Марко Видојковић: ПЛАЋЕН САМ ДА ЛАЖЕМ КАКО КОРОНА ПОСТОЈИ

Лажемо вас све време, само да бисте носили маске. Нико нема, нити је имао корону, а камоли да је од ње умро

Marko Vidojković / 28. новембар 2020

Када говорим о корони, зараженима и мртвима, највише негативних коментара на друштвеним мрежама вели како сам се продао. И не само ја, доктори који говоре о здравственом систему који се распада су се продали. Њихове сузе су сузе радоснице због великих исплата, а кад се искључе камере, своје крокодилске сузе бришу новчаницама од сто долара. И не само доктори и ја, сви медији који говоре о зараженима и мртвима од короне дебело су плаћени да то раде. Тако барем тврде коментатори на друштвеним мрежама.

У праву су. Почетком марта, тачније шестог марта, тачно у 7:06, односно 6:66, добио сам позив с броја 066-666-666. Не оклевајући, јавио сам се, у нади да је то Ђаво, који ће ми понудити неке паре. Тако је и било.

„Ало“, зарежао је с друге стране језиви, а опет примамљив глас.

„Да?“, изговорио сам, пун наде.

„Иди у улицу ту и ту, број тај и тај, чекају те уговор и добра лова.“

Послушао сам га и отишао на назначену локацију, која се, то је све што смем да вам откријем, налази у насељу Медаковић 3. Испред црвене куће, саграђене наопачке, тако да јој се кров налази на темељима, а темељи на крову, отегао се ред. Људи моји, кога све ту нисам видео. Све политичаре, опозиционе и режимске, Југослава Ћосића, уреднике свих новина и телевизија, новинаре свих новина и телевизија, неколико хиљада доктора и медицинских сестри, препознао сам и Др Кона а поред њега је била и једна плава, мало јача риба. У реду сам затекао и свог колегу Ненада Кулачину, па сам га питао: „Је ли, ко ти је ова?“, познавајући његов укус, а он ми је одговорио: „Маре, она ће ти бити главна у овом послу.“

У реду сам видео Александра Трифуновића, главног уредника Буке, са два ручно израђена хлеба у рукама, па чак и Александра Вучића, уз стотине хиљада мени непознатих грађана. Нико није имао појма о каквом се послу ради, а посебно је чудно било то што нико ко је ушао у ту кућу из ње није изашао. Кроз неких седам сати, на ред је стигао прво Кулачин, а после два минута, врата су се отворила и ја сам ступио левом патиком у таму. Опрезно сам корачао мрачним ходником ка просторији у којој је горело црвенкасто светло. Тамо ме је сачекао Ђаво. Црвен, с роговима, у арманијевом оделу. Седео је у фотељи од људске коже, за великим столом од пуног дрвета, на чијим су ћошковима биле људске лобање, са упаљеним свећама на теменима. Прекопута Ђавола налазила се дрвена школска столица.

„Седи, Видојковићу“, обратио ми се и ја сам сео. „Потписуј“, наредио је, махнувши копитом ка папиру који је стајао испред мене.

„Извините, а шта је то?“

„Уговор, брате, на неодређено. Од сад има да причаш како корона постоји, како убија, како је опасна, свако ко умре, умро је од короне, и тако то. Снаћи ћеш се, неће ти бити први пут да лажеш у оквиру уговора који си са мном потписао.“

„У реду“, рекао сам и потписао. „Јел има нешто на шта посебно треба да обратим пажњу?“

„Маске. Маске су кључне. Морају сви маске да носе. Ложи их до изнемоглости. Маске, маске, маске! То је кључно. Без маски на свакој њушци джаба нам ритуал... овај... посао.“

„Уз све дужно поштовање, газда, то за маске ће да буде најмањи проблем.“
„Не буди наиван, Видојковићу. Мудри су српски православни витезови. Неће се они тако лако маскама предати, још увек се сећају Јасеновца и маљева...“

„И тамо су морали да носе маске?“

„Јој, колико си глуп. Опрезни су, Бог их је обдарио натприродним инстинктима и опираће се ношењу маски, чак и када буде изгледало да и њихови рођаци умиру од короне.“

„А неће умирати?“

„Ма, где ће умирати. Сви су узели лову, као и ти, правиће се мртви. Ако неко случајно и умре, написаћемо да је корона. Само ти шири панику и маске, инсистирај на маскама!“

„А исплата?“

„Сваког шестог у месецу, шесто шездесет шест хиљада долара, од Ђерђа Сороша. Мало ли је, а?“

„Шта да наведем као основ прилива, питаће ме у банци.“

„Уговор са Ђаволом, а шта друго. Ајде, сада, пали, чека ме још неколико стотина хиљада  будућих потписника.“

„А шта ћу с Вучићем? Морам да га карам.“

„Карај га, ко ти брани. Јеби га као јаре у жбуњу, увек ме лепо насмејеш. То је између вас двојице, нећу да се мешам.“

„У реду, довиђења. Хвала на...“

„Не, не назад, на ова врата изађи“, наредио ми је, а са леве стране су се одједном створила наранджаста врата и ја сам пошао ка њима. „Значи, маске! Маске су кључне!“, дрекнуо је за мном, ја сам ухватио кваку, врата су се отворила и исисала ме из те чудне куће.

Обрео сам се на ћошку Станислава Сремчевића и Кулина Бана, педесет метара од зграде у којој живим. Потрчао сам, сав усхићен. грчевито стежући у рукама уговор са Ђаволом.

Ето, сад знате. Лажемо вас све време, само да бисте носили маске. Нисам баш схватио зашто је то толико битно другој уговорној страни, али он зна најбоље. Сви вас ложе, новинари, политичари, режимски доктори, антирежимски доктори, наводни пацијенти, лакши, тежи случајеви. Нико нема, нити је имао корону, а камоли да је од ње умро. Неколико хиљада њих плаћено је да одглуме своју смрт, ено их, купају се на Бахамима и јебу курве у луксузним хотелима. Све само да бисмо вас натерали да носите маске. А пошто сте лукави и мудри, баш како је Ђаво и предвидео, опирете се и не дате се заварати, па је читава акција потрајала, због чега вам се захваљујем, јер што дуже траје посао, то ми више лове пристиже.


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.