Миљенко Јерговић: Ирwин у Бањој Луци или на што се на крају сведе свако босанско мучеништво

Ово је ресемантизација која се не зауставља. Страшни одјек празнине, вапај узалудних мучеништва. Величанствена изложба, провокативна као у доба када је свијет још био млад.

Miljenko Jergović / 25. фебруар 2019

У четвртак 29. новембра 2018. група Ирwин у Бањој је Луци, у Музеју савремене умјетности Републике Српске, ту, надомак Загребу, уприличила изложбу “Wас ист Кунст Босниа анд Херзеговина/Хероји 1941–1945”. Како је тог дана у Хрватској био четвртак 29. студеног, бит ће да је и логично да је отворење остало непримијећено, као и да сљедећа два и пол мјесеца у хрватским медијима, који, премда невољки према култури, ликовној умјетности посвећују озбиљну пажњу, није било ни ријечи о изложби ове словенске на Западу веома уважаване, те стога и у Загребу цијењене и спомињане формације. Но, да је иста ова изложба којим случајем постављена у Бечу или у Венецији, о њој би се расписала наша новинска кунстхисторичарчад, те би с екрана о њој цвркутале лијепе и неуке телевизијске журналистице с распоредом у сектору ликовности и модних ревија. Овако ништа. А можда је и добро тако, јер је ништа каткад више него нешто.

На изложбу смо стигли седам дана прије затварања, аутопутем, најприје Титиним па Додиковим, преко Градишке, и влаком, старом, распадајућом пругом, од Сарајева преко Добоја. У Бањој Луци нашли смо се другим послом, али испало је тако да Ирwинова изложба постане средишње мјесто нашег сусрета. Својеврсно окупљање у храму.

Поставка и симулира атмосферу некога паганског храма, светилишта ишчезле религије. С обје стране дугог, добро освијетљеног, визуално компактног простора, који подсјећа на аустроугарске жељезничке колодворе – што није случајно, јер ово и јест године 1891. изграђен бањалучки колодвор – и који као сви добри колодвори у себи има нешто обредно, церемонијално и свето, налазе се двореди униформно уоквирених портрета, уља на платну, углавном у форми бисте, као на фотографијама за особне документе. Оквири су црнолакирани и представљају стилско-повијесни хибрид националне умјетности, барока и неког рубно дефинираног идеолошког сустава, све с репликама рељефа Стојана Батича на угаоним површинама. Овакви оквири реконтекстуализирају портрете, који су, што је на почетку и најзачудније, свих деведесетак, истог формата. Гледани на истом мјесту, у исто вријеме, на гледатеља остављају дојам војника од теракоте из Ксиана. Чудан осјећај.

Тако нанизани у правилном геометријском распореду, у савршено освијетљеном простору, који је строго архитектонски дефиниран, портрети творе својеврсни иконостас. То је оно што гледатељ види и осјећа прије него што се загледа у поједине слике.

Портрети су настали између 1948. и 1953, по партијској наруджби и с идејом да се, у духу времена, умјетнички овјековјече сви народни хероји из Босне и Херцеговине. Већина њих су у том тренутку мученици револуције, страдали у рату, али је ту и народних јунака, живих легенди, који активно судјелују у стварању социјалистичке заједнице. Сликари ангажирани на овом послу или су и сами прошли партизански рат, или су из реда националних класика који се нису компромитирали сурадњом с непријатељем и његовим домаћим помагачима, или су бирани из најмлађе генерације, међу студентима и онима који ће тек студирати сликарство. Вријеме је то Резолуције Информбироа и сукоба са Стаљином, када су овакве колективне гесте заједници важне, а за појединца, у његовој ситној свакодневици, могу бити спасоносне. Овако настала колекција једном је давно излагана, а након што су се, већ почетком шездесетих, идеолошке форме и матрице промијениле, склоњена је у депое Музеја револуције, којему је и припадала, и одакле су поједине слике у ријетком пригодама изношене на дање свјетло. За разлику од теракотне војске из Ксиана, која је почивала уз царску гробницу и бранила царство у некој другој временској и просторној димензији, портрети су свој гроб нашли у забораву и у промјени естетских, а много касније и политичких мода и обичаја.

Ако би се гледали као цјелина, ових деведесетак радова дјелују као репрезентативан примјер соцреализма у босанском и југославенском сликарству. Гледане појединачно, поједине слике – или њихови аутори – покушавају се измакнути, премда никад радикално ни превише, изван заданог оквира. Уосталом, социјалистички реализам социјалистички је управо по томе што је реализам и реализам је управо зато што је социјалистички. И онда се свега нађе у обухвату појма. Битно је да се на крају све нађе у маси, да су сви хероји на једном мјесту и да сватко има свој портрет, и да су сви портрети истога формата.

На Ирwиновој изложби, испод слика су само имена портретираних, с годинама рођења и смрти. За такав концепт постоје добри разлози: хероји су на сликама, а сликари су, као и по црквама, само извршитељи радова на претходно дефинираном духовном садржају. Било ми је занимљиво препознавати ауторе, који су се врло често сматрали недостојним потписа испод херојева портрета, и касније у каталогу провјеравати чије сам радове препознао. Нисам се показао нарочито успјешним детективом. Осим Љубе Лаха, који је већ као двадесетогодишњак сликао онако како ће сликати до смрти, и понеког рада Воје Димитријевића, препознао сам, и то с ужасом, само тихога и силно даровитог сарајевског интимиста, краковског студента, Јуркићевог младалачког пријатеља, Петра Тијешића, и то у портрету народног хероја Анте Раштегорца, који је у вријеме портретирања помоћник управника концентрацијског логора на Голом отоку, чији је службени назив “Радилиште административно кажњених мушкараца/жена друштвено корисним радом”. На слици, Раштегорац још није навршио ни тридесету, у пуковничкој је униформи, закићен одликовањима, Орденом партизанске звијезде са златним вијенцем, Орденом за храброст, Споменицом 1941 и Орденом народног хероја. Свако је одличје реалистички прецизно насликано, у манири коју је Тијешић избјегавао када би за себе сликао. Али ово није била његова слика него слика хероја. Генерал је у полупрофилу, тако да се не види да је у борби остао без десног ока. Дуголик је, мршав, језуит револуције, заштићен знаковљем реда од могућих питања о добру и злу. Тешко је замислити што је сликар осјећао и о чему је мислио док је овога хероја сликао, али су му на уму морали бити властити гријеси пред његовим свевидећим једним оком. Страшна слика. Једина на којој је херој закићен одликовањима.

Али то није тема изложбе “Wас ист Кунст Босниа анд Херзеговина/Хероји 1941–1945”, него је то тема којој овај гледатељ није могао побјећи и која је само њему важна. Права је тема реконтекстуализација у међувремену изгубљених контекста социјалистичке револуције, партизанских хероја и мученика, Босне и Херцеговине као идеалне и усавршене верзије онога што Југославија тек треба постати, комунизма, опћенито… Неуе Слоwенисцхе Кунст започео је 1984, најприје кроз Лаибацх, па кроз провокативни хипер-дизајн, Гледалишче сестер Сципион Насице као казалишни и Ирwин као ликовни израз, с тематизирањем тоталитаристичког десног кича, чиме су провоцирали реакцију социјалистичког сустава, Партије, полиције, армије. Тридесет и пет година касније, након што су се темељито испретумбале политичке околности и након што је повијест потекла унатраг, што су Лаибацх и НСК позорно пратили, реагирајући естетским одговором на политичке подражаје, изложба “Wас ист Кунст Босниа анд Херзеговина/Хероји 1941–1945” представља својеврсни значењски и семантички преокрет, повратак на почетак, али не онај почетак у рударском Трбовљу 1984, а још мање у херојском Јајцу или Мркоњић Граду 1943, него на тачку од које почиње прича о тоталитаризму. НСК су настали у предапокалиптично доба, обузето Фукујамином обманом о крају повијести, док се ова изложба доима као рефлекс постапокалиптичног доба, као почетак након краја.

Комунистичка полиција је, заједно с приглупим омладинским активистима, од средине осамдесетих, па све до свог нестанка или до трасформације у нову националистичку елиту, која ће бити овјерена хашким мучеништвом, понављала исту методолошку погрешку: опсесионирано су се бавили питањем је ли то што они раде величање нацизма. Данас, неколико дана пред затварање бањалучке изложбе (која ће, не зна се тачно кад, бити постављена у Сарајеву, у простору који се и даље зове Цоллегиум артистицум), иста ће се питања, с једнаком узалудношћу, постављати и у случају реконтекстуализације портрета хероја, социјалистичке револуције и најледеније ере југославенског и босанског социјализма. Је ли ово апологија или је критика? Онај тко се то упита, погријешио је. Ово је ресемантизација која се не зауставља. Страшни одјек празнине, вапај узалудних мучеништва. Величанствена изложба, провокативна као у доба када је свијет још био млад.

Преузето са јерговиц.цом

 

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.