Деведесете и релативизација: Лажни хероји заслужују подсмијех

Није најгора ствар лоша слика о новијој српској историји на Западу. У површној култури данашњице они ће заборавити и своју, а камоли нашу историју. Више забрињава коришћење сталног копања по ранама у нашим крајевима

Predrag J. Marković / 04. август 2020

 

Многи Срби су погледавши бројне документарце и ТВ репортаже поводом обележавања 25. година злочина у Сребреници, осетили широк спектар непријатних осећања од нелагоде до стида. Кривци за то су починили злочин према српској историји. Убилачка помама тих јулских дана 1995. године, замрљала је у светској јавности све блиставе слике о јунаштву, племенитости и великодушности разних српских војски у прошлости. Да ствари буду горе, слика о злочиначким српским војскама, а напосле и читавом народу, прекрила је светско сећање на ратове деведесетих. Сви су други приказани као жртве.

Пажљиво пребројавање страдалих, које су спроводили Фонд за хуманитарно право и Документационо-информациони центар “Веритас”, а и поједини млади историчари (Милан Гулић), показују знатно сложенију слику. О томе је овај аутор већ писао у Недељнику. Укратко ћемо се подсетити тих статистика, да бисмо се после вратили на Сребреницу и њен светски значај.

У целини гледано, највише су страдали Бошњаци/Муслимани. У неким крајевима, као што су Приједор, Подриње и Сарајево, проценти су и већи него за целу БиХ. У Приједору је на пример, проценат страдалих Муслимана/Бошњака око 7,5%. Проценат страдалих Срба је у скоро сваком крају Хрватске далеко већи од процената страдалих Хрвата. У неким деловима, као што је Западна Славонија, погинуло је скоро 11 пута више Срба, а “Олуја” је однела седам пута више Срба од просека за Хрвате из Хрватске.

Они због чијег је страдања организовано уништавање Србије, косовски Албанци, имали су мање губитке од било ког српског краја захваћеног копненим ратом. Косово и Метохија су 1999. године, постали једини регион у свету у коме је српски народ који је тобоже спроводио етничко чишћење над Албанцима, имао процентуално скоро двоструко више страдалих од својих “жртава”. Наравно, реч је о проценту Срба на Косову и Метохији.

И Албанци и Хрвати граде своју националну митологију на двострукој улози победника и жртве. Видели смо да је њихово инсистирање на великим страдањима статистички веома преувеличано. Наравно да свака невина жртва заслужује поштовање и жаљење… Али зато лажни хероји заслужују подсмех. Највећи јунак косовских Албанаца, Адем Јашари, користио је жене и децу из сопствене породице као штит у свом одсудном сукобу са српском полицијом. Међутим, тек су хрватски примери јунаштва неумерено хвалисави.

“Олују” славе као да су победили Вермахт и Црвену армију заједно. У стварности су добро наоружане и од Американаца подржане хрватске трупе поразиле деморалисану, малобројну и од свих остављену војску Републике Српске Крајине. Не мислим да треба подлегати српским националним митовима. Ипак, Срби се хвалишу борбом са царевима, султанима и са највећим светским силама, а не победом над Хаджићем и Мартићем.

Читалац критички настројен према српском национализму ће слегнути раменима на ове бројке, рекавши како оне немају везе са “најстрашнијим ратним злочином после Другог светског рата у Европи” како већ рутински широм света називају непочинство у Сребреници. Другачије усмерени читалац ће прибегавати разним причама, помоћу којих ће покушавати да умањи или релативизује тај злочин.

Често се умањује број жртава у Сребреници. Тај метод непријатно подсећа на проусташке аргументе о броју погинулих Срба у НДХ, посебно у Јасеновцу. Или, да се подсетимо покоља у Шумарицама. Данас је доказано да је у срцу Шумадије побијено нешто мање од 3.000 цивила, уместо 7.000, како се деценијама тврдило. Смањује ли то чудовишност овог злочина Вермахта?

Друга прича приказује убијање заробљеника у Сребреници као освету за злочине муслиманских војника у Подрињу. Невоља са том верзијом је у томе што се Насер Орић, вођа у масакрима над Србима, са својим главешинама извукао хеликоптером из сребреничке енклаве скоро два месеца пре пада. Ишао је на неко стручно усавршавање. Друга незгода са овом причом је у томе што се, после првог дана, нико није трудио да изврши тријажу заробљеника, да раздвоји евентуалне злочинце од невиних људи.

Скоро сви заробљеници су побијени, од дечака до стараца. Постоји и чудновата теорија завере, у којој се помињу неки странци, рецимо Французи. По тој теорији завере, ти странци су намигнули Србима да побију народ у Сребреници. Наводно су и власти у Сарајеву сматрале да би 5.000 невиних жртава допринело бошњачкој ствари. Ова теорија вређа не само здрав разум него и српско достојанство. Она подразумева да су Срби страшно зли, јер су једва дочекали миг са стране да започну покољ.

Од прича које покушавају да умање тај злочин, најубедљивија је она која тврди да је много муслимана побијено по шумама и горама, у покушају да се пробију ка Тузли. У том случају, они би били оправдана војна мета, а не жртве безумног масакра. И та прича има своје рупе, јер се поставља питање шта је било са заробљеницима и рањеницима. Они који су се предали су углавном побијени. Једна мала група рањеника је спасена и доведена у зворничку болницу.

Србија је у својој скупштини осудила злочин у Сребреници. Међутим, многима у свету то није довољно. Под изговором суочавања са прошлошћу, од Срба са обе стране Дрине се тражи да осуде све своје ратне напоре, све своје националне тежње као злочиначке и геноцидне.

Разни лобији се упињу да Амерички конгрес и Европски парламент законски забране свако преиспитивање “геноцида” у Сребреници. Вероватно није случајно да су немачки судови пожурили да осуде за геноцидне намере и Србе у другим деловима Републике Српске (Јоргић, Соколовић и други случајеви). Можда су осетљивији за ту врсту злочина. А можда им није мрска идеја да је Холокауст само једна убилачка епизода, те да су и други народи, рецимо Срби, починили сличне злочине.

Иначе, у светској науци је одавно прихваћено да је Холокауст јединствено и непоновљиво историјско зло. Онда је полако дошло до релативизације тог става. Не само у Немачкој већ и у целој Европи и САД, онако узгред се повезују јерменски геноцид, Аушвиц и Сребреница. Од Срба се очекује да осуде своју новију историју. Американцима је требало два века да преиспитају своју робовласничку прошлост. Белгијанци су врло млако осудили убијање и сакаћење милиона Конголежана. Што би рекао Ћирјаковић, желе да прикажу да су наше срамне хиљаде веће од њихових монструозних милиона.

Недостатак за све важећих моралних начела види се у броју осуђених ратних злочинаца. За злочине у Сребреници је досада осуђено 47 особа. За злочине у Аушвицу је само 116 људи процесуирано изван Пољске. Највећи од тих процеса је био шездесетих година у Франкфурту. Од 22 злочинца којима је тамо суђено, само су шесторица добила доживотну робију. Могли бисмо да оправдамо овако мали број пресуда другачијим стандардима тог времена. У том тренутку, 57 одсто западних Немаца је сматрало да је било довољно суђења за ратне злочине. Међутим несразмера постоји и данас, када наводно постоји већа осетљивост према ратним злочинима.

За 300.000 мртвих у рату у Дарфуру, који су многи назвали геноцидом, осуђено је десетак људи. За 800.000 мртвих у једном од најстрашнијих (свакако по методама убијања) геноцида 20. века, оном у Руанди, вођени су процеси против педесетак људи. Мање од тридесет је досада осуђено. Значи, за злочин који је макар 100 пута већи од оног у Сребреници, суђено је отприлике истом броју људи. Никада нико неће судити Американцима зато што су бомбардовали болницу у авганистанском Кудузу, или зато што су у ирачком граду Фалуджа уништили 70 одсто зграда.

Великим силама се може да крше сва правила. Али, како бирају своје љубимце међу ситном рибом? Како су јавно мњење и политичке елите Запада одабрали кога ће унапред прогласити за жртву а кога за злочинца? Друго, зашто су неки мегазлочини потпуно скрајнути? Да ли је у питању расизам? Руанда и Дарфур су далеко од црног срца белачке цивилизације. Бошњаци су ипак бели Европљани. Али, ваљда су то и Срби. Пре ће бити да се сребреничка трагедија користи као изговор за неке друге циљеве, не само у региону. Када су почели да прже Србију поводом Косова, Американци су тврдили да желе да спрече другу Сребреницу. А видели смо да су Срби процентуално највеће жртве косовског рата. Не само да су живи Срби убијани и протеривани са Косова, већ су уништавани и српски гробови. Поређења ради, нацисти нису ни такли два јеврејска гробља у Београду.

Мали балкански народи се користе, како би рекао Тито, као монета за поткусуривање у великим глобалним играма. Бошњаци и косовски Албанци су погодни да се на њиховом примеру покаже како САД и ЕУ не воде исламофобну политику. А што се Срба тиче, западно јавно мњење не замера злостављање неког народа који стално изазива невоље, а уз то је и везан за Русе.

Није најгора ствар лоша слика о новијој српској историји на Западу. У површној култури данашњице они ће заборавити и своју, а камоли нашу историју. Више забрињава коришћење сталног копања по ранама у нашим крајевима. Баздуљ је писао о злоупотреби Сребренице за одржавање дистанце између Београда и Сарајева. И горе од тога. Поводом Сребренице, као и поводом Вуковара, постоји читава индустрија производње српске кривице. Постоји тежња да се жеља за осветом пројектује на будућа поколења. Очекује се од сваког школског детета да добро запамти шта су Срби урадили његовом народу. Већ смо видели да је број српских злочинаца осуђених за Сребреницу несразмерно велики у односу на друге велике покоље.

Колико и којих Срба треба да буде кажњено да би се правда задовољила? Сви политичари Републике Српске? Сви становници Републике Српске? Преостали Срби у Хрватској? Сви Срби?

*Текст из актуелног летњег двоброја Недељника. Нови број Недељника је у продаји од четвртка, 6. августа

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.