ОБРЕН ИЗ БИХ О ЖИВОТУ И РАДУ У КИНИ: Као да сте на другој планети. Људи су комуникативни и све је дигитализовано

Обрен Бјелошевић, поријеклом из Дервенте који је дуго живио и радио у Бањалуци напустио је БиХ и своју пословну и животну срећу тражи у далекој Кини.

Maja Isović Dobrijević / 13. јун 2019

Foto: Privatna arhiva

 

Обрен је професор филозофије и социологије и дуго година радио је у неколико невладиних организација, фирмама и на другим пословима, али ништа од тога није га задржало у Бањалуци и БиХ.

Каже нам да је почетком прошле године донио коначну одлуку да је крајње вријеме за “дизати сидро”. Сада живи у ради у Шенжену.

“Схватио сам да сам сувише времена и енергије потрошио у настојањима да се докажем на професионалном пољу у послу, у нашим крајевима, а очигледно су очекивани резултати изостали. Околности су такве да ни у перспективи не постоји некаква обећавајућа извијесност. Мени се ближи 40-та, а биолошко вријеме је засад непоновљива категорија. Разматрао сам двије могућности, Њемачка и Кина. Коначан избор је пао на Кину. Што из знатижеље да упознам нову, нама у Европи, далеку културу, што због свих показатеља да је Кина нови свјетски економски лидер”, рекао је за БУКУ Бјелошевић.

Када је први пут дошао у Кину Обрен се питао да ли је могуће да се човјек са нашх простора прилагоди овој средини.

 

 

“Језик и писмо су оно прво и најважније, а језик и писмо Кинеза су потпуно различити од онога на шта смо навикнути у Европи. Та првобитна немогућност комуникације уз другачију околину и људе ствара утисак да сте готово на другом планету. Врло мало Кинеза говори енглески, па се осјећате изгубљено. Али то су само први утисци”, каже нам Обрен.

Он каже да животни стандард у Кини све више и више расте.

“Они много новца улажу у развој путева, жељезница и интернета, школа, болница и фабрика да би обезбиједили тај социјални минимум и у најизолованијим мјестима у унутрашњости. Тако да сваке године Кина ‘подигне’ из сиромаштва и изолованости десетине милиона својих гађана. Кинески циљ је да наредне, 2020. године, у потпуности доврши пројекат борбе против сиромаштва у забаченим областима и очито је да ће то успјети. Животни стандард у великим градовима, гдје и живи највећи број становника је висок. Тзв. средња класа која представља најшири друштвени слој има стадард који уживају и људи у најразвијенијим европским државама”, каже наш саговорник.

Додаје и све предности комунистичких друштава првенствено право свих на бесплатно школство и здравство, те субвенционираност стамбеног простора од стране државе или послодавца.

“Улога државе је таква да гарантује примарне услове за живот својих грађана. Поред тога многобројни трговци, доктори, инжењери, предузетници и сви они који представљају тзв. вишу средњу класу, а којих је такође веома много, могу да обезбиједе себи веома удобан живот који је изнад европског просјека”, каже Обрен.

 

 

Он нам каже да су могућности запослења у Кини су веома различите.

“Ту су научни радници, архитекте, музичари, спортисти и наравно трговци и пословни људи различитих бранши. Мој тренутни анганжман је везан за агенцију која пружа услуге сциенц теацхинга. Центар за промоцију науке и стваралаштва који сам основао и водио у Бањалуци ми је отворио ова врата. Поред тога, бавим се и пословима маркет агента за купце различитих роба из наших крајева”, каже он.
Што се тиче саме процедуре одласка Обрен каже, да административни поступци имају своје протоколе и важно је неколико ствари: да имате уредне документе, да пронађете послодавца и да говорите бар енглески језик, а ако говорите и кинески то ће бити супер предност. Са друге стране, Обрен каже да је имао негативно искуство у Америчкој амбасади.

Обрена смо питали шта га је највише изненадило и по чему се највише живот у Кини разликује од живота код нас?

“Интезитет урбанизације, темпо и обим градње путева, жељезница, метроа, паркова, зграда... то је просто невјероватна ствар. Мислим да у овом моменту не постоји слична ситуација у свијету. Шенджен је град који је '70-их година био рибарско насеље. Данас је то један од најмодернијих градова свијета са 20 милиона становника, веома чист и добро пројектован. Таква промјена за 40 година, заиста оставља утисак. Поред тога дигитализација. Све је дигитализовано до мјере куповине куваног кукуруза на уличном штанду. Људи веома мало, готово никако не користе кеш. Плаћање се обавља телефоном помоћу апликација WеЦхат или АлиПаy. Шенджен је такође препознатљив по томе што је већина превозних средстава на електрични погон, тако да су саобраћајна бука и загађење сведени на минимум. Аутобусе градског превоза готово не чујете, а има их веома много и обезбјеђују одличну повезаност са било којим дијелом града”, рекао је Обрен.

Поред тога, посебно издваја и посебну енергију и непосредност Кинеза. Каже да људи нису отуђени једни од других и остоји тако жив однос у комуникацији, неизвјештачен. То заиста прија.

 

Међутим, Обрен нам каже да свака медаља има двије стране.

“Брза урбанизација Шенджена је текла тако да већину становника чине досељеници из других крајева Кине, најчешће мањих и мање развијених мјеста. Због тога постоји недостатак у ономе што би назвали културом градског живота. Можете видјети често људе да пљуну на улици или су гласни кад разговарају на телефон. То ми се не допада”, истиче.

У овом тренутку каже да му из БиХ недостају породица, пријатељи и храна.

“С обзиром да не једем месо, није ми баш лако наћи укусан залогај. Храна је другачија и већином се нуди различито месо. Млијечних производа, поготово сирева, готово да нема”.

 

На крају нам каже да Кинези живе свој кинески начин живота.

“Веома су друштвени, њихов сараднички начин живота и на послу и у слободно вријеме је и лијеп и даје позитивне резултате. За разлику од нас у Европи, а поготово на Балкану гдје је индивидуализам, рекао бих, почео већ да угрожава опстанак неких друштава као и породица, Кинези немају тај проблем. Они његују вриједности заједништва. Још ми је једна ствар занимљива, кинескиње, жене, су једнаке за мушкарцима у свим пољима живота, али до тога нису дошле некаквом борбом, то је код њих природна ствар”, појашњава.

Обрен каже да у Кини планира провести још годину и по или двије.

“Послије не знам, можда у међувремену посјетим Аустралију, Нови Зеланд, Канаду, можда ми се тамо отворе неке могућности. Можда останем и у Кини дуже. Можда се вратим кући или у неку Европску земљу. Тешко је то предвидјети. Свијет је велик и пружа различите могућности, то је добро и с том чињеницом треба живјети. Ето то сам научио. Први корак је најтежи”, каже на крају разговора за БУКУ Обрен Бјелошевић.

 

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.