Јована Кисин, адвокатица из Бањалуке: Предмети се држе у ладици, јер много људи не ради свој посао

Страшно је да људи не раде свој дио посла, него се свело све на чињење услуга. Мени је то ван сваке памети, али људима се подразумијева да се на другачије начине долази до тога.

Sara Velaga / 13. октобар 2019

foto: privatna arhiva

Јована Кисин једна је од представника генерације младих адвоката, која се кроз свој ангажман бави грађанским правима. Упркос различитим изазовима са којима се свакодневно сусреће, као и неријетким аферама, које потресају правосуђе, утопистички гледа на будућност и настоји очувати углед своје струке. За БУКУ говори о положају адвоката у друштву, личним изазовима, али и конкретним случајевима, који је свакодневно уче нове животне и пословне лекције.

Какав је положај адвоката данас у друштвеном уређењу какво влада и држави за коју не можемо рећи да је правна?

Изазовно је. То могу рећи из оптимистичног угла. Уређена држава у правном смислу подразумијева правну сигурност и неку устаљену праксу и не тако честе промјене правних прописа. Код нас је отприлике све супротно. Судови нису јединствени по питању истих чињеничних ситуација и случајева. Што се тиче редовних судова јако тешко се долази до судске праксе што је још једна од препрека у том послу.

Били сте бранитељица у случају напада на Бруну Батинића који је легитимисан и приведен код Храма Христа Спаситеља у Бањалуци, гдје се поново отворила тема о слободи кретања, јавном простору. Касније су услиједиле и честе легитимације новинара, али и грађана. Како коментаришете такве случајеве? 

Да би се утврдила била каква надлежност надлежног органа, у конкретном случају ПУ Бања Лука постоји прва препрека, а то је недостатак транспарентности. У случају Бруне Батинића, а касније новинарке Вање Стокић ми смо доставили захтјев да нам се достави акт на основу којег они врше радње као што је легитимисање грађана, без конкретног законског основа. Нисмо добили податке. Моје мишљење је да је то прекорачење законских овлаштења. 

Недавно смо могли поново свједочити употреби прекомјерне силе, када су у оквиру полицијске рације, нападнути гости бањалучког локала, међу којима и активиста Стефан Благић. Можемо ли рећи да је и у том случају дошло до прекорачења законских овлаштења?

Полицијска акција скупа радњи у оквиру рације није уопште није регулисана законски. А транспарентност информација није на нивоу. Надлежни неријетко не дају информације. Што се тиче саме рације чак и у тим  ситуацијама не би требала постојати толика слобода која руши уставна права и сободе. Далеко од тога да не постоји обавеза грађана да поступају у складу са наредбом. Али та усмена наредба мора иза себе имати законско овлаштење. 

Грађанска дужност је пак да пријаве прекршај уколико је незаконито рађено. Чак и ако је у питању службено лице, јер нико није амнестиран. Али та прекомјерна репресија је честа. Посебно ме то брине у контексту малољетних лица, што сам примијетила да оставља значајне посљедице. И у том погледу примијећујем да нанесу више штете него користи. Ако ви упаднете у неки ноћни клуб и премлатите или застрашите петнаестеро људи, након чега они годинама имају душевне посљедице, а притом заплијените грам марихуане, то није успјешна акција. Мора постојати сразмјерност у вршењу акција. Јер законски не можете примијенити силу прије усмене наредбе.

Говорећи о сразмјерности, могли бисмо повући и одређену паралелу у погледу самог дјеловања надлежних органа. Док се “неуспјешне акције” спроводе брзо и често, важни судски спорови се рјешавају или споро или никако. Како коментарисати случај “Драгичевић”, чији епилог још увијек није познат?

Случај Драгичевић има више случајева. Први и главни је отворена истрага за убиство Давида, која досад није дала никаквих конкретних радњи. Није још подигнута ни оптужница. Истрага је неблаговремана, касно покренута. Други проблем је проблем законитости јавног окупљања грађана који су се у 90% случајева мирно окупљали. Код нас је проблем у спровођењу закона. Конвенција о људским правима се код нас спроводи директно и јача је од закона о јавном окупљању, али не примјењује се адекватно. Одговорност се са МУП-а пребацивала на организаторе, од којих се очекивало да гарантују исходе самог окупљања, што је наравно немогуће.

Јесте ли лично осјетили притиске ради посла којим се бавите, од друштва или владајућх структура?

Имала сам неугодности, имала сам проблема са слободом свог рада, али нисам добијала директне пријетње. Знала сам чекати на одлуке по пар година, које се требају донијети у року од 30 дана. Ипак, мислим да је ствар врло једноставна. Свако треба да ради свој посао. И када би га свако радио савјесно, нико не би имао проблема. Не тражим ништа више од тога. Много предмета се држи у ладици и почело се подразумијевати да ако не исцимате људе више пута они неће урадити свој дио свог посла. То је апсурд. Страшно је да људи не раде свој дио посла, него се свело све на чињење услуга. Мени је то ван сваке памети, али људима се подразумијева да се на другачије начине долази до тога.

Ако говоримо о чињењу услуга и самом обављању посла, споменимо аферу “Поткивање” предсједника ВСТВ-а Милана Тегелтије. Колико се такве афере одражавају на комплетну струку и урушавају углед струке, али и саму вјеру у рад правосуђа?

Бити носилац одређене јавне функције је морална обавеза, а то би требало да схвате сви који су на функцији. Требало би да шаљу исправне поруке, јер се људи угледају на њих. Ако излажу негативном свјетлу себе, они шаљу поруку о цијелој струци. Ипак, што се самог правосуђа тиче, судије су независне у свом послу од ВСТВ-а и у том контексту, знам да и даље постоје они који су савјесни, часни и професионални. Афера која је задесила представника ВСТВ-а наравно да јесте срозала углед и негативно утицала на углед правосуђа, али не и на углед судија лично, јер је то опет ствар индивидуалне природе. И зато се враћам на моралну одговорност појединаца, који би требали да буду тога свјесни.


Бука препорука

Бука деск

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.