ФЕЂА ШТУКАН: Ово је фашистичка творевина, створена на шовинизму, ксенофобији, расизму, злочинима – то је ДНК ове земље

"Ово је фашистичка творевина, створена на сегрегацији, шовинизму, затуцаним средњовјековним „вриједностима“, ксенофобији, расизму, злочинима – то је ДНК ове земље."

Kristina Ljevak / 23. децембар 2019


Синоћ је у сарајевском Камерном театру 55 премијерно представљен аутобиографски роман „Бланк“ аутора Феђе Штукана, чиме се уједно и покреће издавачка дјелатност нашег магазина. „Бланк“ је несвакидашња животна прича бескомпромисног човјека који је с једнаком енергијом био посвећен и аутодеструкцији и конструктивности, те једнако успјешно чинио и грешке и успјехе. 

Пишући роман првијенац, а било је ту грађе за неколико томова, Штукан нас води од ратног Сарајева, ровова и боравка на психијатријској клиници, преко изласка у Нјемачку, уласка у болест овисности, губитке које је живот или хероин донио, закључно са снагом повратка у живот. 

О ономе што је претходило „повратку у живот“ и свему што је животна реалност донијела, укључујући првенствено разочарење у могућност напретка ове земље, говорио је Феђа Штукан за Буку пред синоћну промоцију.  

„На челу бригаде био је наркоман, дилер, лопов, макро, коцкар, каматар и убица – данас је велики вјерник, али још увијек лопов, коцкар, каматар и убица“, пишеш на почетку романа у дијелу посвећеном властитом искуству рата. Колико је управо рат и рана спознаја око ратне подјеле плијена и улога битно одредила све што ће се касније у твојој биографији, налик филмској, догодити?  

Рат је имао утицаја, лагао бих када бих рекао другачије, међутим, емпиријски, не могу га сврстати у сами врх важнијих догађаја, јер су ми се у животу десиле пуно горе ствари од рата, како год то некоме звучало. Рат је донио једно освјештење, спознају да људи нису оно за шта се представљају и да живот није оно што сам до тад мислио да јесте. Требало је времена да схватим да се ја и неки момак који је у рову са мном, не боримо за исте ствари, ми водимо два потпуно различита рата који немају додирних тачака и да заправо нико осим оних горе, не зна тачно шта је то за шта би ми сви требали дати најсветије од најсветијег. Људи који су плански створили ту читаву ситуацију за свој бенефит, користили су наивност и глупост нас осамнаестогодишњака и управо такви криминалци, наркомани, каматари и убице, и да не заборавим – вјерници, што је јако битно и што их у оваквом систему потпуно амнестира од свих зала које и даље праве јер, они знају тачно шта бог жели а он жели управо то што њима треба. Бог је десничар, врло јасно су ми дали до знања у којем правцу воде све ово и вриштећи сам побјегао, не од рата него од мог учешћа у стварању тог Франкенштајна од неживих дијелова некадашње земље. Нова, подијељена земља је настајала на фантазмагоријама и наративима криминогених медиокритета са пар разреда основне школе који та „узвишена осјећања“ не могу сложити у простопроширену реченицу. Нисам могао дати живот за нешто у шта не вјерујем. Мој је живот, ратом, био скренут са неких, већ погрешних трачница, тако да за даљњи развој догађаја, не кривим рат, него себе.

Обриси твоје животне/филмске приче креирани су у самом рату, од изласка из војске, боравка на психијатријској клиници захваљујући чему си ослобођен даље војне обавезе, уписа Академије за који си се спремао „цијелу суботу“ до одласка у Нјемачку на снимање музичког албума. Јеси ли већ тада био свјестан да је све тек почетак грађе за неки будући роман или су младост и ратни адреналин учинили да све посматраш као уобичајене догађаје?

Не бих се толико фокусирао на рат јер, осим што је био скретница, мислим да психолошки није оставио превише трага. Ја чак ни у рату нисам мислио на рат, а камоли након тога. Моје мисли су биле на другим мјестима и у другим ситуацијама. Мислим да сам од раног дјетињства знао да живот неће бити лак, чак би и тај период могао бити грађа за филм иако у књизи о томе нисам пуно писао. Мислим да те ствари нису а можда и никад неће бити зреле да о њима пишем, то је филм који нисам желио да гледам и волио бих да га нико не види. Ствари се у животу не дешавају по неком реду, нити онако како желимо да се десе, али то је, заправо, највећи квалитет живота, то му даје „живот“. Непознато је дивно, не страшно. Кад би човјек знао шта му иде у сусрет, могао би то избјећи, али онда не би могао написати књигу о животу, него о избјегавању живота. Тад сам све гледао широко раширених очију и све је било презанимљиво, али не увијек дивно. Волио бих да нагласим да у мом животу није све било само црно, могу да кажем да је мој живот упркос свему био и диван, али те лијепе ствари нису биле за ову књигу. 

Брзо је искуство боравка у малочас поменутој Њемачкој подразумијевало све само не благостање. „Мислио сам да човјек не може бити сјебанији од тога колико смо ми тад били сјебани. Тешко је било у том тренутку и претпоставити да право срање у животу још није ни почело“, пишеш о том дијелу животног раздобља. Да ли некада дозволиш да с накнадном памећу анализираш то вријеме и помислиш да је можда тај тренутак био кључни у којем се могло предуприједити оно што ће се касније десити, у првом реду озбиљни проблеми с овисношћу?

Наравно, читава ова књига написана је накнадном памећу, са огромним отклоном, због тога ми људи који су читали књигу кажу како сам све то кулерски поднио, како сам се лако носио са толиким проблемима. Ти проблеми су у том периоду били огромни и подносио сам их свакако само не кулерски. Сад се свему томе могу смијати јер се сретно завршило, тад није било ни мало смијешно. Овисност је и дошла из радозналости, али и из немогућности ношења са проблемима и покушаја „бијега од стварности“ која је често била брутална. У овој књизи један од кључних тренутака је био кад сам отишао на пиво у Слогу и бубњар бенда који у том тренутку наступа ме, из чисте зајебанције, са стејджа зовне да отпјевам пјесму, тај тренутак иако му нисам дао посебан значај у књизи, окренуо ми је живот за 180 степени, због тог пива, те ноћи, сам почео пјевати у том бенду са којим сам отишао у Нјемачку, завршио као овисник и све оно даље што се може прочитати. Једно обично пиво скренуло ми је судбински ток све до ове промоције. 

Дио тих токова подразумијевао је властиту потрага за морфијем преко читуља, односно преко породица преминулих, трговину дрогом, постратни нарко миље, несвјесни рад за Ћелу и пречесте смрти људи, што од дроге, што од рата, а све скупа у књизи дјелују као дио фикције. Већина нас није имала никакву представу о ономе што се тада дешавало на сарајевским или босанскохерцеговачким ноћним улицама. По твојој процјени, да ли је тако и данас или можда и горе, само то нема сад ко да нам каже, јер си ти на сву срећу далеко од извора информација?

Немам превише информација о хероину, испао сам из фола, прошло је више од 17 година. Оно што ми упада у очи је да су клинци масовно на спееду и кокаину, бар они мисле да су на кокаину, човјек сам из индустрије, могу лако да препознам те ствари. Вјерујем да они мисле да је то лака дрога, али то је погрешно размишљање и заваравање. То су опасне хемикалије, не опасне као хероин или црацк, али не би их требало подцјењивати. Психичку овисност на ове дроге је врло лако развити.

„Моја филозофија је била: шта год да се деси, једног дана ћу се свему томе смијати. Па ако ћу се томе моћи смијати једног дана, зашто се не почнем одмах томе смијати, умјесто да паничим прије времена. А ако ми нађу дрогу, прилагодићу се ситуацији, али прво нека је нађу. Ова тактика је упалила сваки пут и никад ме нису ухватили. Добро, скоро никад“, пишеш такође у књизи у дијелу док си био у „индустрији“. Да ли је искуство потврдило вјеру да ћеш се свему послије смијати?

Па ево, смијем се, наравно, не баш свему али… све се некако преживи, осим смрти.

О перманентним промјенама које се десе у човјеку када се изгуби неко ко се воли пишеш такође у књизи. Колико ублажавању боли помаже вријеме, а колико од користи може бити писање о губитку?

Толики губитак би требао добити пуно више простора у књизи, међутим ја сам то врло свјесно претрчао јер, научио сам контролисати мисли, тренирао сам то да бих се спасио. То радим и данас и радићу и даље јер једноставно не могу пролазити кроз то поново. То су претешке ствари са којима морате научити живјети. Нисам сигуран да ћу икад бити толико јак да о томе мислим или пишем. Кад о томе морам да говорим, морам направити огромну дистанцу и говорити о томе готово у трећем лицу, као да препричавам нечији туђи догађај, другачије не бих могао.

„Сјетио сам се када сам први пут у животу узео хероин. Било је дивно. Том осјећају сам увијек тежио, али се он никада није вратио. Та топлина. Стање без и једне жеље. Хероин је био одговор на сва моја питања, чак и на она која никад нисам поставио. Рјешење свих проблема, лијек против свих страхова, комплекса и патњи. Тајна, коју нисам хтио да подијелим ни са ким“ дио је из књиге. Да ли са свим искуством које имаш можеш објаснити чињеницу да се због жеље за поновљеним првим осјећајем која се никада не оствари може уништити потпуно властити живот, те објаснити снагу која је потребна, а коју си ти имао, да се све то пресијече?

Човјек у почетку није свјестан тога да уништава свој живот. У почетку он мисли да је то за њега добро и искрено мисли да је то лијек који би свако требао узети. Кад схвати да има проблем, он је већ толики да га је готово немогуће ријешити. Потребна је јака воља, јака одлука, то су озбиљне ствари и потребан је озбиљан приступ. Морају се извагати ствари и видјети шта је важније, шта се добија,а шта губи. Некад ми се чини да ја у ствари и нисам имао неки избор. Била су само двије опције, као и увијек, увијек су двије опције, или горе или доле, или лијево или десно, или живот или смрт. Ако ствари поставите овако, онда је лако одлучити. Било је прерано за ништавило. Између живота и смрти, избор није тежак. 

Избор живота подразумијевао је и избор активистичког ангажмана. На почетку тог активистичког пута, због инсталације на скулптури Исуса, стигао си до папе, наиме чак те је и он спомињао. Како ти из данашње перспективе изгледа та епизода? Осим што је однос према религији непромијењен?

Не могу више ни да се претварам да поштујем то што неко не може да схвати свијет око себе. Земља није равна плоча, сунце се не врти око земље. Ово не говорим да некога вријеђам, није то никакав мој пркос него ствар најосновнијег образовања. Све то не заслужује ништа друго до презир и подсмијех. Религија је ту да повуче непостојећу линију између људи и учини њихове опречне ставове, које намјерно производи и непостојеће, вјештачки продуковане разлике – непомирљивим. Она инсистира на непомирљивостима, на сегрегацији, на глупости, необразованости, капитализму, злочинцима, монополу над животом, смрћу… То је непотребно и опасно. Иза свега стоји само похлепа без које ни једна религија не би преживјела ни седам дана. Због те похлепе, између свега осталог, ја је никада нећу моћи схватити озбиљно. Не разликовати фантазију од реалности је, исправите ме ако гријешим, душевни поремећај, бар се тако води у психијатрији, мене су због изјаве да чујем гласове затворили у лудницу на прилично дуг период, а свуда око мене су људи који сваки дан „најнормалније“ причају са „богом“. Извините, али ја их не могу схватити озбиљно. Без обзира на масовност, мени се ово не чини нормалним. Порицање смрти је инфантилно. Извртање чињеница је оно чиме се те организације и баве од свог почетка, то је истинска претеча Факе Неwса. У складу с тим, оно што ми је папа импутирао као намјеру, као и обично, није имало везе са истином и реалношћу. Инсталација се звала „Маке Лове Нот Wар“ и данас се тако зове, и говори само оно што говори, испод тога нема мржње, злих намјера ни скривених значења. Мислим да би папа Францис знао шта хоћу да кажем.

Након тог периода, а послије 18 година студентског стажа, брзо си положио десет преосталих испита на Академији сценских умјетности у Сарајеву и дипломирао јер ти је због лијечења било потребно да се запослиш. Ово је само један у низу примјера да кад нешто одлучиш, попут пилотирања или падобранства, то и учиниш. Само је важно да одлуке буду конструктивне. Знам да је у том смислу тешко говорити о себи, али како би објаснио толику концентрацију воље и енергије с једне стране, и аутодеструктивности која те је раније пратила с друге?

Неко је рекао да је нагон за деструкцијом, заправо креативни нагон. Не могу се у потпуности сложити, али има неког смисла. Желио сам бити пилот од раног дјетињства, чим сам се ослободио аутодеструкције кренуо сам у испуњење готово заборављених снова. Сваки дјечак машта да постане пилот. За мене човјек не може бити ништа више од тога. Свака част неурохирурзима, али велики Јосип Броз Тито је салутирао само пилотима. Једноставно, све вријеме које сам добио након што сам оздравио, било је за бонус лифе. Изашао сам из свог тог црнила и осјетио се живим. Морао сам то вријеме испунити нечим, нисам могао само лећи и бити себи захвалан на новој шанси коју сам си храбро извојевао, није ми то било довољно. Кренуо сам од тамо гдје сам стао кад сам почео са свим тим глупостима. Некако сам увијек знао да ћу, ако преживим, бити пилот и падобранац. Осјећао сам да сам након свега заслужио то. Не треба умријети са сновима него са сјећањима, неко рече. 

"Да сам имао политичких амбиција, ова земља би сада изгледала потпуно другачије“, пишеш на крају књиге, након вођења ЈМБГ протеста, скупљања новца за болесну дјецу, збрињавања бескућника… Да ли се данас твој однос према политичким амбицијама промијенио?

Сматрам се поштеним, а политика није поштен посао, нажалост. Људи данас гласају за глупане и лопове, као да траже најгорег да их поведе у нешто боље. То се једноставно не може десити. Национализам је деструктивна визија. Цитираћу сјајног Бориса Лалића: „Чуо сам пуно прича о национализму и ни једна није о љубави”. Ја не вјерујем више да се овдје може ишта урадити. Ово је пропало друштво, које, парафразираћу Андрића: „Не може више да разликује, не само добро од зла, него ни своју сопствену корист од очигледне штете”. Премало је овдје паметних људи. Пренизак је просјечни ИQ. Почео сам да вјерујем да се више ништа не може промијенити мирним путем. Да не буде да позивам на оружане сукобе, ја сам пацифиста, а нас нема довољно да можемо побиједити демократским средствима. Гдје год је већина становништва необразована ту не треба ни покушавати примијенити демократске принципе јер ће три чобана увијек прегласати Сократа и Аристотела. Људи са нормалним, европским, слободарским размишљањем је остало јако мало, исти људи су увијек на сваком догађају, на паради поноса, на бијелим тракама, на ЈМБГ, у кинима, у позориштима, то су увијек исти људи, ми се већ сви међусобно познајемо и нас има око 1500, у читавој земљи. Већина тих људи је у захвалници на крају моје књиге. Са 1500 људи не можете промијенити ништа, чак и да смо до зуба наоружани. Фашисти су побиједили, колико год ми је то тешко да признам, доказ томе је да нам се улице и школске установе називају по фашистима. Што се тиче мог политичког ангажмана, мислим да ће остати на огромној подршци Дамиру Никшићу, свега за шта се залаже и што он покушава да уради. Мислим да је он једино што је остало од праве, искрене љевице у земљи. 

И у књизи и у ономе што сад говориш, свеприсутна је резигнираност због политичког система и његових представника у Босни и Херцеговини. Шта је разлог због којег никада ниси одустао од живота у БиХ и шта је био кључни мотив за организовање толиких акција које су иза тебе?

Мислио сам поправити ствари, због моје кћерке, због дјеце која су ни крива ни дужна увучена у ове вјештачке конфликте. Националисти су уништили Југославију, што ће вам и они сами, са поносом потврдити, уништили су након тога сваку „државу“ која је од Југославије остала, сваку општину, уништили су моју генерацију, генерацију послије моје и тренутно уништавају трећу. Против њих се морате борити ако имате имало достојанства, будућност наше дјеце је у питању, наша дјеца ће се клати међусобно, зар то не би требали спријечити јер их волимо? Мислио сам да ми то можемо зауставити, да се можемо ујединити, зајебати религије које нас држе у средњовјековном минд-сету. Ово је Мордор, за ово мјесто ме вежу породица, пријатељи и ниске цијене живота. Мој циљ је, као и код сваког нормалног човјека, отићи на боље мјесто. Не мислим на оно вјерско „боље мјесто“, него у топлије крајеве.

На једном бољем мјесту, у твојој филмској животној причи, десио се поводом филма сусрет са глумцима с којима си желио радити и то и рекао у неком давном интервјуу. Мислим на Брад Питта и Ангелину Јолие и Брадово чувено питање – откуда ти у овом послу и овом хотелу. „Бланк“ је у првој фази и замишљен као предложак за филм по Брадовом приједлогу. Да ли ћемо га имати прилику некада и видјети?

Живот „Бланка“ је тренутно непознат, видјећемо гдје ће ово све отићи. Наравно, биће контроверзи али мислим да ће му оне и направити највећу рекламу. Ово све је кренуло од Брадове идеје да снимимо филм по синопсису који сам, на само двије странице требао послати њиховом тиму драматурга. Ја сам прво написао те двије странице, од којих је мало по мало настао БЛАНК. Да ли ће се снимати филм, тешко је рећи. БЛАНК је преведен на енглески, послао сам га Ангелини, Браду и Терренцу Малицку. 

Како ти је изгледало искуство писања, пролазак још једном кроз нетипичну властиту прошлост, колико пута си се ти пишући, а потом читајући запитао „одакле ја овдје“? И шта је било пресудно за одлуку да приступ буде толико искрен и отворен током писања?

Све је трајало више од осам година, и добар дио књиге сам написао тад кад сам тек почео да пишем, па су сјећања била млађа и живља. Дио о ЈМБГ протестима написао сам управо тад кад се све то дешавало, сумњам да бих то могао данас евоцирати толико детаљно. Дио о помагању бескућницима и спашавању дјеце сам цопy пасте из разних текстова који су тад били актуални на порталима и садржавали су детаље из тог времена.

А што се тиче отвореног приступа и искрености, ово је књига која никада није ни требала бити објављена, па сам, мислећи да то нико никад неће читати, имао слободу да напишем све. Колега пилот Ведран, који ми је некако измамио рукопис, наговорио ме, након читања, да то објавим. Без њега се то сигурно не би десило. Од тога је прошло мање од годину дана. Назвао сам Мухамеда Джелиловића, он ми је предложио уредника Едина Побрића. Александар Трифуновић се јавио да изда књигу, све се одвило јако брзо да нисам стигао направити било какве озбиљне измјене, осим радикалног штриха којим смо Побрић и ја, затезали линију радње готово до пуцања. Избацили смо преко сто страница да бисмо постигли овај темпо и ритам. Било је баш забавно. Изгледа да деструкција ипак јесте креативни нагон.

Књига је посвећена твојој кћерки. Да ли након свих искустава која су обиљежила све нас у овој земљи вјерујеш да би њена младост, ако остане у БиХ, могла бити значајно другачија?

Ово је фашистичка творевина, створена на сегрегацији, шовинизму, затуцаним средњовјековним „вриједностима“, ксенофобији, расизму, злочинима – то је ДНК ове земље. Ја искрено вјерујем да моја кћерка неће живјети овдје. Даћу све од себе да је евакуишем из ове вукојебине.


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.