Књижевник Драшко Сикимић за БУКУ: Одгојени смо тако да наставимо све незавршене ратове!

Опремљени смо довољном количином страха и да спремно узмемо пушке “кад затреба”. То је један велики проблем, ми заправо још увијек живимо велики пораз. Ово је Доба пораза.

Maja Isović Dobrijević / 06. јануар 2020

Foto: Privatna arhiva

 

Генерација која је одрастала у рату је више оштећена сада, у “миру”, него тада, свакодневно нас оштећују “очеви рата” који не могу да поднесу сопствени пораз - пораз свих народа; и због тога све још траје. Ми, моја генерација, одгојени смо тако да наставимо све незавршене ратове, то је наш смисао живота: да наставимо и овај рат што управо траје - “Рат сјећања”, како га је Кундера назвао, каже у интревјуу за БУКУ књижевник Драшко Сикимић из Љубиња.

„Чвор на омчи“ је његов први роман који је ушао у шири избор за престижну НИН-ову нагаду за књижевност. ЛОМ је објавио његове три збирке поезије: Смотуљци (2016), Огреботине (2017) и Моје кости уједају (2018), као и његов споменути роман који има јако добре критике и освојио је публику широм региона.

Са Драшком за БУКУ разговарамо о писању, чворовима који сви носимо, наградама, животу у БиХ и другим темама.

Драшко, нашао си се се у ширем избору за НИН-ову награду, какав је први утисак након што си сазнао ову информацију?

Нисам осјетио ништа поводом те информације. Било ми је, заправо, чудно што ми је много људи честитало што се моја књига нашла међу 32 одабране, јер не сматрам то ничим посебним; очекивао сам да ћу бити на том списку, бар толико сам био сигуран да мој роман има квалитет да буде у тој широј конкуренцији, а за даље не знам. Можда је тек ужи избор, од 10 или 12 књига, информација вриједна пажње и коментарисања било кога од нас који имамо објављене романе ове године.

Поред тебе, у избору су још неколико аутора из БиХ, колико ова чињеница говори о томе да имамо добре књижевнице и књижевнике?

Нисам прочитао све те књиге бх. писаца које су се нашле у ширем избору, али очито је да су се посљедњих година значајно издвојила нека имена из БиХ. То је добро. Иван Миленковић, члан овогодишњег жирија за НИН-ову награду, управо истиче чињеницу да тренутно из Босне и Херцеговине долази најбоља књижевност. Могу да му вјерујем. Недавно сам прочитао “Шиндлеров лифт”, роман Дарка Цвијетића из Приједора, одлична књига. Сада читам “Својту” Аднана Репеше из Мостара. Набавићу и ово остало. Важно је да има добрих писаца око нас.

Твоје три збрирке поезије наишле су на добре критике, међутим многи писци дуго остају у оквиру поезије док не покушају писати романе, међутим код тебе је то дошло природно и брзо. Како си се ти носио са писањем дужег прозног дјела?

Није никаква посебност писање дужег прозног текста. Оно што је ту зезнуто је стварање конструкције приче која функционише и која је увјерљива. Мој роман има 128 страна, а да сам се “пустио”, имао би сигурно 300. Међутим, ствар је у томе да треба исконтролисати природни порив да се распричаш и не дозволити себи да западнеш у скрибоманију, а уз то и да се не наложиш на примамљивост да имаш романчину од 300-400 страна. Мени је у томе помогао, па ћу радо да га подијелим са вашим читаоцима, Флобер: „Треба се чувати свега што личи на надахнуће, а што је често нешто унапред смишљено, извештачени занос који човек спонтано себи спреми. [...] Треба читати, размишљати, увек мислити на стил, и писати што се мање може, само да се ублажи надражај идеје која тражи да добије облик.” Колико ће један писац остати у поезији прије него напише роман, зависи искључиво од дешавања у његовом животу. А сам живот је и роман и поезија; можемо писати шта хоћемо, само ако се зна вјешто управљати језиком и реченицом. Поред тога постоји и “страх од романа”, јер захтјевнија је форма пошто је то једна велика цјелина која може да се распадне због само једне грешке.

Сам назив романа „Чвор на омчи“ је тежак, главни протагониста Вук носи се са тешким животом, колико ти је важно у својим дјелима оголити живот, приказати га онаквим какав често јесте - без милости?

Не мислим да у “Чвору на омчи” постоји “огољавање живота”, јер прича је сасвим лишена патетике и самосажаљења. Прије ће то бити оно што зову “повијест једног младог човјека”, у овом случају - кратка повијест. Роман није аутобиографски, само постоје одређени мотиви из стварности који су узети да чине један од вриједних носилаца структуре приче. И у поезији и у прози настојим да имам мјеру у приказивању осјећања, или живота каквим га видим. Међутим, писање поезије, рецимо, дозвољава разна “претјеривања”, а та сажетост текста даје интезивно искуство у читању: много јаких израза на мало страна књигу чине вриједном ишчитавања. Због тога волим да пишем поезију; али није лако стварати пјесме. Више од свега важно је бити искрен у изразу.

Колико је данас тешко живјети у БиХ, чини ми се да су људи све напаћенији, али са друге стране ништа се не мијења?

Тешко је живјети свугдје, али треба истрајати. Оно што је код нас проблем: људи су “све напаћенији” због тога што су их медији дотукли психички. Данашње новинарство је крволочно, људи су постали крволочни. Медији јако утичу на осјећања људи, посебно данас, јер човјек је са свих страна изложен најлошијом врстом незадовољства. Не знамо се носити са информацијама, банално их схватамо и реагујемо без размишљања и разумијевања. Толико све брзо иде да немамо времена да разумијемо шта се заправо дешава. Прогутали смо, затим, ову лаж: „Бави се политиком да се она не би бавила тобом.” То је подвала коју данас највише гурају, наравно, сами политичари, али и неки “револуционари”, који желе да се бавимо њима, а не животом. Животом се, једноставно, нико више не бави, па тако ни медији. Све више и више људи се “бави политиком”, и то је највећи узрок непрестаног пропадања ове државе. Поред свега тога, код обичног човјека се изгубила и свака могућа култура, па и она да зна како да располаже са својим животом, својом имовином и новцем. Човјек мора да се бави собом и својом природом да би могао да се носи са аждајом званом Држава, једино тако је могуће опстати. Сви смо склони да мислимо да никада “није до нас”, али треба одустати од такве помисли, чак и кад је то истина - треба гурати. На државу се не можемо ослонити док сами себе не поправимо, у сваком смислу. Кад боље размислим, све ове државе које су настале из распада једне велике - то су стране државе, ми смо овдје странци и било би добро да се удружимо и помогнемо једни другима, како год можемо.

Колико је генерација која је одрастала деведесетих унапријед оштећена, колико изгубљено дјетињство утиче на каснији живот човјека?

Генерација која је одрастала у рату је више оштећена сада, у “миру”, него тада, свакодневно нас оштећују “очеви рата” који не могу да поднесу сопствени пораз - пораз свих народа; и због тога све још траје. Ми, моја генерација, одгојени смо тако да наставимо све незавршене ратове, то је наш смисао живота: да наставимо и овај рат што управо траје - “Рат сјећања”, како га је Кундера назвао. А опремљени смо довољном количином страха и да спремно узмемо пушке “кад затреба”. То је један велики проблем, ми заправо још увијек живимо велики пораз. Ово је Доба пораза.

Како наћи излаз из тог безнађа, из живота који се не живи већ се животари? Како у песимизму наћи мрвице оптимизма?

Оставити све иза себе. Други излаз не постоји. Ја бих избацио историју свих ратова из школа, да се ништа о томе не учи до двадесете године, јер чини ми се да је то једини начин да се одгоји здрава, незаражена генерација младих људи, нека се прво науче животу, па нек се историја учи тек на факултетима. Ово кажем зато што сам овдје већ 35 година, дакле довољно дуго да свједочим апсолутно наопаком одгоју младог човјека. То што говорим није поништавање историје, него остављање терета док народи не оздраве. Ми смо, нажалост, превише оптерећени историјом, толико зла се дешавало да је баш тешко носити се са тиме. Да би све било још теже, свака злонамјерна будала се данас бави историјом и пише књиге, нешто прекраја, нешто показује, упозорава, подучава и прориче... А добри Ниче нам каже: “Само помоћу снаге да се прошлост употреби за живот и да се од свршеног поново прави историја постаје човек човеком, али у неком преобиљу историје човек поново престаје, и без оног омотача неисторијског он никада не би започео нити би се усудио да започне.” Ми смо, дакле, на крају овог посљедњег рата престали да постојимо и немамо снаге да започнемо нову историју. Без неког великог потеза се нећемо извући из тога.

Питање које се провлачи кроз роман јесте самоубиство, али ипак са друге стране воља за животом је јака. Шта је оно што Вука држи у животу?

Могло би се рећи да Вука на животу одржава одсуство страха од чина самоубиства, па тако и од смрти уопште. Он на то “рјешење” гледа без имало нелагоде, и такав његов однос са смрћу (и животом) је ослобађајући. Ту је, наравно, и његов хумор, без њега би вјероватно омча била корисно употријебљена.

Сад си већ познато име на књижевној сцени, издајеш за познати ЛОМ, али колико је тешко доћи до доброг издавача, како се млади аутори сналазе по том питању?

Једнако је тешко, чини ми се, издавачима колико и писцима: писац се мучи да нађе доброг издавача, издавач се мучи да нађе доброг писца; треба много неких случајности, па и среће, али и труда, да се сусретну. Али млади аутори не треба превише да брину око проналаска издавача: највише труда треба да улажу у себе, у читање и писање, и рад на књизи - то је најважније. Ако се то добро изведе, онда ће се лакше доћи до издавача, па чак и бољег; али свакако да је за младог аутора веома важно да му прва књига буде објављена, неважно код ког издавача. Касније то иде неким својим током.

Планираш ли у наредном периоду промоцију романа у Бањалуци, вјерујем да би те многи вољели чути и вдијети?

Договорио сам се са Санелом Бабић из “Императива” да радимо промоцију, можда некад у фебруару, али нисмо још одредили датум. Доћи ћу.

 

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.