Мој рат у БиХ: Мобилизирали су ме у Сплиту и одвели у Херцеговину... Праљак се клео на Библију, а безочно лагао...

Јурица Павичић, новинар и колумниста написао је овај текст у Јутарњем листу 6. априла. 2002. године

Jurica Pavičić / 01. децембар 2017

Жути папирић с мобилизацијским позивом на кућна је врата мојих родитеља стигао почетком маја 1992. Папирић је налагао да се наоружан бријачем и четкицом истог поподнева нацртам у градској команди.   Ходници зграде били су препуни престрашених градских мангупа. Истог су нас поподнева укрцали у камионе и одвезли на југ. Преспавали смо у Неретви, а тамо смо добили и униформе нове, испеглане и мирисне, али без ознака и шаховнице на капи.   Сутра ујутро ушли смо у Херцеговину. Тако је почео мој рат у БиХ. Још прекјучер био сам сплитски цивил, а тог сам се поподнева нашао на првој линији посљедњег европског рата, у униформи без ознака, изложен умјереној артиљеријској ватри, окружен гомилом престрашених студената мобилизираних у професионалну бригаду.    Слијева нам је био чапљински ХОС у којем су још и тада били махом Муслимани. С десна су нам били Шибенчани који су Црногорце шајбали питорескним Схерманом, архивским тенком који је изгледао баш као из Фордових и Хустонових ратних журнала. Пред нама је умочен у јутарњу сумаглицу стајао Столац, град који ће ХВ за коју седмицу ослободити од Црногораца, а ХВО за који мјесец његових бошњачких становника.   Био је то мој први рат, зато га се и сјећам тако добро. Али, то сјећање вара. Ја никад нисам био мобилизиран, никад нисам добио унформу без ознака ни видио Столове. Шибенчани са Схерманом, моји престрашени студенти и српске гранате нису постојали. Све су то виртуална сјећања која су ми уграђена имплантима, као у каквој цберпунк књизи. Ништа се од тога није догодило. Тако бар каже генерал Слободан Праљак.   Генерал Слободан Праљак свједочио је ове седмице у Хаагу и хаашким поротницима увјерљиво показао како ништа чега се сјећам није до причина и виртуална збиља. Ни ја ни моји далматински урбани вршњаци нисмо били у Херцеговини, јер тамо није било Хрватске војске. Хрватске држављане није се мобилизирало за рат у БиХ, није им се на врата остављао жути папирић, него су се тек понеки добровољно јављали јер су били херцеговачког поријекла. А и таквих је, вели Праљак, било само 600 до 800, што значи да су бригаде Шибенчана и Сплићана које сам тамо видио биле оптичка варка, производ подмуклог неуролошког импланта. Оптичка варка било је и тијело оног сиротог момка из Каштеланске загоре којег смо у шаторском крилу вукли девет километара кроз крш да би му родитељи имали што покопати. Ваљда је то истина, ваљда ничег таквог није било, кад то каже генерал Праљак.   А можда ствари стоје управо обратно. Можда Слободан Праљак напросто лаже. Можда Праљак сједи у хаашкој судници, након што се заклео на Библију или штогод слично, и лаже безочно, намјерно и глупо. Јер сви осим пар идиота из хаашке пороте знају да лаже тако да ће му нарасти расцвали нос као Геппеттову лутку.   Хрватска војска била је у БиХ и тамо ратовала, и то је ноторна чињеница. Слободан Праљак и чете хаашких адвоката покушавају оповргнути ту ноторну чињеницу већ пуно десетљеће, али им то не успијева јер чак ни преплаћени дилетанти у Хаагу нису тако глупи. Али оно што Праљак, Иво Санадер или Мирослав Туђман који још ратује против лондонске салвете никако не могу схватити јест да није важно је ли или није Хрватска војска била у БиХ. Важно је што је она тамо радила, и за какву је политику радила.   Истог тог прољећа кад је Босна била нападнута у јединицу којој сам додијељен масовно су се пријављивали Бошњаци - људи који су по Далмацији радили као сезонци или зидари, а осјетили су потребу бранити постојбину. Не мислим да им је сметало да је ХВ у Босни, напротив. Сумњам да је то сметало и посади ВРБ-а који се налазио недалеко од нас. Чинили су је босански Посавци, а шеф ракетног бацача имао је широки шешир као Крокодил Дундее, на једном рукаву кошуље коцкице, а на другом Алијино знаковље, зелени и бијели полумјесец. Та се два рукава неко потрудио рашити.   Нико поштен не би Хрватској војсци замјерио што је ослободила Столац који нам је лежао пред носом, да се у Стоцу није послије догодило оно што се догодило. Нико нормалан не замјера ХВ-у што је ослободио Купрес, Вакуф, Шуицу или Шипово. Маргарет Тхатцхер и данас с правом жали што Запад није пустио Хрвате да уђу у Бању Луку, јер би Бања Лука данас можда имала џамију. Лажно питање је ли ХВ био или није био у Босни треба промијенити у друго питање: зашто је та сила и та крв искориштена за издају, за вјероломство и за забадање ножа у леђа једином савезнику.   Ракеташ с аустралским шеширом, босански зидари и конобари, сплитски студенти, а богме ни ја никад не би отишли у босански рат да нам је неко (рецимо Праљак) рекао да ће Столац који је лежао пред нама сутра бити очишћен од својих грађана. Никад не би отишли у тај рат да су нам рекли да ће нама иза леђа - у Мостару и Чапљини - Бошњаци бити трпани у концентрацијске логоре. Далматинска омладина је тамо по чукама ратовала да деблокира Дубровник и ослободи Цавтат, а не зато да би Праљак и његова кримогена братија у Херцег-Босну могли увести хрватске школске уџбенике, хрватски ТВ програм и хрватску валуту. Данас се сви - од Ђапића до Томца - трсе увјерити себе и друге да то што је Праљак радио није била агресија. Али, стање кад једна држава на територију друге уведе своје уџбенике, телевизију и валуту доиста је тешко звати другим именом: ма каквом год семантичком гимнастиком избјегавали нежељену "а-ријеч", остаје ружа која и под другим именом једнако смрди.   Данас Праљку не преостаје друго него да лаже под заклетвом. Пожељели бисмо му да барем кући, пред огледалом, спозна истину. А истина је неописиво горка. Истина је да су он и још пар таквих изазвали највећи политички дебакл модерне Хрватске. Истина је да су трајно уништили наде босанских Хрвата да у БиХ живе као људи. Истина је да су затровали и пљунули на зној и крв оне хрватске муларије која се тог маја патила на Столовима. Истина је да данас, након десет година, Праљак пориче да су та крв и зној постојали, дакле да сам и ја постојао. Стога покорно молим штаб за одбрану дигнитета да нас све скупа одбрани.   Јурица Павичић, новинар и колумниста написао је овај текст у Јутарњем листу 6. априла. 2002.године    


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.