Како је Милена Дравић постала заштитно лице генерације социјализма: Прву улогу је добила у Сарајеву, остало је историја...

Звјездани успон Милене Дравић био је метеорски. Млада балерина без глумачког образовања, Дравић је прву улогу добила у 19. години, у Сарајеву

Jurica Pavičić / 22. октобар 2018

Највећа југославенска филмска звијезда није била типична славенска љепотица. Најбоље је утјеловљавала дјевојке из сусједства, а када је и глумила сељанчице, том својој западњачком, монденом физиономијом увијек је глумила сељанке које желе и могу постати нешто више. У филму Горана Паскаљевића “Буре барута” постоји сцена која се усјекла у памћење сваком тко га је гледао. У тој сцени, градски насилник - којег глуми Сергеј Трифуновић - улази у ноћни београдски аутобус. У полупразном бусу он се окоми на стару, али отмјено одјевену госпођу. Осорно је упита “сјећа ли се времена Турака” који су “владали 500 година”. Кад она одврати нијечно, пита је сјећа ли се Нијемаца, па сјећа ли се “овог рата”. Настојећи умаћи вербалном злостављању, старица се пресели на друго сједиште, но силеџија не попушта, гњави је даље и даље, да би пријетећи устврдио да је “тако то кад нитко ништа не памти” па нам зато треба још један, идући рат. Жена коју Трифуновићев лик злоставља тек је узгредни лик у филму. Има свега неколико реченица текста. Не сазнамо јој име: на шпици и у филмографији лик се наводи као “Жена из аутобуса са шубаром и лисичјим крзном”. Ипак, сви који су гледали Паскаљевићев филм неизбјежно су запамтили ову сцену, а запамтили су је због лица које се видјело испод шубаре. Било је то - наиме - лице Милене Дравић. Сцена у којој се млада битанга иживљава на старици која “не памти ни Турке ни Немце” те је 1998. имала јасне политичке конотације. Кроз ту сцену проговарао је идеолошки и вриједносни јаз двију генерација: генерације коју је формирао (или деформирао рат), те старије генерације, нараштаја којем су млади патриотски јуноше замјерали све: замјерали живот у социјалистичким становима, замјерали одмаралишта и К15, замјерали кротку шутњу која је купљена конформистичким комодитетом. А сцена из “Бурета барута” не би била тако ефектна да Жену Из Бивших Времена није утјеловљавала глумица која је и сама била отјеловљење Бивших Времена. Приказујући понижење и пораз генерације одрасле у социјализму, Паскаљевић је ту генерацију предочио кроз њено заштитно лице. А Милена Дравић - глумица која је умрла прошлог тједна - доиста је била заштитно лице генерације социјализма. Била је то не само зато што је била највећа женска звијезда југославенског филма. Била је то не само зато што је глумила у најславнијим филмовима те епохе, у распону од идеолошких велеспектакала до пргавих дисидентских филмова. Милена Дравић није била само велика глумица која је глумила у великим филмовима (премда је била и то). Она је имала карактеристику коју имају праве, велике филмске звијезде. Глумачко лице и метафилмска појава Милене Дравић, наиме, нису само причали приче филмова у којима је глумила. Најбољи режисери с којима је Дравић радила знали су искористити њезин изглед, талент и метафилмско значење да би испричали велику женску причу југославенског 20. стољећа. Кроз улоге које је акумулирала, Милена Дравић је тијеком десетљећа постала и мимо своје контроле својеврсни идеолошки знак. Управо тај знак је оно с чим се брутално обрачунава Трифуновићев лик у сцени из београдског аутобуса. Он у њој не кињи само Жену с лисичјим крзном. Он кињи оно што је лице Милене Дравић значило. Метеорски успон Звјездани успон Милене Дравић био је метеорски. Млада балерина без глумачког образовања, Дравић је прву улогу добила у 19. години, у Сарајеву. Улогу у филму “Врата остају отворена” дао јој је словенски Чех и један од првих мајстора младога југославенског филма, Франтишек Чап. Само три године касније, Дравић ће у 22. години добити главну пулску награду за улогу у Бауеровој “Прекобројној”. Постала је најмлађа добитница пулске глумачке награде у повијести. Истодобно, постала је југославенска суперзвијезда, што ће остати до смрти. Како је могуће да је очито даровита аматерка у само три године покорила кинематографију? Је ли ријеч била само о (очитом) таленту? Или је у том лицу та генерација видјела нешто што је жељела видјети на екрану?   Остатак текста прочитајте ОВДЈЕ. Извор: Јутарњи.хр Пише: Јурица Павичић  


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.