Марко Томаш за БУКУ: Вријеме пролази. Биолошки пропадамо, а око нас је све исто!

Вријеме пролази. Биолошки пропадамо, а око нас је све исто, крећемо се кроз простор али не и кроз вријеме и то нас меље у некакву безобличну масу, опет се почнемо губити у властитој нутрини, а тамо је човјека најтеже пронаћи.

Maja Isović Dobrijević / 07. јануар 2020

Foto: Tanja Draškić Savić.

 

Марко Томаш један је од најпознатијих песника са простора еx-Yу, а са својим романом „Немој ме будити“ нашао се у ширем избору за престижну књижевну награду НИН. Уз Марка на овој листи је још пет аутора из БиХ, што свједочи о све квалитетнијој бх. књижевној сцени.

Са Марком за БУКУ разговарамо о поезији, роману, проблемима живота, али и животу у БиХ. А најавио нам је и скори долазак у Бањалуку.

Нашао си се се у ширем избору за НИН-ову награду, какав је први утисак након што си сазнало за ову информацију?

Искрено, појма немам. Додуше, помало је чудно због тога што сам се нашао на истом списку с људима за које мислим да не могу стати у исту реченицу с њима нити сам икада сматрао да се бавимо истим послом. А онда ако узмемо у обзир све људе који су у прошлости били добитници ове награде готово ми дође да праснем у смијех јер сам се овим барем мало умијешао међу њих. Чудна ствар. Свако вријеме очито има своје критерије. Бојим се да је ово наше интелектуално лијено и емотивно тупо. Али је злобно па нам се без стида смије у лице.

Знамо сви Марка пјесника, али кад се „родио“ Марко романописац, како то да си се одлучио на овај књижевни пут, неки би можда и рекли напокон?

Гледај, сваки пјесник размишља о писању романа. Некима то успије, некима не. Мени је, ето, успјело. А могао бих вам за сат два послати роман састављен од почетака романа које никаданисам написао а, као, кренуо сам. Тако да нема одређеног тренутка у времену и простору у којем сам се родио као романописац. То је и даље исто вријеме мог рођења, 19.12.1978. у 2 сата и 6 минута иза поноћи, Љубљана. Прије неких годину дана само је дошао тренутак у којему сам, што се каже, загријао столицу и радио. А дуго сам медитирао о свему, о начину на који желим исписати ту причу прије свега. То ми је било изнимно важно, створити конструкцију која ће се наслонити на јако пуно клишеја и познатих образаца а, на концу, испасти нешто другачије, као неко непослушно дијете које се одмеће од обитељи како би узело свој живот у руке и кренуло у авантуру која ће бити само његова.

Какав је твој данас однос са поезијом?

Нисмо се још вјенчали у потпуности. Остат ћемо, бојим се, вјечни вјереници. И лијепо нам је тако. У посљедње вријеме поезију сам писао када сам био увјерен да ме нитко не гледа. Сакривао сам је јер сам се бавио другим сварима и нисам хтио да итко ту има љубоморне испаде због којих би губио драгоцјено вријеме. Макар је глупо своје вријеме означити драгоцјеним. Ако имамо драго и плудраго камење, рецимо да је моје вријеме полудрагоцјено, јер с добрим дијелом свог времена не знам што бих чинио.

Поред књижевности ти се бавиш и колумнистиком, пишеш о ономе о чему сви свједочимо, проблемима свакодневног живота. Колико ти је и тај сегмет рада важан уз књижевност, да ли је то одвојиво од твог умјетничког рада?

Битно ми је све то јер од тога живим. А и на том пољу имам потпуну слободу. Захвалан сам својим уредницима на томе. Писање ми је, дакле, посао. То морам цијенити. Надам се да све те дисциплине доприносе једна другој у позитивном смислу.

Сам си већ рекао да је тема романа социјална анксиозност у савременом свијету. Какав је по теби свијет у коме живимо, колико је отуђење свеприсутно и поред толико начина комуникације и повезивања?

Сувремени начин комуникације нас држи физички одвојенима. Самим тим та је комуникација хладна, без стварне размјене енергије. И због тога нас не пуни него нас искључиво празни, троши, црпи. И онда још кад у том стању схватимо да и даље нема никога поред нас самоћа се мултиплицира. Људи се плаше људи, зазиру једни од других, не вјерују си међусобно. И зато имплодирамо. И у једном тренутку се почнемо хранити властитим месом и властитом енергијом. Нестајемо.

Колико је данас тешко живјети у БиХ, чини ми се да су људи све напаћенији, али са друге стране ништа се не мијења?

Свари се мијењају само у смислу пакирања, а и то све спорије и све мање. То је тапкање у мјесту које полако убија људску суштину. Вријеме пролази. Биолошки пропадамо, а око нас је све исто, крећемо се кроз простор али не и кроз вријеме и то нас меље у некакву безобличну масу, опет се почнемо губити у властитој нутрини а тамо је човјека најтеже пронаћи. Ту не помажу службе за спасавање. Оне постоје али мало што ту могу направити.

Како наћи излаз из тог безнађа, из живота који се не живи већ се животари? Како у песимизму наћи мрвице оптимизма?

Кад бих имао одговоре на то вјеројатно ми не би ни постављала ово питање. Вјерујем да је могуће створити микрокозмос, особни мали простор у којему су ствари постављене на начин који нам могућава стварање илузије да смо истински живи. Не требамо се, прије свега, плашити живота, својих жудњи и жеља. Дапаче, требамо их његовати као једини гарант нашег интимног опстанка као људских бића. Требамо вољети своје мале проемећаје. Бити јединствени и тежити јединству с другима.

На чему тренутно радиш, да ли нам спремаш неки нови рукопис?

Пишем неке пјесме. Али нисам сасвим други. Материјал прикупља лагано. Нигдје не журим иако, то мало који писац жели признати, желим скоро све што напишем истог тренутка подијелити са свијетом. Али у оптицају имам свјеже објављен роман. У Словенији се припрема интегрално издање збирке есеја „Писма с југа“. С обзиром на наведено збирка пјесама ће причекати свој ред. Знам сигурно да ће се звати „Скратимо причу за главу“.

Планираш ли промоцију романа у Бањалуци, ипак је то град у којем те многи људи воле читати?

Моја пријатељица Санела и ја увијек нешто планирамо. Сад имамо и конкретан повод. Свакако ћемо радити промоцију романа „Немој ме будити“ у Бања Луци. Када точно не бих знао рећи али сигурно је да ће то бити након што В.Б.З. објави роман за Хрватску и Босну и Херцеговину. Некада на прољеће, дакле.

Везани текстови:

Књижевник Драшко Сикимић за БУКУ: Одгојени смо тако да наставимо све незавршене ратове!

Стево Грабовац у трци за НИН-ову награду: Вријеме је да се стерилност деведесетих макне и уступи мјесто новим именима

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.