Фестивалска публика исмијала "50 нијанси сиве" и гласно извиждала сваку лошу сцену

Неки тврде да је редатељица загладила најгоре клишеје из романа. Ипак, у сриједу је приказан слаб и танушан филм

Jurica Pavičić / 13. фебруар 2015

Публика филмских фестивала неизбјежно је грађанско-елитистичка и обично има развијен нос што је “ин”, а што је “аут”. У животу сам много времена провео на филмским фестивалима, и много пута доживио како су се популистички хитови на фестивалском терену суочавали с презирном реакцијом. Видио сам како је Цаннес масакрирао екранизацију Дана Брона. Ипак, нисам још доживио да је један филм на фестивалу дочекан с таквом ерупцијом подсмијеха као филмска верзија “50 нијанси сиве” британске редатељице Сам Талор Јохнсон. Већ од првих минута, пројекција филма по бестселеру Е. Л. Јамес била је попраћена ироничним смијуљењем. Иронични аплауз Присутни новинари с временом су се почели гласно смијати и звиждати на свако клишеизирано мјесто или лошу линију дијалога. Како је пројекција текла, цијела се ствар претварала у јавно гиљотинирање и завршила на концу салвом гласних звиждука и ироничног аплауза. Предложак Британке Е. Л. Јамес продан је у 100 милијуна примјерака, иако су се сви изругивали ауторичином грозном стилу, а о књизи нитко није имао једне лијепе ријечи. Чини се да би филмских “50 Схадес” могло поћи истим путем. Еротски роман Е. Л. Јамес претворио се од дигиталног самиздата у глобални културни феномен негдје 2011./12., кад је роман на листама продаје прескочио Ј. К. Ралинг и Сузанне Цоллинс те постао најпродаванија књига једне ауторице у повијести. Салман Русхдие писао је да је то “најгоре написана тискана књига икад”, “50 Схадес” су описивали као “порно за маме”, медијолози су тумачили успјех књиге као успјех нове платформе (е-књиге) и почетак нове ере, а хрватске књижничарке су ми тврдиле да су се због “50 нијанси сиве” жене учлањивале у књижницу након десетљећа нечитања. Чим је књига постала бестселер, појавили су се наравно и планови за адаптацију. У почетку, они су били врло амбициозни. Спомињали су се озбиљни режисери ( Стевен Содербергх), као и познати глумци ( Ран Гослинг). Лош старт На концу, “Универсалова” се продукција свела на кудикамо мању мјеру. Као редатељ ангажирана је британска фотографкиња и релативно неискусна редатељица Сам Талор-Јохнсон, која се у интервјуима жалила не неиздржив притисак и контролу ауторице књиге. Укратко, ствари од почетка нису мирисале добро. Морам одмах рећи - спадам у ону половицу грађана Хрватске који нису читали “50 Схадес оф Гре” (та се половица зове мушкарци). Стога не могу филм успоређивати с књигом, премда ми неки колеге и критичари тврде да је Талор-Јохнсон чак загладила неке најгоре клишеје из романа. Међутим, оно што је у сриједу приказано пред очито недобронамјерном и набрушеном берлинском свитом напросто је - слаб и танушан филм. Први проблеми филма почињу већ од сценарија. Дијелом се може разумјети да је сценариј формулаичан љубић, јер је таква и књига. Али - мора ли Анастасиа Стееле баш пасти Греу у загрљај да се спаси од јурећег бициклиста? Морају ли ликови изговарати реченице као “гдје си била до сада у мом животу?”, на што слиједи одговор “чекала сам те”? Морамо ли у филму који важи за содому и гомору еротске опачине чекати 55 минута да видимо први садо-мазо призор? Треба ли Гре након секса баш сјести уз концертни клавир и пребирати сонате, и мора ли то Анастасиа Стееле слушати огрнута у плахту уз контралихт мјесечине? Је ли се у ту ситуацију и филмове могло унијети мало крви и живота, како је то дојмљиво направила Цатхерине Хардике у филму по другом романтичном бестселеру, “Сумрак”? Златна кока Што се тиче саме глумачке подјеле, она је неуједначена. Дакота Јохнсон (иначе кћи Дона Јохнсона и Мелание Гриффитх) солидна је глумица која се у филму хрва с грозним линијама дијалога те бори с чињеницом да њен лик у основи има само двије реакције: постиђено колутање очима и сладострасно уздисање. Но, док Дакота Јохнсон приближно одговара оном што би књижевна јунакиња требала бити, Јамие Дорнан управо је невјеројатно криви каст. Ако би лик богаташа/џентлмена/садиста Греа требао бити заводљив, а истовремено доминантан, пријетећи и опасан, код Дорнана то уопће не постоји. Филмски Гре доима се као незрели средњошколац са шармом и фризуром југославенских ногометаша из 80-их. Умјесто смјесе Ханнибала Лецтера и Роберта Паттинсона, добили смо сеоског лолу. Нема никакве сумње да ће филмских “50 Схадес оф Гре” проћи слично као и књига. Бит ће предмет елитистичке поруге, али и златна кока свима који су га радили. Не вјерујем да ће пожалити што су га снимили. Али пожалит ће сигурно што су га дали приказати у Берлину.

 

Јутарњи.хр

 

 

 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.