Млади хрватски Србин: "Ја не желим бити ниједне нације"

Годишњица Олује сваке године изазива пријепоре на релацији Хрватска-Србија, али и резултира изљевима мржње дијела хрватске јавности према хрватским грађанима српске националности.

Gordan Duhaček / 09. август 2019

Foto: Privatna arhiva

 

Цијели је образац колико познат, толико и штетан, а у њему од великих националних побједа и/или трагедија уопће нема мјеста за обичне људе и њихове животе. Најмање мјеста има за будућност јер је све усмјерено слављењу или прекрајању повијести, и то тако да она свакоме потврди његов националистички наратив.

Индеx се ипак више интересира за будућност па смо се стога с молбом за интервју обратили 32-годишњем Зорану Којчићу, доктору филозофије који живи у Осијеку и хрватски је Србин. Или није?

С Којчићем смо разговарали о питању (његовог) националног идентитета, наслијеђу рата као оптерећењу за младе, српско-хрватским односима и другим актуалним темама, а он нам је понудио освјежавајућу, нову перспективу и неколико добрих идеја за будућност хрватског друштва.

Којчић је дипломирао филозофију и хрватски језик и књижевност на Филозофском факултету у Осијеку, а докторирао филозофију на Свеучилишту у Софији. Од 2011. ради као професор у средњим школама, координатор на пројектима те филозофски савјетник. Живио је у Даљу и Вуковару, а тренутно живи у Осијеку. Објављивао је стручне чланке у САД-у, Канади и Еуропи, судјеловао на преко 20 конференција и преко 20 међународних пројеката и пропутовао 25 еуропских земаља. Будући да је докторирао на филозофском савјетовању, у задње вријеме покушава приближити културу дијалога у приватном и пословном окружењу с клијентима који желе испитати своје животне одлуке и проблеме те опћој јавности приближити критичко мишљење у раду с невладиним удругама. 

Тијеком рата у Хрватској био си мало дијете. Имаш ли каквих сјећања из тог периода?

Наравно, сјећам се ратног раздобља, али више кроз игру и уобичајене несташлуке дјеце са села и авантура које смо пролазили. Тада се све чинило прилично велико, посебно кад су дошле снаге УН-а у село и кад је све попримило неки међународни карактер. Наравно да нисам разумио што је рат и што се тамо ради. Нама је рат био оно што ради Рамбо на ТВ-у, али смо знали да то није било стварно. Срећом, нисам доживио никакве трауме тада иако су се оне често догађале около. У каснијим сам годинама тек почео суосјећати са свим кроз што су људи морали пролазити у том раздобљу и све то ми се данас чини незамисливим. 

Данас живиш и радиш у Осијеку. Какво је стање на истоку Хрватске и какви су међунационални односи?

Мислим да на истоку Хрватске има назнака опоравка од кризе, иако су то прилично несигурни кораци које посебно моја генерација сад прави у свијету одраслих, и даље неповјерљива према тржишту, систему, неким инстанцама које су пуно веће од нас. Што се међунационалних односа тиче, не сјећам се кад сам задњи пут с неким причао о томе, што значи да очито није било потребе за тим. Алармантнија ми је ситуација у Далмацији из које често дођу неке лоше вијести о тим односима. Чини ми се да исток прилично стагнира што се тога тиче, да је годинама све већ некако уљуљкано, сваке се године разбукта у медијима због Вуковара, око обљетнице, и то је све. Живимо у том неком досадном кругу и то је по мени добро, зато што не примјећујем тензије, али ипак мислим да нам недостаје дијалог о томе што даље.  

Можеш ли открити како је текао твој процес откривања властитог националног поријекла и што оно значи у (хрватском) друштву у којем живиш?

За мене особно тај се процес одвијао преко упознавања религије, прије свега у школи. Код куће никад нисмо причали о нацијама, нити о религији, али сам ишао на православни вјеронаук. Остало је наметнуло друштво оног доба, околина у којој одрасташ је причала о томе, пријатељи с којима се дружиш исто. Крајем основне школе мало сам се више почео интересирати за религију и двоумио се хоћу ли уписати гимназију у Осијеку или Вуковару, што је значило хоћу ли наставити дружити се с пријатељима из дјетињства, који су углавном били Срби, или ћу се сналазити сам, без тог друштва, у Осијеку. Тада сам изабрао гимназију у Вуковару која је уписивала ученике, како смо то тад звали, по српском програму. У том периоду у гимназији сам се врло брзо почео и разилазити с обје идеје, и с идејом нације, и с идејом религије. Што сам више читао о њима и истраживао, једноставно су имале све мање и мање смисла, посебно с обзиром на све што се тада (око 2002. године) догађало у Вуковару. Све је још било свјеже након реинтеграције. 

У припреми за овај интервју рекао си ми да се не изјашњаваш као Србин јер ти је концепт националности смијешан. Није ми се с тиме тешко сложити, дапаче, но ипак се питам колики је утјецај на заузимање такве позиције имала чињеница да се у данашњем хрватском друштву ријеч Србин”често користи као псовка и увреда? Односно, мислиш ли да се не би дистанцирао од концепта националног да имаш неко друго искуство одрастања у некој другој средини гдје та тема није тако релевантна и тако мучна?

Утјецај је сигурно велик. Да сам одрастао у некој средини која има здравији однос према нацији, лако је могуће да не бих тако гледао на ствари. Мени се особно више свиђа идеја козмополитизма, да су сви људи грађани свијета, једнаки, да нема наших и њихових. Ту ми је занимљива једна ситуација: Сократ, један од најпознатијих филозофа у 2500 година повијести филозофије, је рекао: "Ја нисам Атењанин ни Грк, него грађанин свијета." Ружа Томашић је једном рекла, парафразирам: "Ја сам Хрватица, не желим бити грађанин свијета." Остаје питање, дакако, кога послушати, Ружу Томашић или једног од највећих умова у повијести цивилизације. 

Мени је појам нације смијешан јер сам видио, будући да често путујем по Еуропи, да су сви људи готово једнако уплашена бића и да их плаше исте ствари, да имају сличне жеље и потребе и да се не разликујем од Турака или Руса, Колумбијаца или Француза у пуно ствари. Осим тога, нација постоји само у нашим главама, не постоји ниједна физичка манифестација тог појма, нација није нешто што се насљеђује, него нешто што сами бирамо и како се субјективно осјећамо. Ја не желим бити ниједне нације, али, наравно, немам ништа против свих оних који се изјашњавају као припадници било које нације.  

Тема односа Хрвата и Срба у Хрватској, али и односа између Хрватске и Србије као држава, увијек постаје актуална око годишњице Олује. Како гледаш на све то?

Врло рационално, за разлику од остатка људи с ових простора који на свако питање гледају с пуно емоција. За мене су емоције нестабилне и не могу им вјеровати, оне се мијењају овисно о расположењу и изразито су субјективне. Зато ми смета кад политичари позивају на емоције, то је најстарији и најјефтинији реторички трик који постоји – изазови емоције код народа и имаш их у шаци, а Балканци су такви, емотивни и ирационални и зато код нас нема помака већ годинама. То видим и сваке године око обиљежавања Олује. Ми да смо рационални људи, уопће не бисмо ни причали толико о тој теми, него би нас бринуо технолошки напредак или побољшање увјета у којима послују поједине индустрије, нешто о чему једно здраво и нормално друштво треба разговарати. Умјесто тога, наше теме сежу у Олују, у Јасеновац, у Кулина бана. Хрватска и Србија као државе су прилично незреле, а народ бира вође које тапкају у мјесту јер само на тај начин могу задржати власт. Власт уназад тридесет година није готово ништа учинила за опћи интерес народа, а све што је чинила је тврдила да чини у интересу народа. То је резултат тога што људи вјерују својим емоцијама па гласају за њих.  

 

Неформални лидер хрватских Срба данас је Милорад Пуповац, предсједник СДСС-а. Што мислиш о његовој политици? Подржаваш ли коалицију с ХДЗ-ом?

Не подржавам ниједну странку у земљи тренутно, а нисам упућен што је то конкретно политика Милорада Пуповца. Наравно, слабо се разумијем у комплексност свих могућих политичких процеса, али као филозоф разумијем се у идеје. Колико сам до сада видио, ниједна политичка странка у Хрватској се не бави идејама и ту чине велику грешку јер свака конкретна ствар прво јест идеја, а тек онда остварење у реалности. Оно што мени недостаје у СДСС-у, али и ХДЗ-у и СДП-у јесу храбри људи с идејама и потом људи од акције који би те идеје имали снаге примијенити. До сад смо у тим странкама најчешће гледали људе који немају своје идеје, него слушају вође, бар на националној разини. Направио бих разлику између националне и локалне политике, јер мислим да је изузетно важна. Познајем људе из тих странака који на локалној разини раде чуда у својим заједницама и такве идеје и акције потпуно подржавам, превише их је да их сад набрајам, али то се углавном односи на пројекте које локална заједница проводи како би омогућили бољи живот локалном становништву. Има, дакако, у свим странкама ухљеба и нерадника, али хајдемо некад причати и о оном броју људи који нешто раде, има их свугдје. Поанта овога је да политика овиси о људима, о њиховим конкретним акцијама у својим срединама гдје могу нешто промијенити. Тамо гдје нема промјене и напретка, највјеројатније нитко ништа не ради. Таква је, чини ми се, наша национална политичка сцена, са свим странкама. 

У хрватском друштву је доминантан наратив у којем су Срби као колектив одговорни за рат и злочине 1990-их. И више од тога, често се може чути фраза “припадници твог/вашег народа” су починили овај или онај злочин, чиме се и на људе твоје генерације покушава пребацити одговорност за догађања од прије 20-30 година. Како се носиш с тиме?

То ми ужасно смета, јер се у Хрватској, односно у медијском и политичком простору најчешће говори о ''Србима'' као термину који представља све људе који се с тиме поистовјећују, што је прилично неугодна генерализација. Срби нису једно тијело, нису један човјек, нису један ум који увијек мисли једнако, а посебно нису неко зло тијело које само жели пакостити Хрватима. Сигуран сам да огромна већина Срба данас у Хрватској и не мисли о рату, бар сам сигуран за моју генерацију, док нам министар говори о неким новим Олујама. Читаву митологију и перформанс око Олује ове године је било јако тешко за пратити, од патетике па до нонсенсних изјава с највиших положаја. А што желе млади Срби данас у Хрватској? Неки ће се можда сада зачудити, али желе исто што и млади Хрвати – живјети нормално и у миру, имати посао и зарађивати, уредити си живот у нормалној држави која их поштује као људе и као појединце, која им омогућава једнака права и у којој ће они живјети одговорно и смислено, уређено и плански. Доста нам је стихија и обећања, доста тих емоција и прошлости. Кад ће нетко напокон почети причати о напретку? Занимљиво да се тај појам више не спомиње у јавном простору, појам напретка. Вјеројатно зато што стално назадујемо. Исто тако, појам будућности, нема га у јавном дискурсу. То су два најважнија појма за једну државу, то су те идеје о којима треба причати. И будућност и напредак су идеје, а ми имамо државу од готово четири милијуна људи који ништа не говоре о томе како ће нам бити у будућности, колико ћемо и у чему ћемо напредовати за десет или двадесет година. Ја се искрено надам да ће нетко из те моје генерације почети о томе причати. 

Занимљиво је и то да у хрватском националистичком наративу постоји и мјесто за тзв. лојалног Србина. Вуковарски бранитељ и у међувремену кандидат Хрватских суверениста за Еуропски парламент Пеђа Мишић је вјеројатно најпознатији примјер тога. Тај “лојални Србин” нпр. треба подржавати кориштење усташког поздрава ЗДС у јавном простору и слично. Што мислиш о томе да би грађани РХ српске националности требали испуњавати неке посебне критерије да онда “заслуже” ту титулу “лојалног Србина”?

Лојални Србин иде у оба смјера, онај који је лојалан Хрватима или онај који је лојалан Србима. И једно и друго мораш заслужити кад си Србин у Хрватској, јер си као такав, у бити, биће између. Између наших и њихових, ових и оних, овога и онога. Да би припадао једнима или другима мораш се доказати, тако налаже закон чопора. Јако је тешко имати ту своје мишљење и пазити да не повриједиш једне или друге, посебно данас кад има чак и насиља на улицама кад су ти односи у питању и посебно кад се ништа не чини да се насиље спријечи или адекватно казни, чега смо свакодневни свједоци, на нашу велику жалост и срамоту. Ако ниси лојалан једнима или другима, никоме не припадаш и одмах ти ту нестају сви бенефити припадности једнима или другима. Стога је увијек опасно причати истину о једнима или другима, посебно критику, кад си изван свега, јер у тој групи, ма која била, не постоји објективна слика о себи. А себе је увијек најтеже погледати, чак и у огледалу, а камоли све своје мане или недостатке онакве каквима заправо јесу. 

Како гледаш на све већу рехабилитација усташтва у данашњој Хрватској?

Ужасава ме то и ужасава ме то што није таква ситуација само у Хрватској, то је далеко шири покрет и тренд којем збиља не могу докучити извор, али сам сигуран да га има и да је понекад чак и планиран. Писали су грчки филозофи о томе, народ заборавља повијест и онда чини исте грешке. Мислим да смо дошли до те разине и сада, заборавили смо пуно тога и наравно да онда то најгоре исплива на површину те да ми данас, у овој перспективи коју имамо, нисмо уопће ни свјесни колико тога се догодило уназад двадесетак година, чега смо се све одрекли и што су нам све наметнули а да нисмо ни писнули у знак побуне. То ће бити видљиво већини људи тек с одмаком од пар десетљећа, можда опет у неком уджбенику повијести. 

За мене је идеја нацизма монструозна и непојмљива, једно од највећих зала које је свијет видио и никада ми неће бити јасно како се нетко може поистовјетити с тиме, посебно нетко с наших простора кад је свима јасно да смо и ми Славени Хитлеру били нижа бића и да би нас вјеројатно све побио да је имао прилику. Да нетко то слави и велича, да нетко мисли да друге људе треба убити само зато што су други и другачији, то ми не иде у главу, то никада нећу разумјети, то насиље и ту злобу. Живот је фасцинантно кратак, а неки га људи утроше на мржњу и злобу, намећући силом другима своје мисли и идеје, то је за мене непојмљиво траћење живота.  

Размишљаш ли да одеш из Хрватске? 

Наравно, искористио бих прилику ако би ми се указала и сматрам то сасвим нормалним потезом. Живот је сам једна велика промјена и пун је таквих ситуација, а мени је Еуропа предиван континент који је савршен за путовања и истраживања, тако и за посао, наравно у добрим увјетима. Што више људи буду путовали, то ће и сами спознати колико смо сви заправо слични, не само Еуропљани, сви људи на свијету. Кад одете на један аеродром у Мадриду, Будимпешти или Дублину видите да се људи разликују само по томе тко се боље сналази на аеродрому, а сви једу, сједе, ходају, гледају, иду у WЦ на потпуно исти начин. Управо сам се вратио с двотједног путовања по Њемачкој, којом сам одушевљен, а гдје бих се одмах преселио да ми се укаже прилика, што због уређености и духа који је тамо сада инспиративан и позитиван, што због тога да се макнем из ове домаће негативности и дискурса прошлости који влада у јавности. 

Што би волио да се промијени у Хрватској опћенито, а што конкретно када је ријеч о односима Хрвата и Срба? Којим бољим путем требамо кренути?

Волио бих да имају више повјерења једни у друге, отприлике онолико повјерења колико имају кад се сретну на улицама Стуттгарта, Беча или Будимпеште. Тада им је драго кад чују још неког тко прича слично као они. Било би ми драго кад би сви били отворенији једни према другима, кад би се окренули више разуму, а мање емоцијама. Кад би више причали међусобно, што одлично функционира у неким професионалним круговима. Кад би се и једни и други окренули будућности умјесто да се стално враћају у болну прошлост и освете. Што будемо међусобно више комуницирали то ћемо лакше доћи и до конкретнијих идеја и акција и за то нас треба пуно више од овог броја људи који је тренутно укључен у процес помирења. Требају нам свјежи умови и нови приступи, јер све што су старије генерације учиниле очито није довољно. 

Индеx


Бука препорука

Регион

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.