У најтежем животном тренутку добила ОТКАЗ: У борби са клиничком депресијом и анксиозношћу Бањалучанка изашла као побједница

У пар наврата, покушавала сам објаснити послодавцу у каквој сам ситуацији, али разумијевања према мени није било. Када се моје стање нагло погоршало, и када сам морала бити институционализована, послодавац ми је дао отказ кроз лијепу топлу причу.

Maja Isović Dobrijević / 15. мај 2017

Свјетлана Опачић (33), правница из Бањалуке, у раним двадесетим годинама почела је да се бави веома стресним послом. Радила је са трауматизованим људима, конкретно, радила је на правним одштетама, приликом чега се сусретала са људима који су имали повреде у саобраћају, породицама погинулих и особама са сличним тешким животним околностима.

Наиме, Свјетлана је имала директан контакт са унесрећеним људима, а о њиховим причама није престајала размишљати крајем радног времена, већ их је носила са собом кући. Због снажне емпатије, много је размишљала о свакој несретној животној причи. Тај посао је радила током седам година, а туга других коју је носила са собом, уз појачану емпатију коју је осјећала, довела је до анксиозности.

Тако је почела њена борба са клиничком депресијом и анксиозношћу, због чега је услиједио отказ у фирми у којој је радила.

Док је радила, прича нам Свјетлана, послодавац је вршио велики притисак на њу да добију што већи број клијената.

„Како се повећавао број људи са којима сам комуницирала, анксиозност се повећавала, па је прешла у један мјешовити анксиозно-депресивни поремећај, који је као такав и дијагностификован и била сам на интензивном лијечењу. Због погоршаног стања, морала сам излазити из канцеларије ради контрола и рада са психијатрима и психолозима, а једно вријеме сам била и на институционалном лијечењу. Отворено сам разговарала са послодавцем о свему, али то му очигледно није било довољно да ме подржи и разумије“, рекла је у разговору за Буку Свјетлана Опачић.

ЉУДИ ИМАЈУ СТРАХ ОД НЕПОЗНАТОГ

Због свега што јој се десило, Свјетлана сматра да је особама које се сусрећу са физичким болестима лакше приликом опхођења са послодавцима и да имају веће разумијевање околине.

 „Лјудима је тешко објаснити стање психе, нарочито кад неко изгледа функционално и ради као правник, али у суштини није функционалан и не може да се бави послом који ради. У пар наврата, покушавала сам објаснити послодавцу у каквој сам ситуацији, али разумијевања према мени није било. Када се моје стање нагло погоршало, и када сам морала бити институционализована, послодавац ми је дао отказ кроз лијепу топлу причу. Међутим, то је било све само не лијепо, људски и топло, већ је мјесто у којем сам се тад налазила било много мрачно, осјећања су била мрачна и нико у том моменту не би могао да процесуира и да схвати тако нешто. Одједном остајете без посла, у најтежем могућем тренутку, у којем сте се нашли управо због тог истог посла којим сте се бавили, а то се све дешава због стигме и страха од непознатог“, прича Свјетлана.

Наша саговорница каже да је прије четири године обољела и од епилепсије, па су, паралелно са тим, анксиозност и депресија напредовале. Кроз борбу са стањима у којима се налазила, схватила је да је код нас присутно елементарно незнање о епилепсији, о начинима како се може помоћи људима са епилепсијом. Исто се односи и на људе који се суочавају са потешкоћама у менталном здрављу.

 

Разговор новинарке Буке са Свјетланом Опачић у Удружењу "Заједно"

 

„Својом причом настојим да укажем на одређене проблеме у друштву. Да замолим све друге до којих ће моје ријечи доћи да подигну свој степен свијести према свима, не само према лицима са менталним проблемима, већ и према лицима са ријетким болестима, о којима се не прича, особама обољелим од АИДС-а, особама које имају епилепсију. Апеловала бих да људи схвате да су менталне болести као било која друга физичка болест. Аутостигму ја никад нисам ни имала, зато могу овако транспарентно да причам о свему овоме и негдје се сматрам борцем и активистом за подизање свијести када су у питању болести које ја имам, болести које сам дјелимично побиједила и које побјеђујем, а сигурна сам да ћу из ове борбе изаћи као побједник“, каже Свјетлана.

РАЗБИЈАЊЕ СТИГМИ

Наша саговорница каже да јој се психичко стање стабилизовало, а задовољна је и сарадњом са стручним лицима са којима ради.

„Послије свега, могу рећи да сам поносна на себе. Ја не могу рећи да сам поносна на таблете и на ријечи других људи, али могу рећи да сам поносна на себе, јер сам се изборила са овим. Поносна сам јер могу изаћи и јавно и отворено причати о свему овоме. Радује ме и то што могу да се бавим оним чиме сам одувијек хтјела да се бавим, а то је производња органске козметике“, каже Свјетлана, која је послије отказа покренула властити бизнис. Нјене „Здраве кремице“ већ су постале препознатљив бренд.

„Некад нас болест доведе на фина мјеста и до лијепих ствари. Мене је болест довела у Удружење „Заједно“. То је Центар који ми свакодневно пружа његу и бригу, а он је и мој други дом. Сви људи овдје или се сусрећу или су се сусретали са истим проблемима што се послодаваца тиче“, рекла је Свјетлана. Она каже да, уколико високофункционална особа, која може да ради, каже послодавцу да је била на психијатријском лијечењу, она аутоматски буде стигматизована. Додаје и да нискофункционалне особе такође могу да раде одређене послове, као што су занати, али да на тржишту рада ове особе такође нису препознате и немају шансу за рад.

„Крајње је вријеме да се разбијају предрасуде. Вољела бих да 2017. година буде година разбијања стигми“, поручује наша саговорница.

Свјетлана се присјећа да је у Удружење „Заједно“ дошла уплашена, јер није знала о каквом је удружењу ријеч и какви су људи који у њему бораве. Од тада је прошло већ четири године, а Свјетлана је сада активна чланица Удружења „Заједно“, гдје води литерарну секцију.

Недуго након нашег разговора, Свјетлана Опачић добила је шансу за посао. Запослила се у једној адвокатској канцеларији, гдје може да ради оно за што се школовала. Можемо се само надати да ће послодавци, али и цијело друштво, препознати и особе са потешкоћама у менталном здрављу као равноправне на тржишту рада и дати им прилику коју заслужују.

 

 

Текст настао у сарадњи са партнерским порталом дискриминација.ба

 

 

 

 

 

 

 

 

 


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.