Тања Ступар Трифуновић за БУКУ: Тридесет година убијања човјека и његовог достојанства резултирало је крајњом апатијом и све већим исељавањем

Ми непрестано гледамо један игроказ, некакав лош шоу. Примитиван, манипулативан и у крајњем врло деструктиван. Људи ће наставити одлазити одавде чак више не толико из материјалних разлога колико због страшног пораза и понижења свега људског.

Maja Isović Dobrijević / 08. јануар 2020

Foto: Borislav Brezo

 

Пјесникиња и романсијерка Тања Ступар Трифуновић из Бањалуке са романом „Откако сам купила лабуда“ нашла се у ширем избору за престижну НИН-ову књижевну награду. Тања је до сада објавила пет књига поезије, књигу прича и два романа. Превођена је на енглески, шпански, бугарски, мађарски, њемачки, пољски, словеначки, македонски, чешки, дански и француски.

Књига „О чему мисле варвари док доручкују“ награђена је наградом УниЦредит банке за најбољу књигу објављену у БиХ 2007­2008. године и била је у ужем избору за књижевну награду за Источну и Југоисточну Еуропу (ЦЕЕ Литературе Аwард).

Књига пјесама „Главни јунак је човјек који се заљубљује у несрећу“ награђена је Књижевном наградом „Фра Грго Мартић“ за најбољу књигу поезије (2009). Роман „Сатови у мајчиној соби“ награђен је Наградом Европске уније за књижевност (ЕУПЛ) 2016.К њига пјесама „Размножавање домаћих животиња“ награђена је наградом „Милица Стојадиновић Српкиња“ за најбољу књигу поезије женског аутора писану на српском језику (2018).

Са Тањом за БУКУ разговарамо о књижевним наградама, поезији, женком писању, али и о животу у Босни и Херцеговини.

Тања, нашла си се се у ширем избору за НИН-ову награду, какав је први утисак након што си сазнала за ову информацију? Поред тебе, у избору су још четири аутора из БиХ, колико ова чињеница говори о томе да имамо добре књижевнице и књижевнике?

НИН-ова награда још увијек скреће пажњу читалаца али и шире јавности на књижевност и књигу. И то је добро. Лоше је што се некад чини да награде и приче о њима постају важније од награђених књига и књига уопште.

Чињеница да у ширем избору за НИН-ову награду има више аутора одавде радује и показује да постоји један узлазан и позитиван тренд поготово што се тиче романа, што је одлично. Читала сам поменуте ауторе и ради се о квалитетним књигама које су обиљежиле годину иза нас и унијеле једну нову и живљу перспективу у овдашњу књижевност.

Твој први роман "Сатови у мајчиној соби" био је у ужем избори за НИН-ову награду, добила си за њега награду ЕУ за књижевност 2016. године. Колико су награде значајне за једног писца?

Када се бавите било којим послом охрабрује вас ако сте у том препознати као добри и ако добијете једну врсту похвале и подршке струке. Слична ствар су и књижевне награде. Охрабрују. И тако их треба разумијети. Оне имају своје врлине и имају своје мане. Срећом, смисао књижевности није у наградама.  Иако се о њима толико прича да се погрешно стиче утисак да јесте.

Какав је твој данас однос са поезијом?

Непромијењен. И даље пишем пјесме. Поезија и проза у мом случају не искључују  једно друго. Напротив, надопуњују се.

Кроз ово своје дјело проговараш о тема које су код нас још увијек табу, за тебе не постоје теме које су забрањене и директно се суочаваш са свим табуима. Колико ти је у твом раду важно разбијање предрасуда и друштвених стигми?

Као што бављење медицином, политиком или било којим другим занимањем подразумијева, или би барем требало да подразумијева једну врсту менталне, образовне, моралне и разних других спремности и бављење књижевношћу подразумјева један специфичан поглед на свијет који често значи нешто другачију перцепцију интиме, личног, друштвеног па и тога шта је то табу и постоји ли уопште табу из перспективе књижевног текста. Одлука да се бавимо књижевношћу подразумјева спремност да се ухватимо у коштац са једном готово неподношљивом отвореношћу, запитаношћу и рањивошћу. Књижевност не поучава животу. Нема готова објашњења. Она ставља у само средиште живота и ви сами из тог пулсирања осјећате и учите. То је мени књижевост. Спремност да се урони у срце ствари. Ако то дира нечије окоштале ставове, то је посљедица. Књижевност зна бити непријатна јер запиткује о стварима које смо држали готовим, јасним и било нам је лакше тако. Сада нас неко гурка и помјера из наше лагодне позиције у неизвјесно. То је књижевност. Али живот се рађа и одвија управо у неизвјесном. Писати значи ходати кроз ту неизвјесност. Ићи ка средишту, али и ка рубовима живота. Истраживати бескрајност комбинација могућег и маште. Колико пријатног и непријатног има у сваком од нас. Колико прикривеног. И све то што извучемо отуд неко ће доживјети као богатство, неко као увреду. Свако друштво има своје табуе. И своје свете краве. И своје ритуале и навике. Свако ко је запитан жели проћи иза тога и видјети зашто све то; ти табуи, те свете краве, ти ритуали. На каквим истинама почива наша стварност. Неко то назива рушењем табуа и разбијањем предрасуда ја бих рекла да је то само једна иницијална и нужна запитаност без које нема ни умјетности ни мишљења.

„Откако сам купила лабуда“ роман је прије свега о љубави и растанку. Колико су ове теме окоснице људског живота, питање које свакога мучи, кад си у љубави могућност растанка је увијек могућа?

Плашим се сваке реченице која поопштава и своди на једну, двије ствари било да је ријеч о друштвеној стварности или роману. Чини ми се да је најгора ноћна мора сваком аутору када га питају о чему је роман. А вјероватно и рецензенту када у оне три, четири реченице на крају књиге треба описати књигу. Схватам ту економију сажимања и поентирања, али онда све испадне као дневни хороскоп, сви се можемо препознати у свему. Вјероватно су 2/3  романа о љубави и растанку. О филмовима да и не причам. Суштински тешко је роман тематски свести на једну или двије ствари, а често је изведба много важнија од те теме коју покушавамо уловити. Нисам стручњак за растанке, али ако сам већ позвана да нешто кажем о њима - искуство ми каже да су нормалан дио љубавне праксе. Важно је да не буду превише обесхрабрујући. И да се послије њих опет састанемо, прво са собом а онда и са другима.

Женска литература је све присутнија на књиженој сцени, колико је важно женско писање у региону?

Свако добро писање је важно. Жене су годинама биле занемариване у књижевности и охрабрујуће је да их данас има више и да се њихове приче и оно што имају рећи почињу сматрати важним. Постоји наравно огроман дио искустава који су општељудски и без њих је књижевност незамислива  и о тим искуствима подједнако пишу и мушкарци и жене, али такође је тачна чињеница да су се неки наративи форсирали науштрб других. И да су ти наративни били блискији мушкарцима и њиховим животним искуствима. Нико не спори да многе од тих прича имају умјетничку вриједност, али у књижевности јесте мањкало женске перспективе и рата и живота и полног сазријавања и љубави и мајчинства и свих могућих замисливих и незамисливих ствари који се роје у женским главама једнако као и у мушким. И које су нам важне за наше физичко и духовно сазријевање. На овим просторима ми смо прошли вишеструку хаварију; крах једног система и распад државе на најгори могући начин – ратом, потом пораће у новоформираним државама оптерећеним ратом и криминалом. То су све страшне ствари које су наша искуства трајно обиљежила и које имају свој одјек у књижевности која овдје настаје.

Колико је данас тешко живјети у БиХ, чини ми се да су људи све напаћенији, али са друге стране ништа се не мијења?

Ништа се не мијења, јер се сва енергија потроши на кукњаву и при том још имате опозицију која је у неколико наврата злоупотријебила незадовољство грађана и показала да нити има снаге нити зна поентирати и да им је супер бити опозиција. Ми непрестано гледамо један игроказ, некакав лош шоу. Примитиван, манипулативан и у крајњем врло деструктиван. Људи ће наставити одлазити одавде чак више не толико из материјалних разлога колико због страшног пораза и понижења свега људског. Тридесет година убијања човјека и његовог достојанства је резултирало крајњом апатијом и све већим исељавањем. То није ријешење. То је трагична посљедица. Чини се да је сломљена снага и воља за промијеном. Заправо нама се промијена догодила 90-тих. Ово сада су посљедице. Неће још дуго овдје бити нове промијене. Она се десила. То је сада то до даљњег. Чак и да се промјени власт то не би значило стварну но козметичку промјену. То су само различите интересне групе али у својој бити врло сличне.

Како наћи излаз из тог безнађа, из живота који се не живи већ се животари? Како у песимизму наћи мрвице оптимизма?

Ми се сви већ дуго бавимо умијећем преживљања. Свако то ради на њему одговарајући и близак начин. Неко се повлачи у интиму, мање кругове људи, инсистира на постојању свјетова мимо овог што гледамо на тв-у јер то стварно и јесте некаква накарадна и  исконструисана стварност препуна лажи (али посљедице су нажалост реалне), неко се приклони и настоји уклопити у доминантни поредак ствари чак и по цијену губљења сопственог интегритета зарад оног што зовемо нормалним животом. Пуно људи не може издржати притисак па одлази у сређеније земље у којима им засигурно неће бити лако, али полажу наду да бар њихова дјеца неће пролазити кроз понижења каква су пролазили сами. И поред свега овог и свијести да ствари често нису идеалне а камоли правичне живот јесте лијеп. Борите се за њега и не дајте будалама да вам га обесмисле. Осмишљавајте сами своје животе према својим нутринама, а не гласовима из телевизора. Угасите га. Нико нам неће поклонити смисао поготово не они који су кадри непрекидно обесмишљавати стварност зарад својих интереса. Морамо се сами изборити за свој смисао и своје животе.

На чему тренутно радиш, да ли нам спремаш неки нови рукопис?

Академска сликарка Татјана Видојевић и ја заједно радимо графичку новелу. Она је илустровала моју причу „С ону страну“. Нешто је другачије од свега што сам радила до сад и сама сам знатижељна како ће изгледати. Новела треба да изађе у току године у издавачкој кући „Бесна кобила“.

Везани текстови:

Књижевник Драшко Сикимић за БУКУ: Одгојени смо тако да наставимо све незавршене ратове!

Стево Грабовац у трци за НИН-ову награду: Вријеме је да се стерилност деведесетих макне и уступи мјесто новим именима

Марко Томаш за БУКУ: Вријеме пролази. Биолошки пропадамо, а око нас је све исто!

Писац Елведин Незировић за БУКУ: Шутња је одувијек била најисплативији модел слободе говора!

 

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.