Како је једна патриотска пјесма направила пуни круг: Због ње се хапсило у Југославији, а данас се поновно хапси у Хрватској

У недавној прошлости постојала су времена кад, како предсједница вели, није било јогурта. Постојала су времена кад ниси смио пјевати кајкавске попевке. Постојала су времена кад, како се обично каже, “ниси смио рећи да си Хрват”.

Jurica Pavičić / 23. септембар 2019

У тим временима, кад “ниси смио рећи да си Хрват”, постојало је, наиме, нешто што се тада звало “националистички инцидент”. “Националистички инцидент” у то је доба био озбиљна ствар. Због националистичког се инцидента добивао школски укор и избацивало се из партије. Због таквог се инцидента могло губити или теже наћи посао, такви су “инциденти” прекидали пјевачке или спортске каријере. А репертоар онога што је потпадало под “националистички инцидент” био је шаролик, не увијек јасно предвидљив, но кодифициран обичајном праксом. Гријех “националистичког инцидента” могло се починити и дјелом и ријечју, и графитом и вицом, али некако је у пракси испало да би га најчешће починили - пјевањем.

Из неког разлога, који је тешко појмити, у репертоар пјесама које су се сматрале “националистичким инцидентом” тих је година спадала и “Вила Велебита”. Тешко је објаснити што је било тако проблематично у припростој сењској народњачкој будници непознатог аутора. Није лако детектирати националистички пријеступ текста у којем се горска вила с велебитске гудуре довикује с неким тамо Хрватима у долини. Како год било, пјесма о Хрватима који љубе “виловито стијење”, “смиље” и “у горици хајдука” била је, ако баш не забрањена, онда барем озбиљно непрепоручљива. Стога није велико изненађење што се та пјесма већ негдје до 70-их претворила у тајни, либидинозни објект хрватског национализма. Пјевала се у завичајним клубовима и у бифеима иза фајрунта, пјевала се тамо “ди смо сви наши” и гдје нитко “туђи” не чује, а пјевање “Виле Велебита” имало је слатки окус политичке трансгресије.

Та и таква “Вила Велебита” очекивано је након 1990. постала канонска саставница националне идеологије. У Госпићу је пјесми анонимног сењског складатеља начињен споменик с фонтаном. По “Вили Велебита” се, Гооглеу хвала, зову барем два туристичка и барем један полицијски брод. По њој се зове више апартмана од Пага до Силбе те сијасет ресторана, од којих је један, вјеровали или не, пиззерија у афганистанском Кабулу.

А сав тај атракцијски потенцијал пјесма је црпила из једне, једине кључне чињенице. Наиме, јелте, због те се пјесме, хапсило.

Од тих времена, кад се због “Виле” хапсило, прошло је тридесет година. Данас, тридесет година касније, можемо мирно рећи да се круг затворио. Ако је “Вила Велебита” једном била забрањено воће, предмет трансгресије и пријеступничког ужитка, онда је та “Вила Велебита” мртва. Тридесет година након што је задњи милиционар СР Хрватске привео “изгредничког” пјевача, “Вила Велебита” више не постоји. Не постоји - зато што се због ње опет хапси. Иста “милиција” исте те Хрватске опет хапси због илирске буднице, само што овај пут не хапси оне који је пјевају, него хапси оне који јој се изругују.

Човјек којем је припала част да након тридесет година обнови традицију хапшења због “Виле Велебита” зове се, као што вјеројатно већ знате, Гордан Духачек. Гордан Духачек професионални је новинар портала Индекс, даровити културни коментатор и, што у контексту хрватске деснице није неважно, декларирани геј. Гордана Духачека ухитила је хрватска аеродромска полиција по прекршајној пријави јер је на Тwиттеру објавио пародију пјесме “Виле Велебита”. У пародији пјесме Духачек је “Вилу Велебита” претворио у “Говно Велебита” те се наругао “наших цријева дики”. Духачекова Тwиттер објава изазвала је праву олују на конзервативним и националистичком порталима, из свих тих народа, хопова и поскока искакали су коментари о “педеру” који се “говнима баца на светињу”, да би нетко од тих и таквих на концу Духачека пријавио и “милицији” за “националистички инцидент”.

Оно што се догађало послије, знамо сви. Полиција данима “није могла пронаћи” новинара. Он се сам одазвао на позив за разговор, али “изван уредовног времена” (у 2 и пол поподне, еј?). На концу га је аеродромска полиција као побегуљу пред руком правде скинула с лета за Нјемачку и привела прекршајном суцу. Афера је букнула, а тијеком идућих дана хрватски се министар унутрашњих послова Божиновић латио активности којом се у посљедње двије године понајвише бави, а то је лагање. И полиција и министар у неколико су дана промијенили неколико контрадикторних верзија приче, а сам се Божиновић наново представио у оном свјетлу у којем га ионако гледамо већ двије године, дакле, као ходајући политички фијаско.

Тако је завршила прича о пјесми “Вила Велебита”. Будница из сењског рисоргимента заокружила је пуни круг. Од пјесме због које се хапсило претворила се (опет) у пјесму због које се хапси, од националистичког инцидента претворила се у недодирљиву окамину, од пријеступничког “гуилтy плеасуреа” извргла се у “свети текст” забрањен за бласфемију. Јавност је добила нову кошћицу за идеолошке ратове, тједнима ћемо се расправљати о суцима, полицији и законима, о границама доброг укуса и границама слободе изражавања. О свему ће се причати и писати, осим о оном што је у цијелој причи једино важно.

А то једино важно су говна.

Ако ме питате свиђа ли ми се пародија коју је новинар Индеxа спјевао, одмах ћу вам одговорити - не. Није ми ни маштовита, ни нарочито добро спјевана, а недостаје јој и онај зачин који је сличне пародија Луцића и Дежуловића чинио неодољивима: наиме, није духовита. Духачекова ми сатира, укратко, није ни посебно успјела, ни оштроумна, ни хумористична. Она нема пуно врлина, но постоји једна врлина коју његова пародија има, а то је једина врлина коју јој зажарени противници оспоравају. Духачекова је пјесма, наиме, патриотска. Патриотска је зато што говори о ономе о чему забринути патриот 2019. мора говорити. А то нешто су говна.

Јер, фекална верзија “Виле Велебита” није настала у зракопразном простору. Она је настала у једном времену и простору, у Хрватској љета 2019., љета кад се о говнима више не може не говорити.

Настала је љета 2019., љета које је у липњу почело фекалним загађењем плаже испред дубровачког хотела Либертас Риxос. Љета које се наставило тако што је средином липња због истих разлога затворена плажа у дубровачком Сребреном. Да би само који тједан касније из истих фекалних разлога дигнута црвена застава на плажи Доње Чело на Каламоти. Тог истог љета у српњу су због фекалног загађења затворене двије плаже у Каштелима. Средином коловоза због истих “говнених” разлога накратко је затворена плажа испред хотела Посејдон у корчуланској Вела Луци. Који дан касније исто се догодило на плажи пред кафићем у Вињерцу код Задра. Који дан прије тога читатељ једног портала посвједочио је испумпавању фекалија из камиона између Сабуника и Привлаке код Задра. А прије коју годину на YоуТубеу је освануо видео сличног садржаја снимљен у кампу Шимуни на Пагу. На концу, “наших цријева дика” доспјела је загадити и најближу околицу велебитске виле, “виловито стиње” и постојбину “у горици хајдука”. Дневник.хр објавио је тако причу да су два плитвичка језера загађена изљевним водама због неконтролиране туристичке изградње у оближњим Растовачама. Тако, дакле, стоје љета 2019. ствари са “столицом свих Хрвата”.

Зашто тако стоје? Можемо стоти пут побројати увијек исте, толико пута спомињане разлоге. Зато што се у Хрватској неконтролирано гради. Зато што не постоји свијест о границама одрживости туризма. Зато што инфраструктура не прати туристичку и апартманску експанзију. Зато што “случајна држава” није кадра спровести и наметнути рационално урбано планирање. Зато што “случајна држава” нема новца за улагање у инфраструктуру, а притом су они који од инфраструктуре највише профитирају у “случајној држави” најмање опорезовани. Зато што “случајна држава” нема ни ауторитете, ни алат да обузда дивљаштво. Зато што су инспекторати и судство прошупљени корупцијом. Зато што у оно доба можда “ниси смио рећи да си Хрват”, али је постојала некаква држава. Зато што данас јако, јако смијеш лармати да си Хрват, али нечега што би наликовало хрватској држави не видимо ни микроскопом.

И све то ми знамо, и свима је то јасно, и сви виде да је то проблем. То је управо она врста проблема која би требала узнемиравати правог, забринутог патриота, оног којем је доиста стало до “лијепе наше”, до “сињег мора” и до “храшћа” које “бура вије”. Али, ти “минорни” проблеми неће усплахирити хрватску “патриотску јавност”. Те незнатне фекалне тешкоће она ће на бригу препустити алтернативцима, активистима, хипстерима, љевичарима, педерима и лезбама.

За локалне “патриоте” проблем нису говна у Сребреном, говна на Каламоти, говна у Каштелима и говна у Вињерцу. Не. Њима су проблем само говна на једном, једином мјесту - мјесту које је једино забрањено онечистити. А то су патриотске пјесме.

 

Преузето из Јутарњег


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.