ЈУРИЦА ПАВИЧИЋ: КАКО САМ У ЈЕСЕН 1993. НА СВИЛАЈИ СХВАТИО ШТО ЈЕ ТО РЕПУБЛИКА ХЕРЦЕГ-БОСНА 'Ми њима продајемо нафту. Они нама метке'

“Ми њима продајемо нафту. Они нама метке. Они ће с том нафтом возит тенкове. А ми с тим мецима пуцат на њих.” Никад - ни до данданас - нисам чуо бистрију и језгровитију оцјену оног што се звало Република Херцег-Босна.

Jurica Pavičić / 04. децембар 2017

Кад је прије само девет дана у Хаагу донесена пресуда којом је вођа војске босанских Срба Ратко Младић осуђен на доживотни затвор због ратних злочина, на двама странама постјугославенске етничке демаркације та је пресуда дочекана - очекивано - опречним реакцијама. У Федерацији БиХ, али и у Хрватској, пресуда је дочекана са саморазумљивом задовољством. Хрватске су новине подсјећале на Младићев крвави заповједни пут, писале о правди која је стигла касно, али сласно те исијавале задовољством што је међународно судиште осудило човјека којег Србија сама не би никад судила. У Србији и Српској реакције су биле опречне. С огорченом су се изјавом јавили Додик и Вулин, русофилске удруге и десничарске Двери. Новине су писале да је Хааг антисрпски суд који пропушта казнити Бошњаке и Хрвате. С осуђеним официром солидаризирали су се Академија и врх Цркве (патријарх Кирил), а ногометни су навијачи на двама утакмицама лиге УЕФА истакли транспаренте подршке “ђенералу”. Хрватски су медији, сасвим с разлогом, згрожено писали о Србији као друштву које није прошло отрежњење, које није освијестило злочине 90-их нити је у стању отрести се националистичке идеологије. Само девет дана касније, све нам те реакције изгледају као горка поруга повијести. Јер у тих девет дана улоге су се обрнуле. Обрнуле су се, при чему је игроказ остао исти, а текст непромијењен. Јер само девет дана касније исто је судиште с истим тамним тогама у истој дворани донијело још један праворијек који подвлачи црту за босанским ратом 90-их. А реакције на пресуду изгледају као “ремаке” оних прошлотједних, само с промијењеним улогама. Овај пут, Сарајево је оно које је пресуду дочекало са саморазумљивим задовољством, као правду која је стигла касно, али сласно. Реакције су у Хрватској, пак, готово истовјетне као оне недавне у Србији. Медији, државна и приватне телевизије запомажу и наричу над хаашком неправдом, с огорченим се изјавама јављају ветерани, градоначелници, саборски заступници и десничарске удруге. Новине пишу да је Хааг антихрватски суд који пропушта Србе и Бошњаке. На хаашку су пресуду као на неправду поцикнули Академија и повјесничари, а да имитација српског “сценарија” буде потпуна побринули су се осјечки навијачи који су хаашком самоубојици подигли транспарент. У неку руку, хрватске су реакције биле чак и горе од српских, јер у Београду нитко није разматрао замисао да у парламенту осуђеном ратном злочинцу одржи минуту шутње нити је предсједник владе сазвао пресицу у којој је стао побијати пресуду суда Уједињених народа. Смије ли се, дакле, по аналогији закључити како је и Хрватска друштво које није прошло отрежњење, које није освијестило злочине 90-их нити је у стању отрести се националистичке идеологије? Одговор се сам даје. А у цијелој причи око пресуде везане уз политичку творевину звану ХР Херцег-Босна најглупље је то што се хрватска политичка јавност данас унисоно збија у обрану политике о којој ни 90-их није мислила ништа доброга. Јер - увијек наново вриједи подсјећати - и 90-их је сваком разборитом било јасно како је политика коју је један дио ХДЗ-а водио у БиХ била у ратном смислу контрапродуктивна, у политичком самоубилачка, у моралном одурна, а законском криминална. И тада је било јасно да је то политика с којом Хрватска забија нож у леђа (тада још) једином оружаном савезнику, с којом је распршила и ослабила властите војне снаге, продуљила рат за барем двије године, довела себе на сам руб међународних санкција те се у глобалној перцепцији претворила из неупитне жртве у тек још-једну-од антипатичних националистичких државица које се кољу. Била је то политика због које се Хрватска довела у ситуацију да морално и законски одговара за размјере злодјела какви нису постојали с ове стране Динаре, Камешнице и Саве. Јер Хрватска 90-их сасвим сигурно није била бајно мјесто, била је то земља у којој су се догодили и Лора и Кулине и Медачки џеп, али ипак није била земља која иновјерце организирано депортира у концлогоре нити земља која суставно, механизацијом руши богомоље и сравњује повијесне језгре градова. Подупирући ХРХБ, Хрватска је то постала. Најгоре је то што мишљење које овдје износим 90-их није било нимало авангардно. То није био став који је 90-их у Хрватској заступала малобројна, елитна “друга Хрватска” или мајушна контракултура изолираних пацифиста. Мишљење о хрватској политици у БиХ као о поразној, криминалној погрешци било је тада масовно присутно у Хрватској, а заступали су га лијева и десна опозиција и добар дио ХДЗ-а. То мишљење уједињавало је праваше и есдепеовце, Ферал Трибуне и Загребачку надбискупију, знатан дио ХДЗ-а, цивилно друштво и готово све новине. Да је тому тако једнако су сматрали и Рачан и Хасанбеговић, и Манолић и Иво Банац, и Аркзин и босански фратри, и Карамарко и ХОС. Због те политике Стипе Месић је напустио ХДЗ, против ње је кардинал Кухарић писао отворено писмо, а Славко Голдстеин је због ње срочио позив Фрањи Туђману да дâ оставку. У међувремену објављени транскрипти показују да је та политика и у самом ХДЗ-у била извор озбиљне нелагоде те да је у свом изворишту имала спој приватних антимуслиманских предрасуда Фрање Туђмана те земљачких интереса групе херцеговачких политичара. Кад је након предуге двије године та политика 1994. ревидирана асхингтонским споразумом, у Хрватској је и лијевима и либералнима и деснима лакнуло, а Хрватска је у мање од 12 мјесеци добила рат. Кад се све то има на уму, утолико је несхватљивије што се данашња Хрватска од Владе до телевизије и од новина до Академије и ногометних навијача зајапурено сврстава иза такве политике која је по нацију била штетна, а успут и криминална. Хрватска данас није кадра разговарати о својој босанској политици чак ни онолико трезвено колико је била кадра усред рата 1993., кад су српски положаји били онкрај Велике Горице, у Окучанима и Ружићу. То само свједочи до које су мјере шаторашка револуција, Црква и медији у данашњу Хрватску утиснули репресију, страх и забрану мишљења. Рат 90-их постао је у Хрватској недодирљива света крава у најгорем смислу ријечи, а та недодирљивост тиче се аспеката који су чак и у самом рату били тема отворене дебате. На крају пута, постали смо земља која с тронутошћу пали штерике осуђеном ратном злочинцу. Од ослобађајуће пресуде Готовини и Чермаку па све до данас, ветерани и хрватска конзервативна политика махали су пресудом за Олују као неком врстом легалистичке метле којом су пријечили и ма какав разговор о контроверзама хрватског ратовања ‘90-их. Тај аргумент сад би им могао запети у грлу. Наиме, исти суд који им је био добар (а Србима лош) кад је ослободио заповједнике Олује, сада је правомоћно за злочиначки уротнички потхват осудио никог другог доли - Фрању Туђмана. Укратко, човјек по којем се у Хрватској зову аеродром и студентски домови, улице и тргови те којем су у низу хрватских градова и села подигнути кипови сада је формално криминализиран правомоћном пресудом суда Уједињених народа. Стога би се доиста могло поставити питање легалистичке досљедности - треба ли, наиме, друштво која је свесрдно пригрлило пресуду за Олују ‘95 сада исто учинити и с овом? Не би ли требало, у складу с легализмом, сада поскидати све те споменике, преименовати тргове и аеродром? И ако то не чинимо, по чему се разликујемо од навијача Звезде који с банером на окуци пркосе “антисрпском трибуналу”? Ово питање није само питање из апстрактне етике. Оно је истодобно и реалполитичко питање. У идућим десетљећима пријатељски ће и непријатељски државници слијетати на аеродром који држи француски концесионар, а који се зове по човјеку из правомоћне пресуде. У идућим десетљећима, Хрватска ће свијетом ићи с тим биљегом. О чему год Хрватска имала мишљење - био то Пирански заљев, дигитална агенда или пољопривредна политика ЕУ - то ће мишљење бити инфицирано, бит ће то мишљење земље која је у парламенту одржала минуту шутње правомоћно осуђеном, која се пресицама свађала са судом Уједињених народа те којој се аеродром зове по човјеку из пресуде тог суда. Ходат ћемо около с биљегом на образу, а ако желимо сазнати какав је то осјећај - није проблем: питајмо Србе. Они то знају. А док ово пишем, пада ми на памет један тренутак из ратне јесени 1993. У том тренутку ја сам војник 6. сплитске пуковније и ноћим на бојишници, у некој сеоској далматинској кући на обронцима Свилаје. Тих тједана фронт је миран, но повремено се ипак пуца, а пријеко - на српској страни - опјевани су Баљци и Мирловићи из којих нас каткад рокну минобацачем. У сеоској кући од блокета преко агрегата гледамо ТВ. На ТВ-у је дневник. А на дневнику, прилог о политичком сусрету двојице будућих актера оптужница - Радована Караџића и Јадранка Прлића. Сусрели су се у Ливну, с ону страну Камешнице, ни пола сата аутом од точке на којој сам ја тада био. Прилог је извјештавао да су лидер РС-а и лидер Херцег-Босне - цитат - “у срдачном разговору договарали господарску сурадњу”. Нетко од мушких у маскирним трлишима који су сједили око мене згурани у сеоској кући утом је јетко примијетио. “Ми њима продајемо нафту. Они нама метке. Они ће с том нафтом возит тенкове. А ми с тим мецима пуцат на њих.” Никад - ни до данданас - нисам чуо бистрију и језгровитију оцјену оног што се звало Република Херцег-Босна.

Извор

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.