Дарко Цвијетић: Вријеме је добило нокте, бојимо га се, плашимо се да нећемо стићи живјети

"Вријеме је добило нокте, бојимо га се, плашимо се да нећемо стићи живјети....Пуно је таме око нас, ја је покушавам потрошити држећи очи отворене", каже Дарко Цвијетић за БУКУ поводом издања нове књиге “Емотикони у Виберу”.

Maja Isović Dobrijević / 26. јул 2017

Дарко Цвијетић, пјесник, глумац и драматург из Приједора управо је издао нову збирку пјесама под називом “Емотикони у Виберу”.

Дарко каже да су Емотикони у Виберу изашли из штампе и да их држи у рукама.

“Овога пута ради се о серији фрагмената, полурозних крхотина, оно што је Бењамин звао Денбилдер, односно слика која мисли, мале сентенце које можемо звати и поезијом....Напосе, текстура....Тематика је неизбјежно ова наша извитоперена стварност, коју као да Хармс осмишљава. Довољно је гледати и писати, слушати и мирисати”, рекао је за БУКУ Цвијетић.

Он каже да су емотикони скраћивање језика, свођење језика на знаковље које функционира као емоција, а заправо је билдована истина, односно слагана емотивност, лажна емпатија....

“Можда ће поезија будућности, или већ садашњости, функционирати као сплет баналитета, дигнутих на ниво пјесништва. Вријеме је добило нокте, бојимо га се, плашимо се да нећемо стићи живјети....Пуно је таме око нас, ја је покушавам потрошити држећи очи отворене”, истиче Цвијетић.

Дарко Цвијетић је неко ко указује и упозорава на оно што нам се десило у рату, његова поезија је опомена једног времена, па смо га питали колико му је важан тај сегмент његовог “поетовања”.

“Само се може бити у својем времену и у њему се одвијати. Данас је наш ум прекрцан клишејима, све је изокренуто, јабуку прерушавамо платном, мислећи да ће тако Сезану на стол. Тако то не иде. Свако вријеме опомиње, стакло наткрива казаљке на сату да се мање чује наше отјецање. Рат је искуство које је немјериво, које је непреносиво, у којем се људска природа огољава до животиње. И моје ‘поетовање’ само узима у обзир наше уморе, наша клонућа, нашу изнуреност национализмом, нашу оглоданост......постали смо празни”, објашњава он.

Поезија је данас важна, важнија је него то разумијемо.

“Градњом куле од језика, прибавља се име, речено је. Језик говори и када шутимо, ми смо покршили свој заједнички језик и сада муцамо . Превише мумљања и муцања, не значи његову задављеност. Као непровјетрена соба, самообновљив је и виталан. Нисам сигуран да поезија мора увијек указивати на проблеме у друштву, али свакако може указивати нашим ‘бесмртницима’ да ће им уста бити пуна блата....Јер, поновимо – постали смо празни”, истиче он.

Књига “Емотикони у Виберу” може се купити у више књижара у Сарајеву.

 

Фото: Самоуправа

 

ОБЈАВЉЕНЕ КЊИГЕ Дарко Цвијетић до сад је објавио:

Ноћни Горбачов, 1990, Београд Хименица, 1996, Београд Манифест Младе Босне, 2000, Нови Сад Пасспорт фор Сфорланд,2004, Бања Лука Масовне разгледнице из Босне, 2012,Бања Лука Конопци с отиском врата, 2013, Мостар Мали ексхуматорски есеји, 2015, Бања Лука – Београд Емотикони у Виберу, 2016. Сарајево Параолимпијске химне, 2017. двојезично,избор,  Лјубљана Јежене кожице, 2017. Зеница

Из "ЕМОТИКОНА У ВИБЕРУ" Дјевојчица храни голубове. Нестаје јој мрвица. С новооткривеном страшћу почиње да их прогони. Цијели Трг изгледа да је на њезиној страни против голубова. Више није дјевојчица. Сад је врана. *** Кад су 1992. минирали католичку цркву поред позоришта у Приједору, разнијели су кипу Исуса, који је био постављен уз олтар, обје руке. Послије рата, вјерници су изградили нову цркву. Исус без руку, сад стоји као реликвија страдања, одмах на улазу у новосаграђену цркву светог Јосипа. Безрук Исус на крижу, закуцан само за ноге. Као скакаоничар на једној од четири новогодишње скакаонице. Нераспети Син инвалид. * * * Старац стоји у центру на плус четрдесет. Лиже коверту покушава је затворити, па ће преко цесте у пошту. Али нема пљувачке. Један пут покуша, двапут, не иде. Онда крене. У руци носи пошту, незалијепљену коверту. То писмо нема тко пљунути. * * * Вучја крв на ледом окованом потоку. Шејка би рекао – замисли нож који стоји на истом мјесту наредних 150 година и нико га не узме у руке, без обзира што је нож, никоме не буде нож 150 година. Тако окован поток. * * * Чујем како у орлици шушти јаје док надлијеће језеро зором. Све записујем, у супротном правцу. * * * Четверогодишњој Милици причам о латицама, о меду, о пчелама и показујући јој пчелу казујем како је рикошетирала од латицу. Сада јој дакако морам објашњавати ријеч рикошетирати и говорим како метак ударивши у зид промијени правац, и да се то зове рикошет. Шутимо. Није добро, мислим. Па добро коме је до испаљивања пчела, каже онда Милица.

 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.