ЈУРИЦА ПАВИЧИЋ Због одлуке да загребачко Свеучилиште додијели докторат Драгану Човићу, ја свој враћам!

Не тако давно - 1989., дакле практички јучер - живјели смо у оном што се обично зове “мрачна времена”.

Jurica Pavičić / 20. мај 2018

У та “мрачна времена” - како знамо - и у школству и у знаности владао је само један поглед на прошлост. Повијест се није пропитивала, а поготово се није пропитивао посљедњи рат из којег је тадашња власт црпила легитимитет. Тај се рат комеморирао филмовима и велебним споменицима. Јавна је ТВ била гласноговорница владајуће идеологије и странке, та је странка дрмала и школством и знаношћу, а политичари те странке били су тако дрско бахати да су добивали од свеучилишта чак и почасне докторате.

Такав је, дакле, био тај свијет - свијет којег добро памтимо ми старији од педесет. Био је то свијет у којем су свеучилишта, у делирију снисходљивости и ласке, комунистичким политичарима давала почасне докторате. Пуно их је такве добило, па међу њима и Јосип Броз Тито који их је - ако добро памтим - имао десетак. Од тих мрачних времена прошло је 39 година. У та четири десетљећа, срећом, ми смо еволуирали као друштво. Еволуирали смо тако да данас, године 2018., у школству и знаности опет влада један поглед на прошлост. Повијест се опет не пропитује, а ако се и пропитује повијест, не пропитује се посљедњи рат из којег данашња странка на власти црпи властити легитимитет. Тај рат данас се комеморира концелебрираним мисама, споменицима и документарним специјалима Лјуљане Буњевац и Наде Пркачин.

Јавна ТВ (опет) је гласноговорница владајуће стране и идеологије, а та идеологија под чврстом канџом држи свеучилиште. А онда то свеучилиште, наравно, ради оно што се очекује од таквог свеучилишта. Даје - наиме - почасне докторате политичарима. Неколико је хадезеовских политичара од Туђмана наниже у повијести новије Хрватске себе “почастило” тим “мрским комунистичким” ритуалом добивања почасног доктората. Но, ако ме сјећање не вара, сви су ти случајеви ипак били везани за деведесете, доба вође у бијелој униформи кад је меморија на “стара времена” била ипак свјежија. А како се по свему опет враћамо у 90-е, тако се враћају и неки занимљиви обичаји из тих времена. Има их много, па међу њима и додјела почасних политичких доктората.

Тако је загребачко Свеучилиште ових дана додијелило почасни докторат ником другом доли Драгану Човићу, предсједнику ХДЗ-а Босне и Херцеговине. Политички лíдер већине Хрвата у БиХ те један од тројице неодговорних етничких вођа који у овом тренутку БиХ држе на центиметар од новог рата, постао је 15. свибња ове године 99. доктор знаности хонорис цауса највећег хрватског свеучилишта, свеучилишта на којем сам - како је дошло, ускоро ће ме срам бити признати - ето, дипломирао и докторирао и ја.

Бивши авиомеханичар из мостарског Сокола, човјек благо речено срамотне ратне прошлости, политичар вишекратно оптуживан за привредни и ини криминал добио је тако од моје бивше алма матер исту ону академску титулу коју су у нека друга времена од те исте дичне установе добили Тесла, Ниелс Бохр, Прелог, Ружичка и ернер Хеисенберг, Линус Паулинг и Нортхроп Фре. Речени херцег-босански политичар није, међутим, тај докторат добио јер је разрадио начело неодређености, истражио функционирање витамина, синтетизирао тешку воду, развио измјеничну струју, развио теорију књижевних модуса или разбио језгру атома.

Драган је Човић докторат некоћ дичног и важног загребачког Свеучилишта добио за свој допринос опстанку Хрвата у БиХ у - цитирамо реченицу из извјештаја повјеренства - “тешким тренуцима укидања Хрватске Републике Херцег-Босне”. Сенат Свеучилишта које је некоћ било важна и достојна установа хрватске културе гласовало је за тај и такав приједлог и за тог и таквог доктора хонорис цауса са шездесетак гласова за, дванаест суздржаних и само пет против. У том мучном, страшном дану за најстарију хрватску универзу засјао је као једини трачак интелектуалне досљедности и цивилизацијске мјере иступ представнице Филозофског факултета, полонистице (и - није у овој причи згорега споменути - подријетлом Босанке) Ђурђице Чилић.

Млада професорица пољског језика тог је дана Сенат некоћ уважене установе подсјетила на нешто што су, господа, међутим ионако знала. Подсјетила их је да “у међународноправном смислу ХР ХБ никад није постојала, а да је босанскохерцеговачким, а посебно босанским Хрватима, осим оним малобројнима који су се њезиним оснивањем окористили, донијела непрегледну штету”. Подсјетила их је и на то да је творевина на којом гласачи Сената наричу - “проказана и на Међународном суду у Хагу” те да с политичког, демографског, јуридичког, а однедавна и судског стајалишта “заправо представља трагедију хрватског народа у Босни и Херцеговини”.

Младу професорицу подријетлом из Ливна особито је запекло што се у низу заслуга које су Човићу донијеле хонорис цауса наводи и шефовање мостарском индустријом Соко. Стога је чланове Сената подсјетила да је “Драган Човић је у подузећу Соко за вријеме рата у Босни и Херцеговини ратне логораше бошњачке националности користио за присилни рад” те поставила својим колегама питање “желимо ли доиста ово свеучилиште оптеретити хипотеком пристајања на тако тешке компромитације у контексту ратних логора”?

Професорица пољског такођер је колеге с некоћ славних и штованих загребачких катедри подсјетила да су “против Драгана Човића вођена три судска процеса - један је везан за организирани господарски криминал, односно његов мандат министра финанција и аферу с изнуђивањем и примањем мита од власника месне фирме Лијановић, за што је првоступањском пресудом осуђен на пет година затвора. На другоступањском судском тијелу пресуда је укинута. Други судски процес, 2009. године, покренут је оптужбом која Човића терети за погодовање одређеним особама у купњи некретнина. Трећи пут је оптужен 2010. године, за злоупотребу положаја у пријеносу дуга Хрватске поште и телекома на приватне фирме”.

Млада професорица Филозофског колеге је, укратко, аргументирано и на вријеме упозорила да у образложењу свог приједлога афирмирају политичку творевину коју је осудио међународни суд као злочиначку. Да кандидирају човјека који је биографију запрљао организирањем ропског рада заробљеника. Да - на концу - почасни докторат дају човјеку којем би правосудна судбина могла наликовати небројеним добитницима Златне куне.

И што су направила господа са загребачког Сената, господа која су наслиједила катедре Андрије Штампара, Бранка Хорвата, Невена Шегвића? Па - гласовали су за Човића. Гласовали су за Човића готово сви, осим пет свијетлих изнимки и њих дванаест који се “нису штели мешати”. Гласовали су за Човића, како би у друга времена гласовали и за Јакова Блажевића, Душана Драгосавца или Владимира Бакарића. Покушајте замислити - рецимо - да било које њемачко свеучилиште почасни докторат да индустријалцу који је у Тхссену или Круппу или Сиеменсу користио руске и пољске робове? Покушајте замислити не њемачко, него - ето - босанско или српско свеучилиште које почасни докторат даје политичару који се у паузи између страначких састанака на суду брани од оптужби за мито, лоповлук и рекет?

Покушајте - на концу - замислити какав би русвај настао у Хрватској да београдско свеучилиште да докторат неком политичару САО Крајине те да у образложењу напише да је заслуге стекао “у тешким тренуцима укидања Српске Републике Крајине”. У Хрватској би - без икакве сумње - настао русвај. Јављали би се министри и сатораши, бискупи и колумнисти, Јандроковић би вјеројатно прекинуо посјет Београду, а коментатори грмјели да се “Београд није ништа промијенио”. А сада, највеће хрватско свеучилиште ради нешто навлас исто.

Наравно, није да нисмо навикли на овакве ствари. Навикли смо да нам овакво политичко смеће сервирају и у Блеибургу и у Загребу, и на ХРТ-у и у Сабору. Навикли смо на то да смо сваки дан све гора земља, све више залудјела, лажљива, мономанска, све више потопљена у лажну фикционалну збиљу лажне, фикционалне повијести. Међутим, увијек је (наново) тужно кад овакву свињарију приреди баш најстарије и највеће свеучилиште, установа од које бисте очекивали да нам држи главу над водом. Јер, у неком другом, паралелном и бољем козмосу управо би то свеучилиште морало бити мериторни глас разбора и одваганог аргумента.

Они би морало бити установа којој вјерујете кад каже да ЛНГ терминал јест/није опасан за Кварнер, да цјепива јесу/нису узрок аутизма, да ле Агрокор јест/није уставан, кад нам каже што јест и што није био Јасеновац и што јест, а што није добра монетарна политика. Та институција - институција која би морала бити развојни мотор, водећи ауторитет у аргументираној расправи - у међувремену се у ери Дамира Бораса претворила у фреак схо. Претворила се у установу у којој је Јаков Седлар водећи филмски режисер те у којој је Драган Човић Нелсон Мендела.

И то више није проблем ни ХР Херцег Босне, ни БиХ, ни Мостара ни Сарајева. То је проблем Загреба и Хрватске. Ако нам је овакав интелектуални центар - што очекивати од периферије? Ако су нам овакви учени људи - чему се надати од неуких?

Прије неколико дана, низ мојих колега јавно се одрекао награда Хрватског новинарског друштва у знак протеста што је исту награду добила ТВ новинарка благо речено осебујног стила и погледа на повијест. С обзиром да је докторат Човићу немјерљиво већи скандал од споменуте новинарске награде, можда бисмо ми који смо на истом свеучилишту докторирали требали направити исто што и новинари: засути Бораса црвеним туљцима у знак презира.

Не знам за друге, али знам за себе. Исти докторат који има Драган Човић, мени не треба. Враћам вам га.

 

Извор


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.