Никола је био балетан, а онда је постао бескућник - људи који га сретну не би ни помислили да живи на улици

"Једино што ми је остало је телефон и нешто гардеробе"

Prva / 01. јун 2021

Пре него што је наставио свој живот на улици, био је успешан балетан, а све што му се касније догодило забележено је у документарном филму "Бескућник Денди".

- Ја сам Никола Вранић, рођен сам у Београду '69. године. Тренутно сам на улици, у ствари већ три и по године живим на улици, по улазима, сналазим се чак и на клупама у парку када је топло време. Бескућник сам, нимало ми није лако - говори мушкарац обучен у одело, са краватом, цветом на реверу и марамицом у джепу, онај којег смо сви сретали на улицама Београда.

- На улицама мог родног града живот је занимљив, али са друге стране, зна да буде и туробан нарочито када сте празног джепа, па се деси да и два-три дана не једем ништа. Било ми је добро до децембра месеца 2017, све је ишло као по лоју - присећа се Никола.

Додаје како је у детињству имао све што му је било неопходно или што је пожелео, али сада, све је потпуно другачије. Ипак, од доброг одевања не одустаје, због чега ретко ко може да наслути његов садашњи начин живота, пише "Прва".

- То је једино што ми је остало, телефон, гардероба, три-четири сакоа, кошуље, панталоне неке. Ко још носи на 30 степени зимске ципеле - једино њих имам, морам да скупим да купим неке сандале, нешто лагано. Ја углавном моје ствари држим на хемијским чишћењима, у две радње сам замолио да ми они држе то, кад сам при новцу одем, покупим кошуљу или сако - каже Вранић.

Никола Вранић Фото: Принтсцреен ТВ Прва 

Уметничку каријеру започео је пре 30 година, а након породичне трагедије остао је сам, продао стан, новац потрошио и остао без посла.

- Балет! Могао сам да живим од тога, солидна су била и примања када су премијере, ишли смо и на гостовања. Загреб, Сарајево, дневнице добијете. Што кажу у оној песми "наше маме, наше тате парама нас засипају", е, тако сам ја живео без претеривања и ништа ми није фалило. Сада слабије играм, али када се деси неки перформанс - да. Пробао сам на улици неку пантомиму, па су ме онда ови склонили са улице. Мора све да се промени, ништа не траје вечно - говори за "Прву".

Тренутно нема примања, осим новца који му људи дају када испружи своју беретку или након што мало поразговарају са њим. Његов живот пун контраста послужио је као инспирација редитељу Југославу Николићу да направи филм о њему - "Бескућник Денди".

- Ако погледате главног јунака, схватићете зашто - зато што се он облачи боље него већина људи у граду. Судбина људи је таква, не само судбина уметника. Слободни уметници су у тешком положају, не само због тога што држава не брине о њима или их се сети у неким тренуцима и да им милостињу, али и остали људи, знате и сами како се тешко живи - говори редитељ.

Тако сам живео док се једно јутро нисам смучио сам себи

- Имао сам ја период када сам имао косу, запуштену браду, стварно сам изгледао као они најгори бескућници који не да су декаду на улици, већ од рођења. Тако сам изгледао док се једно јутро нисам смучио сам себи и са улице - прва берберница - присећа се.

Након бербернице запутио се у позориште, које често посећује када га особље пусти да присуствује представи или купи карту од просјачења. Захвалан је пријатељима који му нађу послове или му дају који динар.

- Ја Николу Вранића знам од '96. године, ми смо заједно играли у театру покрета "Мимарт". То је вансеријски човек и што се тиче људских особина и уметничких, неко ко овакву судбину није заслужио. Ово је изненађујуће за мене, с обрзиром да га нисам видела скоро 10 година. Он заправо не зна ни да проси, јер неко ко је на улици пет година и даље је задржао то достојанство - каже Ивана Зоњић.

Само ово никад да ми се не деси

- Улица носи све и свашта, на улици и учите много тога, али бих волео да се склоним са ње. Свуда сам ја спавао, пре сам се смејао оним пролазима на Теразијама, кад видим те бескућнике као што сам ја сада. Чак сам се и гадио што морам да прођем поред њих, осећају се и мислим "само ово никад да ми се не деси", а онда сам се ја нашао у томе. Онда сам спавао у парку, па у неком улазу - прича Вранић.

Додаје како је током времена проведеног на улици доживео више пријатних тренутака.

- Више је било пријатних тренутака од кад сам на улици, него непријатних. Најдраже ми је када неко застане, па 'ајде што ми да нешто финансијски, него застане па поприча са мном, мени пуно срце! Сећам се једног дечака, дошао је и гледа ли гледа у мене и мама му каже: "Немој тако да гледаш, непристојно је", а он каже: "Чико, јел смем да те повучем за браду", а ја сам тад имао дугу браду и он ме повуче и каже: "Што си ти тужан?" - присећа се Никола.

Захваљујући пријатељима, до 19. јуна има смештај, а после тога је опет на улици.


Бука препорука

Вијести

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.