Наташа Арсеновић, студенткиња Медицинског факултета и вајарка: Сваку препреку могу савладати!

Наташа је ове године уписала Медицински факултет у Новом Саду и прва је слијепа особа која је савладала технику грнчарства.

Maja Isović Dobrijević / 05. децембар 2019

Foto: Privatna arhiva

 

Наташа Арсеновић (20) рођена је у Добоју гдје је завршила прва три разреда основне школе, а осталих шест завршила је у установи Центар за дјецу и омладину са сметњама у развоју “Будућност” у Дервенти. Наташа није рођена слијепа, она је вид изгубила у деветој години.

Упоредо са основном школом завршила је и основну музичку школу. Затим уписала је средњу Медицинску школу, смијер физиотерапеутски техничар такође у Дервенти.

Ове године уписала је Медицински факутет у Новом Саду, смијер медицинска рехабилитација. Наташа је прва слијепа особа која је савладала технику грнчарства.

Живот у Новом Саду другачији је од мјеста из којег долази. Каже нам да је примјетила доста погодности које Нови Сад нуди особама са инвалидитетом.

“Међутим, сматрам да ниједна средина није потпуно прилагођена мом виду инвалидитета, па тако ни Нови Сад није, без обзира на све предности које он има у односу на мање средине у којима сам боравила, као што је Добој који је јако добро прилагођен у односу на већину градова и општина у РС и БиХ”, рекла је за БУКУ Наташа Арсеновић.

Да би се особе са инвалидитетом могле лакше сналазити на улицама градови би морали да пораде на обиљежавању тактилних стаза и звучних сигнала на семафорима. На тај начин особе са инвалидитетом имале би могућност слободног кретања улицама града у којем живе.

Наташа каже да је већ при упису средње школе одлучила који је њен животни позив, тако је је уписивање Медицинског факултета био логичан избор њеног усавршавања. Каже да је задовољна и испуњена, јер јој је омогућено да улаже у себе и да себи створи пут ка самосталном животу.

ПОТРЕБНИ СМО ЈЕДНИ ДРУГИМА

Када је ријеч о вајарству Наташа каже да је оно на неки начин дошло до ње. Ова врста умјетности је изазовна за свакога, а нарочито за особе са инвалидитетом. Када се придружила Дневном центру у Добоју упознала је чика Драгу Хандановића који је држао вајарске радионице. У договору са њим имала је индивидуалне часове и тако се заљубила у вајарство. Њени радово излагани су у земљи и регији.

“Вајарство ми је дало снагу и улило самопоуздање, а самим тим и доказало да за мене не постоји препрека коју не могу савладати”, истиче Наташа.

Наташа сматра да свака особа, била она особа са инвалидитетом или не има своје квалитетете.

“Будући да сви живимо на истој планети и удишемо исти ваздух, сматрам да смо једни другима поребни без обзира на наше појединачне недостатке и то је оно што би свако ко овом земљом хода требало да има на памети. Била особа са инвалидитетом или не, свака особа има своје квалитете који су потребни да би се изградила квалитетнија заједница у којој живимо. Сходно томе сматрам да смо сви равноправни и да никога не треба гледати кроз његове недостатке, већ искључиво кроз квалитете, које свакако сви посједујемо”, каже наша саговорница.

Многи млади људи одлазе из БиХ, а Наташа каже да они одлазе, јер трагају за бољим животом, али, додаје да, нико не одлази јер то искрено жели, већ само јер је у том тренутку то било неопходно.

“Сматрам да је то јако велики корак и тешка одлука на коју ја лично нисам спремна, а уколико то не буде неопходно, не знам ни хоћу ли икада бити. Јако је важно да се код младих, прије свега, развија свијест о томе да је корисно радити и ствари од којих немамо материјалну корист, већ лично задовољство и задовољтво људи око нас. Највећа награда сваком од нас треба да буду широки осмјеси особа које волимо и које нас воле”, истиче Наташа.

Како се све више говори о одласку младих из БиХ Наташа каже да је потребно што више радити на повезивању младих унутар државе да би се што већи број младих задржао овдје.

“Уколико се повежемо на прави начин свако мјесто би могло бити добро мјесто за квалитетан живот који је далеко уреднији од оног који већина има у иностранству, такозваном, бољем мјесту за живот”, каже на крају разговора за БУКУ Наташа Арсеновић.

Везани текстови:

Дејан Петровић, студент и активиста: Млади морају да се удруже и сарађују, а подјелом на “наше” и “њихове” само ћемо назадовати!

Фатма Булић, супер жена из Тузле: Причам умјесто оних чији глас се не чује!

Милица Ијачић, студенткиња и одборница из Требиња: Желим да рјешавам проблеме!

 

 

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.