ једном и поновила?

Пишем прије свега о човјеку на којег дјелују друштвене и повијесне прилике. Пишем и о Балкану, за који је Циоран рекао како иде из пораза у пораз, али како је и то некакав напредак. Осим тога, код нас су дио плеса увијек јатагани, сабље, па треба бити опрезан. Поготво у ситацији када око себе имамо људе који су у сваком тренутку спремни рећи: прије нисмо имали ништа, па су онда дошли ови и узели нам све.   

Колико Вам је важно да у Вашим дјелима поговарате о стварни проблемима са којима се људи суочавају у свакодневном животу, оним проблемима који их свакодневно полако изједају?

Па књиге морају бити одраз времена у којем живимо, не желим се бавити пунским ратовима. Како каже Хенри де Тоулоусе-Лаутрец, био сам оловка својих дана. А вријеме је гадно, чак и један Тончи Хуљић каже у једном интервју како је све постало банално и површно.  

 

 

Шта би Вама био тај проблем, који Вам се константно враћа на промишљање?

Проблем је што нам је прошлост непозната, а будућност позната.

Шта Вама као писцу значи суочавање са таквим стварима на папиру, кроз ликове и радњу коју градите? Колико се на тај начин и ослобађате на личном нивоу?

За мене је литература непоходна, а пишем измишљене приче које говоре истину. Важно ми је да моје књиге буду увијек на страни људскости. А још важније покушати створити фикцију која неће бити лаж. Затим да ми литература има музику живе ријечи, да у њој буде страсти, да се у њој виде стопе, да пренесем на папир огањ својих снова јер без тога не можеш писати ни писмо Водоводу. Наравно, треба јако пуно радити, бити фанатичан, посвећен књигама, а кад је тако, оне се онда саме отварају и шапућу ти своје тајне. А да се вратим на рад, не каже безвезе Пушкин како је талент рад. Ја сам одувијек пуно радио и имао своју визију, која је и стварала љуте противнике.

Занимљиво је да сте као новинар писали за црну хронику, колико је то утицало на Вас, имајући у виду теме са којима сте се сусретали?

Има доста писаца који су писали Црну кронику, најпознатији је велики аустријски писац Тхомас Бернхард, али није више ни та рубрика што је некад била, данас је све црна кроника. Па и саме новине и већина портала са својим рубрикама вјера, новац, без рубрике културе (а друштво без културе осуђено је на пропаст), представљају јад и биједу. Онда још због кликова, давање простора за коментаре разноразних анонимних гњида које излазе из камена и већ су тако створили своје платформе. Све ми се то гади.  

Управо је та област новинарства у данашње вријеме најчитанија у медијима, зашто људе толико занимају туђе трагедије (данас са што „бомбастичнијим“ насловом“)?

Ма нису то више ни наслови, то нема везе ни с новинарством ни с насловима. Једном сам у пролазу прочитао наслов покојни унук убио своју бабу. Како каже Баудриллард, тамо гдје има пуно информација, информације више нема, у таквом времену живимо.

Земље бивше Југославије под сталним су притиском национализма, религије, политике. Како се борити са свим тим, како у овом друштвеном лудилу ипак остати нормалан?

Најбољи начин да се људе уништи јест да им се ускрати разумијевање властите прошлости, а то се људима код нас ради сваки дан. Борити се можемо тако да читамо добре књиге, гледамо добре филмове, слушамо добру глазбу, не гледамо дневнике, јер ако гледаш сва три хр дневника можеш завршити на психијатрији.  

Са ових простора многи људи одлазе, одлазе млади, али и стари. Како Ви гледате на ту појаву. Размишљате ли и сами можда о одласку?

Не размишљам о одласку, довољно сам живио вани. Каже Сартре кад човјек оде вани, он изгуби своје мјесто у свијету. Али нека сватко сам бира свој пут. Сад сам у Загребу, у моје мјесто Бриње су ми због романа Прославе забранили до дођем, па ми је добро ту гдје јесам.     

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.