Јурица Павичић: Можете вријеђати Србе, уринирати на њихове споменике, палити њихове новине, али у њих не дирајте

Кад би човјек површно гледао, помислио би, ето, како се у Хрватској пуно и превише дискриминира и вријеђа по националној основи.

Jurica Pavičić / 12. новембар 2017

Кад би човјек површно гледао, рекох, могао би лако доћи до тог исхитреног закључка. Повео би се за неким медијским написима, заварали би га неки статистички подаци, узео би одвише заозбиљно покоји графит или навијачко скандирање, па би могао доћи до закључка да хрватске институције, власт и јавност не воле властите националне мањине.

Завара, наиме, тај привид. Човјек, ето, оде на утакмицу, па чује тамо како суцу вичу да је Циган, чује навијаче како скандирају нешто о Србима и врбама или углас извикују нацистички одзив. Па онда, прошета човјек мало градом и види ушата У на сваком зиду, пароле против Цигана или те исте три ЗДС ријечи из хисторијског вокабулара. Потом тај исти лакомислени проматрач отвори новине и нађе тамо чланак о томе како се координација бранитеља дигла на ноге јер је једна саборска заступница у парламенту гукнула криво изговарајући “јат”. Па онда тај исти човјек отвори тједно гласило хрватске бискупске конференције, па у њему нађе антисрпске трактате и фељтоне у којима се тврди да је нацистички логор смрти недалеко од Загреба био заправо ваздушна бања за грудоболне мањинске скупине. Па отвори портале дневних новина, прочита постове испод текстова, постове у којима се о једном од најважнијих хрватских интелектуалаца говори као о “чифуту” којег је “требало избацит из Хрватске”.

Онеспокојен тим површним дојмом, наш приучени аналитичар може пожељети отићи корак даље. Па онда оде до Вуковара, гдје установи - не без чуђења - да преко натписа с писмом једне од мањина на згради државне управе већ двије године стоји тробојни, самољепиви фластер. Врати се у Загреб, гдје на Тргу свједочи томе како лидери мале, изванпарламентарне фашистичке странке на улици пале тједник у издању једне мањинске организације. Па онда исти тај проматрач чита новине и прочита како су у залеђу Шибеника двије цуре потпалиле љетос пожар, не би ли спалиле оближње православно село. А онда, кад је већ тамо у шибенском залеђу, тај невични проматрач обиђе далматинска православна села, па установи како - за разлику од оближњих католичких - та села неријетко немају струју, немају воду, немају асфалт. А онда, на концу, тај исти невични проматрач прочита статистику из које дозна да су представници мањина болно подзаступљени у свим јавним службама, од инспектората до војске и од министарстава до дипломације, у којој их је - читамо - једва 1 посто.

Након таквих површних дојмова, након првотног и неудубљеног увида на терену, незнани би проматрач доиста могао помислити како у хрватском друштву и у идеолошком маинстреаму постоји антимањинско расположење. Могао би помислити како Хрвати, ето, мрзе Србе, како о Ромима имају предрасуде, како на Талијане гледају као на окупаторске Млечиће, на Бошњаке као на “балије” и “муслиће”, те како би Жидове можда и вољели кад они, незахвални какви јесу, о нашим усташама не би ширили те хисториографске лажи.

Али, то је привид. Јер, није у Хрватској све тако црно. Постоје у Хрватској ипак установе које се брину о националној равноправности и статусу мањина. Постоје још увијек твртке, појединци и центри моћи који на сваку националну дискриминацију подижу праг нулте толеранције и одстрањују одмах оне који ту дискриминацију заговарају. Нису, дакако, све хрватске установе, али - хвала богу - постоји једна која јест. А та је установа - нећете вјеровати - Ина.

Ових је дана, наиме, у медијима објављено како је један човјек добио отказ зато што је вријеђао по националној основи и ширио дискриминацију. Не - ако ме питате - тај човјек није ни блогер ни графитер. Није ни ногометни навијач, ни гост Бујанчеве “Бујице”. Тај човјек није ни припадник бранитељске координације, ни редовни сурадник Гласа Концила. Тај човјек није ни државни службеник, ни новинар, ни судац. Човјек о којем је ријеч не зове се ни Владо Кошић, ни Здравко Мамић, ни Јое Шимунић.

Не. Тај човјек - дакле, први човјек који је у Хрватској добио ногу због ширења националне мржње - зове се Предраг Секулић. Тај човјек живи у Сиску и ради у тамошњој Ининој рафинерији. А осим што у њој ради, споменути господин Секулић тамо је и синдикални повјереник.

Споменути Предраг Секулић у петак је, 13. листопада, од МОЛ-ове управе Ине добио рјешење о отказу. То рјешење резултат је и посљедње поглавље трзавица између управе твртке и синдикалног повјереника који је успркос менаџменту тијеком низа година упорно попут мазгуна организирао просвједе, дефилее и поворке, објављивао приопћења, коментирао пословне резултате и људе нукао на штрајк. Управа твртке стога му је на дан који обично памтимо по хорорима залијепила отказ, што само по себи у Хрватској више ни не би била вијест. Но, слиједи оно што јест вијест.

Управа је, наиме, своју одлуку о отказу образложила тиме да је Инин синдикалац “обмањивао јавност”, “нарушавао имиџ компаније”, “стварао тензије међу запосленицима”, “износио пословне податке који спадају у домену пословне тајне” те “доводио у питање вјеродостојност финанцијских извјешћа”. Ина је такођер устврдила да је Секулић “неовлаштено улазио у пословне просторе” те “прекршио прописе о заштити на раду и прописе о сигурности”. Идућих дана сазнали смо и како се Секулић огријешио о сигурност на раду. Инини су службени извори, наиме, извијестили да је недисциплинирани синдикалац на неадекватним мјестима разговарао на мобител те уринирао у простору творнице. Сватко тко је, забога, икада читао Маринковићева “Киклопа” мора знати како је погибељно по живот уринирање у близини творничких жица, водова и кабела.

Но, ништа од свега тога не би дошло главе тврдоглавом синдикалисту Секулићу. Опростила би њему широкогрудна Ина и пишање по творничком кругу, и разговарање на мобител, и “довођење у вјеродостојност извјешћа”. Све би њему милосрдна Ина опростила да нема те једне ствари преко које, ето, твртка није могла и не може пријећи.

Наиме, синдикалист је - цитирамо приопћење - “кршио етичка начела Ине на начин да је у својим иступима дискриминирао и вријеђао, нарочито по националној основи”.

Секулић је, појаснили су нам, то чинио тако што је критизирао мађарску управу, а оне који јој служе или је подржавају називао “мађарони”.

Секулић је, укратко, добио отказ због вријеђања мањина.

Тако је, ето, Хрватска напокон ушла у 21. стољеће, у круг цивилизираних земаља. Коначно смо дочекали да једна хрватска институција - кад већ неће Влада и полиција, Ногометни савез и комунално редарство - озбиљно схвати да се по националној основи не смије нити вријеђати, нити дискриминирати. Коначно смо дочекали да нетко у овој земљи као показни примјер за то добије отказ. Но, тај нетко није ни ногометни стопер који је клицао “ЗДС”, ни ногометни менаџер који је на радију рекао да Србину “из очију шикља крв”, ни католички бискуп који је рекао да усташе нису фашисти. Први човјек који је због националног вријеђања у Хрватској добио отказ је синдикалац. А добио је отказ јер је увриједио важну, дичну и утјецајну хисторијску мањину: мађароне. Не Мађаре. Мађароне.

Истина, тих мађарона баш нема на попису становништва. Нитко не зна гдје су њихова села, нитко није никад гледао њихове народне плесове, ни наступ њихова КУД-а. Ти мађарони немају странку под својим именом, нити су номинално дио владајуће коалиције. Немају свој службени мањински тједник, иако би се могло рећи да посједују покоју телевизију и портал. Ти мађарони - рекло би се - нису неки демографски чимбеник. А ипак, испада, они су једина хрватска мањина коју се не смије вријеђати. Може се вријеђати Србе, уринирати на њихове споменике, палити њихове новине, селотејпом обљепљивати њихове натписе.

Може се жидовским интелектуалцима писати да су “чифути” и прижељкивати им скору смрт. Што се других мањина тиче, у Хрватској ствари не стоје славно: но ето - ипак - постоји једна мањина која је перфектно заступљена и заштићена, о чијим интересима и интеграцији у друштво врх државе води прворазредну бригу. Толику бригу, да чак и предсједница тијеком посјета сусједној земљи заговара њихове интересе. Толику бригу да је један од припадника те мањине - становити Томислав Карамарко - чак био предсједник хрватске Владе. Хрватске власти, естаблишмент и бизнис све могу отрпјети, али ту мањину, мађароне, чуват ће ко око у глави.

Да је човјек под именом Предраг Секулић отказ добио због било којег другог од наведеног низа разлога, то би и тада било срамотно, цинично и брутално. То би и тада био примјер корпоративне бахатости, социјалне безочности и манчестерског капитализма. Али, кад у земљи као што је Хрватска - дакле, у земљи Јоеа Шимунића и у граду Владе Кошића - дате отказ синдикалцу зато што је “вријеђао и дискриминирао” виртуалну етничку мањину, онда то престаје бити само класно арогантно. То је ружна поруга, саркастична травестија.

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.