СЛУЧАЈ 15-ГОДИШЊЕ ЗАГРЕПЧАНКЕ КОЈА С ОБИТЕЉИ ЖИВИ У КАНАДИ Због оваквих прича људи из Хрватске одлазе и одлазит ће

У случају младе пењачице, као и многим пријашњима, Хрватска се опредијелила да буде племенска хорда умјесто грађанске заједнице. Опредијелила се да ће бити заједница заставе и дреса, а не заједница устава и закона

Jurica Pavičić / 29. август 2017

Претпостављам да већини читатеља овог текста име Јани Зорај не значи ништа. До пред неколико дана, није значило ни мени. Но, постоји један мали одсјечак нашег друштва у којем то име нешто значи, и у којем је важно. Тај одсјечак је заједница хрватских спортских слободних пењача. Особа под тим именом - Јани Зорај - још је дјевојчица. Нјој је петнаест година, рођена је у Загребу, спортским се пењањем бавила у сплитском клубу Марулианус, а данас с обитељи живи у канадском граду Ванцоуверу камо су јој родитељи, попут многих грађана Хрватске, отишли по бољи живот. Јани Зорај је, укратко, цура. Она је, уједно, цура која се добро пење. Тако добро да на свјетским натјецањима улази у финале, налази се високо на нечем што би била пењачка иначица АТП листе, а с Еуропског омладинског купа једном се приликом вратила са сребрном медаљом. То је, уједно, и једина медаља коју је Хрватска икад освојила у тој конкуренцији. Јани Зорај, укратко, припада оној сјајној, али анонимној скупини хероја тзв. малих спортова, скупини људи који у анонимности неког Умага или Чаковца или Лудбрега клешу сјајне резултате, а за њих не сазнамо никад, или сазнамо тек онда кад изнебуха освоје олимпијске медаље, што пењачи нажалост не могу јер пењање није олимпијски спорт. Јани Зорај би, укратко, вјеројатно остала “осуђена” на дични и племенити усуд анонимне изврсности да није једног инцидента који је ову загребачко-канадску дјевојчицу претворио у прворазредну политичку тему. Јани би, наиме, можда могла постати прва особа у Хрватској којој ће надлежне службе комисијски - измјерити патриотизам. Пењачица Јани одселила се прије двије године у Канаду, гдје је њезина обитељ, почевши од мајке - афирмиране филмске сниматељице, одлучила потражити бољи живот. Млада пењачица наставила се бавити пењањем у Британској Колумбији, гдје се пење и неслужбено наступа, но као странкиња јер канадско држављанство нема. Истодобно, млада пењачица из Загреба наставила је наступати као члан хрватске пењачке екипе. Хоће ли, међутим, и даље наступати остаје упитно. А зашто је упитно, могли су дознати они који су на фејсу прочитали огорчени текст Јанине мајке, сниматељице Тамаре Цесарец. Ако је вјеровати мајци младе Јани, непознат нетко, по свему судећи родитељ једне од колегица из момчади, послао је Хрватском савезу за спортско пењање - грани планинарског савеза - анонимну притужбу у којој тражи да се млада пењачица уклони из екипе због недостатног патриотизма. У анонимној денунцијацији, вели мајка дјевојчице, цурицу се оптужује да не поштује хрватску заставу, химну и дрес, да не поштује Хрватску као такву те да јавно исказује како се осјећа више као Канађанка него као Хрватица. Анонимни денунцијант стога је закључио да 15-годишња цура “ремети атмосферу у момчади”. Кад су запримили анонимну денунцијацију, тренери су, према тврдњама мајке, од дјевојчице затражили да се јавно декларира као Хрватица. Планинарски савез је, тврди мајка, запримио жалбу, одлучио да ће “испитати тврдње”, но с једном прагматичном, тако домобранском оградом. Савез се, наводи мајка, изјаснио да “неће повлачити никакве радње прије Свјетског првенства”, јер би то могло утјецати на пењачицу од које исти тај стијег, дрес и земља очекују, дакако, медаљу. Могу претпоставити да ће 15-годишњој дјевојци, ако је освоји, нагло бити опроштен недостатак националног жара. Но, постоји и онај други сценариј. Што ће се, наиме, догодити ако дјевојка медаљу не освоји? Кад сам на фејсу прочитао огорчен пост загребачке сниматељице, покушао сам у глави замислити како би могло изгледати инквизиторско мјерење домољубља у режији једног хрватског спортског савеза. Како се то млада пењачица “декларира као Хрватица”? Онако како су се људи изјашњавали за Тита и Стаљина? Или тако да, као Срби 90-их, потпише “изјаву лојалности” и “дефинира агресора”? Хоће се млада пењачица морати гласно “одрећи сотоне”, као на миси монсињора Кошића? Или ће комисијско мјерење патриотизма имати неке егзактније, ајмо рећи физиолошке параметре? Хоће ли јој мјерити тлак и пулс док слуша химну? Или ће је, док гледа стијег који вијори, прикопчати на детектор лажи? Прича о Јани Зорај, укратко, једна је од оних бљутавих прича из хрватске жабокречине, прича због којих сви нормални људи уосталом и бјеже из ове смрдљиве земље у Ирску, или Шведску, или Британску Колумбију. Ту сам причу, одмах ћу напоменути, изложио онако како ју је на фејсу изложила дјевојчина мајка, образована особа и афирмирана директорица филмске фотографије. Могуће да су ту неки детаљи и преувеличани. Можда ту и има зрно родитељске параноје, огорчења неког тко је доживио одбацивање. На концу, можда је материн пост настао и под утјецајем чињенице да већ пар година живи у нормалној, мултикултурној земљи у којој се патриотизам мјери плаћањем пореза, а не ЕКГ-ом срца док трепери барјак. Но, чак ако у причи о Јани Зорај постоји и зрно предимензионирања, не можемо се отети оном средишњем дојму, а тај је дојам да је она тако проклето типична. Јер, ако нешто карактеризира Хрватску у посљедњих неколико година, онда је то терор медиокритета који тлаче остале тиме што као друштвену мјеру узимају количину националног жара. Ова је земља, треба се тога сјетити, свој живот почела искључивањем. То искључивање у 90-има темељило се на оном што смо и тада (а и сада) звали “бројање крвних зрнаца”. Почело је искључивањем оних који нису били етнички Хрвати, а то искључивање могло је имати облик избацивања с посла, избацивања из стана или - у коначници - избацивања из завичаја. Тако је Хрватска ријешила проблем оних који нису етнички Хрвати. Сада живимо другу фазу, а у тој фази на тапету су они који, јел’те, нису “емоционално Хрвати”. Та друга фаза своје је декларативно полазиште имала у шатору у Савској, на оном сад већ заборављеном банеру на којем је писало “срушили смо Југославију, срушит ћемо и Југославене”. Овај пут, декларирани предмет искључивања нису они који нису Хрвати по крви и раси, него они који “нису Хрвати” по преферираној идеологији клерикалног национализма. То искључивање постало је обзнањени циљ око којег напоре упрежу бранитељске удруге, дио медија и цркве, дио владајуће странке и десне политичке сцене. Заговор тог искључивања има различите форме. Требало би скинути с финанцирања писце који мисле да су српски и хрватски један језик. Требало би запријечити финанцирање “срамотних филмова” који “блате Домовински рат”. Треба заувијек збрисати ауторе и продуценте таквих филмова. Треба из курикулума макнути нећудоредне ауторе. Треба забранити Оливера Фрљића. А иза такве операције искључивања готово у правилу стоји интересна агенда медиокритета. Јер, ако макнете Ферића, Ивану Бодрожић и Дракулићку, онда у курикулум лако уђу Стјепан Томаш и Иван Тољ, а књижевну културу могу водити Сњежана Шетка или Тања Белобрајдић. Ако макнете “недомољубне” режисере, онда ће на ред ваљда доћи и Седлар и Иштванчић. Стога у Хрватској овакве идеолошке харанге у правилу увијек води тзв. струка, прецизније - њен медиокритетски дио. Тако је било и касних четрдесетих, тако је било и деведесетих, а - по свему судећи - тако је и у случају Јани Зорај. И њу је, изгледа, за недомољубну херезу пријавила “струка”, нетко од колега или колегица, и то нетко тко се - кладит бих се могао - пење лошије од ње. То је прва, приземна и пријесна разина случаја Јани Зорај. Но, случај младе пењачице има и другу разину која отвара стварно, битно питање Хрватске као заједнице. Што, наиме, да млада загребачка цура доиста “не поштује дрес и заставу”? Што би било да доиста “не поштује Хрватску”? Би ли је то чинило мање добром пењачицом? Би ли то њене медаље направило мање хрватскима? Би ли оне биле мање или више хрватске од медаља Николаја Пешалова, голова Едуарда да Силве или романа Мирка Ковача? И - што је још важније - би ли мањкавости у ЕКГ-у младе пењачице њу чиниле мање добром и узорном грађанком? Мјери ли се доза грађанске припадности стварно реакцијом синапси на бандиру и химну? Или се, како ја мислим, мјери неким другим, сасвим мјерљивим критеријима? На примјер - плаћањем пореза. Рециклирањем папира. Поштивањем ГУП-а и прометних прописа. Радом на бијело. Плаћањем РТВ претплате. Друштвеним активизмом. Бригом за парк или стабло. Поштивањем суграђана. Поштивањем ДРУКЧИЈИХ суграђана. И, на концу, преданим, честитим професионалним радом, био тај рад фризирање косе, метење перивоја, операција на срцу или - натјецање у пењању. У случају младе пењачице, као и многим ранијима, Хрватска се опредијелила да буде племенска хорда умјесто грађанске заједнице. Опредијелила се да ће бити заједница заставе и дреса, а не заједница устава и закона. Управо зато, доспјели смо гдје јесмо, у каљужи предграђанског непотизма и клијентелизма, десетљеће иза Естонаца и Чеха. Управо зато, људи попут мале Јани одлазе у земље попут Канаде, земље у којима се мјери како се пењеш и како метеш парк, а не како те и колико дира у срце јаворов лист. Управо зато, људи из Хрватске одлазе и одлазит ће, а преостале троглодите оставит ће да се у овој каљужи пацају сами.

 

Извор


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.