Умјетник Младен Миљановић за БУКУ: Не постоји погрешна перспектива у идеји слободе

Аперта фенестра – прозор је отворен, али ми тај свијет непрегледног пејсажа прошлости посматрамо из вана ка унутра. Радикална измјена позиција посматрања захтијева и радикално промишљање позиције умјетника и публике у култури данас.

Maja Isović Dobrijević / 29. август 2019

Mladen Miljanovic photo©Dusica Ivetić 42_ Gallery

 

Академски сликар Младен Миљановић један је од наших најпознатијих и најцјењенијих савремених умјетника. Његово име је препознатљиво, не само на нашим просторима, него и у свијету. Умјетник је рођен у Зеници 1981. године, а након завршене средње школе у Добоју, одлази у Школу резервних официра, гдје добија чин водника. Након тога уписује Академију умјетности (Одсјек за сликарство) у Бањалуци, гдје данас предаје.

Добитник је многих награда из умјетности. Награду „Звоно“ за најбољег младог умјетника у БиХ добио је 2007. године,  а Хенкелову награду за умјетност добио је 2009. године, као најбољи умјетник из региона централне и источне Европе и централне Азије, на основу које је излагао у бечком МУМОК-у.

Младен Миљановић представљао је БиХ на Међународном бијеналу умјетности у Венецији 2013. године. Бањалучанима ће се представити 2. септембра у Каменој кући са изложбом ”Аперта Фенестра” прозор у  свијет, а то нам је био и повод за раговор са умјетником.

Младене, можеш ли нам рећи нешто више о концепту свог рада који ће бити представљен у Бањалуци?

Поље и главни предмети истраживања су перспективе као форме, простори или конструкти између субјеката, предмета, људи и историје унутар друштва. Ово истраживање је формализовано кроз монументалну инсталацију из неколико цјелина у виду изложбе те видео рада који је снимљен са аустралијским режисером (са адресом у Берлину) Грег Блекијем. Назив пројекта прије свега упућује на важност тачке перспективе или тачке из које се посматра свијет. Сам назив изложбе се реферира на познати ренесансни израз који у историји умјетности означава појам слике као прозора у свијет. Мазачо (Масаццио) је установио линеарни-математички принцип перспективе те његовог инкорпорирања у сликарству почетком XВ вијека.

У самом раду је важна и Камена кућа, гдје ће изложба бити и постављена. Можеш ли нам то мало појаснити?

Сам назив простора галерије „Камена кућа“ увелико комуницира са садржајем изложбе, можда чак до те мјере да ова изложба постаје оно што у умјетности зовемо „сите специфиц“ или рад који комуницира заједно са простором у којем је изложен. Сва три рада на изложби у себи садрже камен као материјал, тако да се простор Камене куће и симболички уклопио.

„Аперта Фенестра“ селективно користи излагачки простор Камене куће као простор пејзажа који се из вањског (простора изван објекта) посматра као простор вањскости или позиције измјештености. Ради се о обрнутом или инверзном процесу у којем су артефакти заузели мјесто посматрача, а позиција посматрача је на мјесту предмета репрезентације (пејзажа-културне и друштвене стварности).

Колико је једном умјетнику важан тај „прозор у свијет“, додир са стварношћу?

Аперта фенестра – прозор је отворен, али ми тај свијет непрегледног пејсажа прошлости посматрамо из вана ка унутра. Радикална измјена позиција посматрања захтјева и радикално промишљање позиције умјетника и публике у култури данас. Да ли је могуће да се простор културе живљења дехуманизује, и које су посљедице тога је питање на које овај пројекат тежи одговорити на неколико нивоа. Да ли се и сами као друштво свјесно или несвјесно налазимо као статисти, онеспособљени у том каменитом пејсажу прошлости је питање које ова ситуација поставља пред нас.

Твоји радови увијек директно комуницирају са друштвом. Колико ти је та врста друштвено-умјетничког  ангажмана важна као умјетнику?

Треба покушавати измјестити умјетност из тог простора артифицијелности и елитизма, који се врло често у умјетности намеће. Та релација са друштвом може бити двосмјерна, од друштва као ресурса према умјетничком као исходишту форме, те од умјетничког поља као могуће платформе ка обликовању друштвене форме или социјалне скулптуре. Тако да комуникација са друштвом у умјетничком дјелу данас је нужна, било на локалном или глобалном нивоу.
Када би морао са сумираш своје мисли, осјећања и рад, која би била твоја главна умјетничка порука, она нит која те чиним умјетником све ове године?
Тешко би било формулисати једну поруку, јер свака изложба или серија радова се бави специфичним контекстима и покушава да успостави различите закључке. Оно што је нека врста тежње у мом раду јесте да умјетност не треба да чини свијет само љепшим већ и бољим мјестом за живот. Умјетницима је данас тешко да претпоставе начине како умјетност може или би требала да мјења свијет.

У опису твог рада прочитала сам о важности тачке перспективе или тачке из које се посматра свијет и ствари које нас окружују. Колико је та тачка индивидуална за сваког посебно, а како, са друге стране, наћи начин комуникације са другима, кључ разумијевања?

То је један инверзан процес перспективе/посматрања слике како сам навео у првом дијелу интервјуа. Ја то колоквијално називам принцип ”изврнуте чарапе”. Мислим да простор галерије Камене куће савршено одговара овом раду, тако да су се некако склопиле коцкице камена. Веома сам нестрпљив због ове изложбе и то је та нервоза која је увијек знак да вам је значајно то што радите. Такође ова изложба је моје излагање у Бања Луци након двије године, и 11 година након последње сарадње са Банским двором која је била давне 2008 на изложби Окупациона терапија. Тако да сам се обрадовао позиву Банског двора културног центра и Младена Матовића да реализујемо изложбу ”Аперта фенестра - Прозор у свијет” као нову продукцију рада.

 

Младен Миљановиц пхото©Цсаба Акнаy ацб Галлерy Будапест 2014

 

Даље се у опису рада назначава радикална измјена позиција посматрања захтјева и радикално промишљање позиције умјетника и публике у култури данас. У ком смјеру тај радикализам треба да иде? На крају крајева, имајући у виду данашњу савремену умјетност, да ли је промјена перспективе уопште могућа?

Мислим да не постоји погрешна перспектива у идеји слободе, али постоји наметнута перспектива или претпостављена и ограничавајућа тачка гледања ствари и свијета који нас окружује која чини простор слободе скученим и суженим. Из тог разлога само утемељење перспективе  у умјетности-сликарству је имало велики симболички значај. У идеолошком смислу та перспектива селективне репрезентације свијета на слици је данас посредована кроз телевизију, нове медије, друштвене мреже... Данас константно морамо мјењати позиције схватања перспектива слободе. То би требао да буде динамички ИП у стварном свијету који нам константно мијења локације тако да нас они који контролишу тај простор скучености не могу лако упратити/лоцирати.

Занимљиво ми је питање које се у опису рада поставља: Да ли се и сами као друштво свјесно или несвјесно налазимо као статисти? Како мијењати тај дискурс, како од статиста доћи до активиста, проактивног дијела друштва, али и људи који чине то друштво?

Као статисти никада нећемо бити свјесни промјене, потребно је то асиметрично измјештање, али не само нас у локалном друштву, већ и у односу на глобални контекст. Те асиметричне погледе на свијест треба предочавати на различите начине, од новинара у свом послу, преко социолога, умјетника, али и прије свега и политичара којима друштво на сваким изборима даје или не даје мандат да их представљају.

Имајући у виду да имаш активну инострану умјетничку каријеру, да излажеш широм свијета, многи млади умјетници се сигурно питају шта је то што је потребно да се неко издвоји, постане препознатљив, да свој печат у данашњем свијету препуном умјетника који тек чекају свој тренутак. Шта би свима њима овим путем поручио?

Нема јединствене формуле, мислим да је неопходно бити „фанатик“ данас у ономе што радите. Фанатик у смислу бескомпромисног развијања сопствене идеје и њеног константног, упорног, неуморног покушаја спровођења у стварности. А идеја „међународне каријере“ настаје и почиње оног тренутка када себе престанете посматрати  као локалног умјетника омеђеног разноразним границама које се намећу кроз медије, политику...

Свијет је у великом проблему, од еколошких до политичких тема које изједају сваког појединца. Како умјетност може опстати у овом свијету спектакла и скандала?

Умјетност нема централну улогу у рјешавању тих крупних питања као проблема свијета и друштва у којем живимо, али као и филозофија тежи да редефинише природу тих проблема. Или у најбољем случају умјетност у стварности након филозофске редефиниције неког проблема тај исти процес формализује у форми умјетничког или материјалног облика. Са друге стране умјетност данас промишља свијет глобално, али дјелује пунктирајуће на одређеним жариштима проблема као што и ова изложба покушава.

БиХ суочава се са огромним проблемом одласка људи, свих генерација, образованих, необразованих. Како ти гледаш на ову појаву? Размишљаш ли ти можда о паковању кофера?

Залажем се за слободу у сваком смислу, тако и у избору мјеста живљења, рада, кретања. Та слобода је заснована на принципу избора могућности који нам се нуде, мислим да ми као друштво треба да увелико побољшамо ту понуду могућности избора коју неко може да има овдје. Са друге стране треба да схватимо да се овим кретањима/одласцима само потврђује постепено инкорпорирање и нашег региона у оно што се назива слободно тржиште (роба и радне снаге) које је основа природе неолибералног капитализма, а чији је циљ перманентно стање кризе и развоја система експлоатације.

 


Бука препорука

Тема

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.