Редитељка Ана Мариа Росси за БУКУ: Када видите какви су на власти, не треба се чудити што одлазе најбољи!

Нажалост, овде остају чланови и симпатизери владајућих партија јер је њима обезбеђен посао без обзира на школску спрему. Јер они немају где да иду осим да остану овде.

Maja Isović Dobrijević / 15. јануар 2020

Foto: Privatna arhiva

 

Ана Мариа Росси филмска је и телевизијска редитељка. Радила је годинама на телевизији. Ауторка је документарних, промотивних филмова, реклама,а бавила се и маркетингом. Редитељка је српског дијела филма „Неке друге приче“ који је приказан на више од четрдесет фестивала и добио је шест награда.

Редитељка је и косценаристкиња филма “Ајвар” који је премијерно приказан на Фестивалу Европског филма на Палићу у јулу, 2019. Од тада је на двадесетак фестивала добио 18 награда. Послије београдске премијере 11. децембра 2019. почео да се приказује у биоскопима у Србији и региону. Од средине јануара почиње дистрибуцију по европским градовима, Америци и Канади.

Сценарио за филм потписују Ана Мариа Росси и Маја Тодоровић, а улоге тумаче Наташа Нинковић, Сергеј Трифуновић, Весна Чипчић, Миодраг Крстовић, Бранка Петрић, Гордан Кичић и други.

У фокусу филма брачни је пар који већ дуже вријеме живи у Стокхолму. Имају успјешне каријере, довољно новца за пристојан живот и пса, али немају дјецу. Вида сумња да Бане у Београду има љубавницу, али о томе ћути. Долазе за празнике у Србију, гдје се у познатом окружењу одвија уиграна кореографија која се много пута поновила у њиховим гастарбајтерским животима. Овог Ускрса се тај зид ћутања руши.

Са редитељком филма Аном Мариа Росси за БУКУ разговарамо о филму „Ајвар“, генерацији људи који одлазе у иностранству, али и онима који остају овдје, љубавним растанцима и другим темама.

Како је дошло до настанка приче из филма Ајвар? Колико сте дуго радили на сценарију?

Дошло је, како ти обично бива, из потребе. У овом случају, потребе да се разрачунам са сопственим губитком, са неким личним демонима. Дуго ме је та прича мучила, од септембра 2013. Са Мајом Тодоровић сам радила од кад је Филмски центар Србије расписао конкурс, у јесен 2015, после три године немања редовног конкурса за суфинансирање српског филма. Тада се пријавило толико редитеља да, ако ћемо искрено, нисам гајила превелике наде да ће баш наш филм проћи. Конкурсни резултати су објављени пред Нову годину 2016, и тада смо могли да почнемо да „пакујемо“ филм. Добили смо и средства на црногорском конкурсу за мањинске копродукције. Снимање је почело 19. октобра 2017, а „Ајвар“ је премијерно приказан на Фестивалу европског филма на Палићу, у јулу 2019. Тад је угледао „биоскопски мрак“. Ето, толико је трајало.

 

 

У филму је ријеч о људима који су отишли са наших простора, ово је појава која је све присутнија, људи масовно одлазе. Да ли се људи могу задржати да остају овдје?

Људе могу да задрже добри услови живота, добри потези власти која показује да јој је стало да млад човек остане овде да живи јер види перспективу у овој земљи, на овом простору. Нажалост, овде остају чланови и симпатизери владајућих партија јер је њима обезбеђен посао без обзира на школску спрему. Јер они немају где да иду осим да остану овде. Ми имамо председника који је завршио државни факултет и стално се тиме хвали. Једино ћути пред чињеницом да су му премијерка и пола владе завршили неке сумњиве школе, и имају неке још сумњивије докторате. Када видите какви су на власти, не треба се чудити што одлазе најбољи. Некада су умни Срби, најбољи ђаци, ишли на студије у Беч, Берлин, Париз, Пешту...Ако нису имали пара за студије, добијали су помоћ од виђених српских богаташа, завршавали високе школе и факултете, докторате, и враћали су се у Србију. Мора да су осећали неки дуг према својој земљи.

Колико је тешко нашим људима који одлазе, многи нису ни свјесни те чињенице?

Ко није свестан? Људи који одлазе, или људи који су учинили све да они оду? Људи који одлазе су свесни и где иду и шта их чека, али они овде више не виде своје лепше сутра. Нажалост, толико мало им је потребно тамо где одлазе јер им је и најмање што зараде, улог за извеснију будућност. И колико год је свет притиснут економским проблемима, свуда у Европи се живот може колико толико планирати без бојазни од сутрашњег дана. Знам, рецимо, како је и колико Румунија улагала у своју културу и какве је то добре резултате дало. Посебно кад је реч и филму и ликовној уметности. Намерно помињем Румунију, јер је то мерљиво за поређење са нама. Овде је свако издвајање за културу луксуз, јер ова власт није научила да се хвали добрим потезима у тој области. То је далеко од њене перцепције бољег живота. Њени богаташи се доказују вилама, луксузним аутомобилима, скупим летовањима и зимовањима, фирмираном гаредеробом. Све је то у пристојном свету непристојно понашање.

Колико је тешко суочити са са нестајањем љубави? Како то урадити?

Сваки губитак за последицу има бол. По правилу, велики губитак изазива велику бол. Питање је само шта је за кога мали, а шта велики губитак. Ту се критеријуми разликују у зависности од цивилизацијског ступња на коме смо и од материјалног стања које смо достигли. Нестанак љубави узрокује велику бол и мислим да је та бол свуда иста, у свим класама и кастама, на свим деловим земљине кугле. Можда су само манифестације те боли различите. И у томе се разликујемо. У начину на  који подносимо нестанак љубави. Ја сам изабрала један начин, који је очигледно препознатљив, јер томе сведочи публика, награде и добре критике. И да није било свега овога, награда и добрих критика, ја бих остала уверена да је то једини начин којим сам умела да прикажем ту бол.

Растанак је нешто чега се многи плаше, нерадо причају о томе, то је на неки начин још увијек табу тема. Због чега је то тако?

Људи нерадо причају о растанку јер се боје да би морали да говоре о кривици, да објашњавају ко је кога оставио и  све што иде уз то. Људи не воле да причају о растанку јер их то изнова повређује, што ја разумем, али то не значи да сматрам како је растанак двоје људи који су се волели табу тема. То јесте стаза којом се ређе иде, јер већина списатељица мисли да је љубав, нарочито она немогућа, јача од свега, и на крају књиге она мора да победи. Ретки се труде да одговоре на питање како изгледа кад љубав престаје. Намерно кажем списатељице, јер оне чешће посежу за том темом.

 

 

Једно од кључних тема овог филма је то што главни протагонисти немају дјецу и начин на који се они носе са том чињеницом. То је болна тема за многе парове, колико је важно рећи им да нису усамљени у тој својој патњи?

Нисам имала намеру да било кога едукујем овим филмом. И није ми недостатак деце у браку окосница приче. Више је то проблем за ширу фамилију која пати због тога, или се љути. Знам многе парове који су чврсто живели заједно целог живота, без деце, и с годинама су били све више везани једно уз друго. Знам и оне који су, кад год им је брак био у опасности, правили ново дете.  Наравно да је теже живети у доброј вези, у добром браку кад нема деце, јер нема тампонирања које представљају деца, унуци...

Који су по Вама највећи изазови при снимању филма?

Највећи изазов ми је био да снимим филм. И да од глумаца добијем оно што сам мислила да треба да покажу. Кад савладате тај изазов, све после иде лакше. Заиста сам имала среће са целом екипом. Косценариста Маја Тодоровић и продуценткиња Николина Вучетић Зечевић су прве које су мислиле да то што радимо има смисла. У тренутку кад од филма још ништа не постоји јер није добио ни ону иницијалну финансијску инекцију, то представља најзначајније поверење и подршку. Нарочито кад ти је то први играни филм, мало ко би се коцкао на тебе. И моји предјашњи сарадници, монтажер Матеја Рацков и костимографкиња Ксенија Терзовић са којима сам радила од факултета и снимала омнибус „Неке друге приче“ били су незамењива подршка. Не само у професионално-ауторском смислу, већ као пријатељи и одани сарадници. Први пут сам радила са директорком фотографије Мајом Радошевић и не знам колико је умесно да ја то причам, али боље од мене то да чујете јер од ње нећете сигурно, мислим да је својим сниматељским умећем, за своје младе године, оставила озбиљан печат у српском филму. Имала сам и невидјену срећу да је један Бојан Зулфикарпашић, фантастичан пијаниста и композитор, пристао да ради музику за „Ајвар“ и да га обогати својим даром. Сви глумци са којима сам радила су, такодје, били највећа срећа и радост коју један редитељ може да пожели. Са свима њима, и свим људима које немамо простора да набројимо овде, изазов је био да не прокоцкам њихово поверење, да филм који су радили са толико вере и умећа, на крају оправда њихова очекивања. И сад кад је „Ајвар“ у биоскопима и има већ 40 000 гледалаца, могу да признам, већа ми је фрка била од првог гледања филма на контролној пројекцији пред људима који су га радили него од било ког гледаоца касније.

За филм Ајвар добили сте много фестивалске награде, колико су оне значајне за живот једног филма?

Видим да се, неком грешком, често цитира како је Ајвар добио шест награда. То није тачно, добио је три пута више награда и то је заиста импресиван број. Ово говорим јер смо сви добили награде: и глумци, и нас две за најбољи сценарио у прошлој години и ја за режију, и продуценткиња за филм... Кад направите први филм и добијете толике награде, нисте равнодушни. А тај број награда је бесумње препоручио Ајвар на најбољи начин.

 

 

Колико је важно да су жене што више укључене у стварање филмова, да свијет и живот гледамо „женским очима“?

Не знам да ли је ово филм виђен само женским очима, или је то само филм који је радила жена. Истина је да сам ја осмислила ту причу, да је она моја и да сам све што се догађа у филму гледала својим очима. Важно је да што више жена снима филмове не само због уметничке равнотеже која је важна у свакој области стваралаштва, већ и због богатијег погледа на свет који је већински мушки.

Какав је, по Вашем мишљењу, положај жена на нашим просторима, шта је добро, а шта није, што би се требало хитно мијењати. Има ли фим моћ промјене по том питању?

Ја и даље тврдим да је у време младости моје бабе, па и моје мајке, положај жене у друштву био далако бољи него данас. Чини ми се да су њихове слободе, свака их је имала у складу са временом у коме су достизале пуне професоналне капацитете, биле добар одраз времена које је захтевало женску равноправност. Данас наизглед имате пуно жена у свим професијама, али њихова суштинска слобода се своди на неукусну голишавост у јавном животу, на равноправно присуство у домену певача лаких нота, на то што имамо геј премијерку... Баналне приватизација свега и власт малих и великих привредника, учинили су да данас жена запослена код њих не сме да помисли да рађа јер је то казна од које ће се тешко оправити. Сва суровост либералног капитализма најпре је ошинула по запосленој жени.

На питање шта мењати, тешко је одговорти све док је економски и политички систем овакав какав је. Док не постоји социјална заштита која омогућава жени да се добро осећа и кад је сама, и кад је у браку. И да јој посао не зависи од људи који се зову Јутка и од сличних моралних наказа.

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.