Нерзук Ћурак: Четврто засједање ЗАВНОБиХ-а

О великој повељи слободе. О заједништву. О непораженим сновима. О Мостару

Nerzuk Ćurak / 30. новембар 2020

Двадесет петог новембра Босна и Херцеговина обиљежила је на овај, онај или никакав начин Дан државности. Годишњица ЗАВНОБиХ-а један је од најбитнијих повијесних догађаја за БиХ и од велике је важности стварати увјете да у јавном простору дебата о нашој великој повељи слободе “живи” трајно а не само као једнодневна светковина без збиљског разумијевања епохалног значаја сва три засједања земаљских вијећа. Зато сам се одлучио да ову колумну, у освит важних мостарских избора, посветим – не прошлости, него садашњости и будућности босанскохерцеговачке магне цхарте либертатум.

***

Сва три ЗАВНОБИХ-а (Мркоњић Град 1943., Сански Мост 1944. и Сарајево 1945.) све унутар и око ЗАВНОБИХ-а, големо је повијесно наслијеђе за Босну и Херцеговину, земљу којој значајан број политичких актера не дозвољава да буде држава, или, ако већ хоће да има државни статус у повијести, тај статус мора бити радикално недржавни – само ако изнутра није држава, националистички актери дозвољавају Босни и Херцеговини да буде држава. Прецизније, као држава. Атрибуција као овдје упућује на континуиране покушаје националистичких политика да се Босна и Херцеговина изведе из хисторије и поништи смисао њеног државног разлога.

То поништавање државног разлога није од јуче, на крају крајева, с тим се партизанско-комунистички покрет суочавао и у сопственим редовима, па је и сам ЗАВНОБиХ револуционарни компромис између комунистичких негациониста босанскохерцеговачке суверености и представника идеје Босне и Херцеговине као аутономног политичког ентитета који има свој повијесно наслијеђени, култивирани и одњеговани политички простор, снажно интегриран заједничком борбом босанскохерцеговачких Срба, Хрвата и Бошњака.

О том заједништву, о осјећају за Другога, о природности босанскохерцеговачког отпора као интегралног отпора током народноослободилачке борбе, о испољавању бриге за припаднике других босанскохерцеговачких етнонационалних заједница у вријеме Другог рата дојмљиве редове исписао је Авдо Хумо у књизи Моја генерација: “У вријеме стварања народноослободилачког покрета и првих партизанских акција осјетило се да постоји огорчење код већег дијела муслиманских градских маса због прогона и масовних убистава српског народа. Код неких су то били чисто хумани разлози или вјерски, код других хумано-политички уз размишљање шта сутра може бити с Муслиманима ако се усташка власт увјери да су и они против усташке државе? Неће ли та иста банда злочинаца почети масовно да убија и Муслимане, да пљачка њихову имовину и депортује их у логоре – као што данас чини са српским народом?”

Исказујући високу разину одговорности за повијесни тренутак, овај комунистички интелектуалац, босански суверенист, потпредсједник ЗАВНОБиХ-а… осјећа расположење муслиманске интелигенције која није припадала врховима Југословенске муслиманске организације а имала је неки политички утицај, па каже:”… размишљали смо шта бисмо ми могли учинити. Наиме, ми смо се трудили да постојећи револт претворимо у борбу тих маса против окупатора и хрватске државе, укључујући их у народноослободилачки покрет. Било је доста угледнијих грађана који још нису били спремни да приступе активно покрету, али исто тако нису одобравали ни поступке усташке државе према српском народу. Како те грађане на одређен начин политички активирати да они отворено изразе солидарност с патњама и судбином српских маса и да осуде усташку политику и поступке, полазећи једноставно у тој осуди са људског, комшијског па и вјерског становишта?”

Овакав начин размишљања уткан је у ткиво ЗАВНОБиХ-а, нажалост непознат младој генерацији данашње Босне и Херцеговине, па се такав облик бриге за угроженог Другог унапријед третира као немогућност. А управо је идеја заједништва народа Босне и Херцеговине као идеја бриге и плуралистичког јединства, као отјелотворена могућност, онај најзад пронађени свети грал којим се Босна и Херцеговина, све док је трајала југословенска федерација у свим својим политичким мијенама, чувала од неразумијевања свећеника догматског комунизма и прикривеног српског и хрватског национализма а који су Босну и Херцеговину разумијевали само и само као подразумијевајуће поље српско-хрватске политичке и геополитичке битке.

Од реторике до негације

Такво, националистичко и квазиимперијално разумијевање Босне и Херцеговине данас је снажно присутно, како у самој БиХ, тако и у Србији и Хрватској, које, да нису тражиле, не би нашле боље “поддржавне марионетске владе” од оних које су конституиране у Бањалуци и једном дијелу Мостара. Можда ова оцјена некоме може звучати грубо, али са становишта теорије те “владе” јесу марионетске, будући да збиљски желе дерогирати самостални политички субјективитет Босне и Херцеговине.

Те “владе” желе учествовати у производњи босанскохерцеговачког субјективитета само ако ће он бити потпуна негација ЗАВНОБиХ-а, оне хисторијске и надхисторијске конструкције која је на Трећем, сарајевском засједању, кроз уводне реферате и дискусије, зазивала Босну и Херцеговину кроз политичко наслијеђе чувене фигуре – ни српска, ни хрватска, ни муслиманска, већ и српска и хрватска и муслиманска – што је, уз афирмацију етноколективистичке парадигме, истовремено градило и јединствену повезаност три етнонационалне заједнице у свеобухватно политичко тијело које конституира државу као грађански сервис, без обзира на колективистичко утемељење. Да смо данас бар на том нивоу, гдје би нам био крај у продукцији озбиљне политичке заједнице.

Нажалост, велики национализми мале земље онемогућили су антифашистичко наслијеђе наше повеље слободе као угаони камен у изградњи сувремене Босне и Херцеговине. Српски дјелатни национализам уопће не крије амбицију да Босна и Херцеговине нестане из регистра хисторије а о томе имамо толико директних и индиректних свједочанстава водећих политичких ауторитета из Србије и бх. ентитета Република Српска да их нема потребе нарочито истицати, као што нема потребе ни пренаглашавати политички аматеризам и националистички патриотизам тзв. босанских снага које тој београдско-бањалучкој работи приступају само дневнополитички и страначкокалкулантски, без икакве повијесне одговорности и разумијевања захтјева епохе.

Смјештајући арсенал политичке негације Босне и Херцеговине најчешће у неодговорну реторику својих актуалних политичких противника ради наводног придобијања тренутних политичких поена, не примјећујући да је и њихов “босански одговор” неодговорна реторика без икаквог осјећаја за политичку инклузију оних грађана који у тзв. босанским снагама не виде босанске снаге већ само истоврсни одраз антибосанских национализама, тзв. босанске снаге играју само на сигурно а то сигурно је мање од Босне и Херцеговине. Без те захтјевне инклузије десетина хиљада босанских људи који још неће да буду босански људи бит ће тешко данашњу Босну и Херцеговину извести на свјетло дана. ЗАВНОБиХ је метод тог извођења.

Данас је незавнобихска политичка реторика основа политичке негације која се из центара политичког одлучивања шири у све облике мишљења (култура, наука, образовање…) производећи увјете за прекид повијесне везе БиХ са ЗАВНОБиХ-ом. Српски национализам не крије да му је то циљ (што је, жаргонски речено, облик политичког суицида), а хрватски национализам је пронашао магичну формулу одбране сопствене политичке декаденције представљајући идеје ХДЗ-а БиХ као најближе ЗАВНОБиХ-у, као оне које афирмирају дух ЗАВНОБиХ-а?!

Тако се идеја расповјешћивања Босне и Херцеговине (садржана у исконструираном увјерењу ХДЗ-ових идеолога да је конститутивност народа за коју се залаже ХДЗ и њена параполитичка формација ХНС, исказ онога што ЗАВНОБиХ јесте) наставља позиционирати у политичком животу као интегрирајућа идеја, иако је у радикалној опреци са идејом плуралистичког јединства етнонационалних ентитета, који су хоризонтално повезани а не вертикално одвојени у три конститутивне формације. Суштина ХДЗ-ове идеологије конститутивности је успостављање границе између етнонационалних колективитета што је негација њихове умрежености и повезаности, као најизвјеснијег прелаза у дугорочну изградњу грађанске политичке заједнице. Крајње редукционистичко, етнотериторијално разумијевање Босне и Херцеговине нема никакве везе са духом ЗАВНОБиХ-а као политичког наслијеђа партизана. Када би ХДЗ БиХ баштинио партизански дух Земаљског вијећа, Босна и Херцеговина би имала пуно мање проблема у политичкој равни, проблема који су управо генерирани политикама негације ЗАВНОБиХ-а као интегрирајућег логоса босанскохерцеговачке државе.

Оно што долази

ЗАВНОБиХ и данас остаје најбоља повеља слободе коју можемо даровати онима што долазе иза нас, с надом да ће боље уредити земљу коју смо из будућности посудили од њих и неодговорно је понизили крајем двадесетог стољећа издајничком производњом рата против домовине. Рата који нас је довео углавном нигдје, у празну улицу у којој је могуће да се српски пантериторијални и институционални национализам одрекне величанственог наслијеђа ЗАВНОБИХ-а а у који су најбољи синови српског народа положили своје наде и снове; одустајање од ЗАВНОБиХ-а у режији доминирајуће политичке свијести де фацто је одустајање од Босне и Херцеговине. Истовремено, СДА као етнонационална и националистичка странка бошњачког народа, у дуготрајном дејтонском времену покушава, као и ХДЗ, навући врлине завнобихског смисла својој политици, што је напросто немогуће, неизведиво и неетично, ако се позовемо на начин настанка те странке, њен етнорелигијски ексклузивизам и радикално криво срастање с Парадигмом ЗАВНОБИХ. Њеним политичким првацима и идеолозима само је потребна политичка одора ЗАВНОБиХ-а како би се прикрило збиљско одсуство идеологије СДА у епохалном наслијеђу завнобихске тријаде Мркоњић Град – Сански Мост-Сарајево.

У самом логосу ЗАВНОБиХ-а БиХ станује као Државни Разлог, као разложна политичка заједница. ЗАВНОБиХ је тријумф хоризонталности на уштрб етномитолошких вертикалности; он је тријумф мира у опреци са насиљем којег производе моноетничке фракције; захтијева повезивање и положеност партикуларног у плурално босанскохерцеговачко Једно. Но, ништа се не може озбиљити без производње теорије која ће конституирати идеологију. Будући да је наше доба у великој мјери “празно од теорије”, јер владајуће националистичке парадигме не знају и не могу произвести теорију већ само насиље, то је огроман простор слободе за теоријско дјеловање, за многоструко деривирање завнобихске парадигме, за развој најширих увида како би се ЗАВНОБИХ и у овом ненаклоњеном добу легитимирао као могућност свих могућности, као оно што долази, иако “народ на улици не чује ништа”.

На пјесницима и мислиоцима је да освијесте оно што ће се догодити, јер ништа се не може материјализирати ако прије није било у уму и срцу. Партизански слободарски ум и храбро срце материјализирани су кроз ЗАВНОБИХ, кроз изградњу земље, кроз омладинске радне акције; данас се ЗАВНОБИХ материјализира кроз умне репрезентације као да су материјализације – ми напросто морамо засути наш политички и духовни простор садржајима етнонационалне инклузије насупрот националистичких ексклузија, означавајући то засипање повратком завбнобихском врелу како би уопће могли стварати увјете за надоградњу БиХ плуралним грађанским идентитетом који све укључује а ништа не искључује.

Зато је од највеће могуће важности “заразити” постдејтонску БиХ духом ЗАВНОБиХ-а, јачајући геополитичку фасаду државе проналажењем унутрашњих разлога који постдејтонску БиХ приводе на “олтар” ЗАВНОБиХ-а. То је изнимно тешко, али, будући да је БиХ положена у заједништво, које је сада прекинуто, одсутно, покидано, институционално упропаштено, кроз образовање поништено, инклузија дејтонско-постдејтонске БиХ у ЗАВНОБиХ, могућа је прије кроз захтјеве симболичке репрезентације него кроз институционалне маневре; дапаче, управо се украдени симболички кодови појављују као претходни улог у могућу институционалну трансформацију “државе на чекању”.

Најрепрезентативнији симболички код је изградња државе кроз претходну изградњу друштва, посредством младих људи, који, иако су пуно више неосвијештени националисти (што се може промијенити) него освијештени скојевци, посједују вољу за упознавањем својих вршњака различитих облика припадања, посједују вољу за Другога. Та воља им је ускраћена, дакле, ускраћено им је Заједништво као њихово хисторијско наслијеђе, које је, без обзира на све наше разлике, стигло у хисторију као могућност конституције заједничког гледишта. У Мркоњићу, у Сани, у Сарајеву.

Зашто не и у Мостару, 20-ог децембра. Четврто засједање ЗАВНОБиХ-а. Снове нам нико не може поразити. Ако националистичке политике могу производити алтернативну стварност, може и писац ових редова, јер “идеализам строго промишљен води у реалност”: Го Ирма, го! До побједе.

/ Текст је, прилагођен за портал тацно.нет, дио шире анализе, урађене за АНУБиХ./


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.