Ведрана Рудан: О љепоти моје старости

Кад сам имала двадесет била сам опсједнута мушкарцима, испитима и ловом на лову. Ни у једном од тих ловова нисам била добар ловац.

Vedrana Rudan / 02. новембар 2020

 

Телефони ми звоне читаво јутро. Стижу ми маилови и поруке. Читала сам их до подна. Лежала сам у кревету, на ноћном ормарићу кава. Покрај ње брдо чоколадних бомбона. Волим мужа.  Да ми је нетко рекао, кад сам имала двадесет, да ћу на прагу осамдесете…

Кад сам имала двадесет била сам опсједнута мушкарцима, испитима и ловом на лову. Ни у једном од тих ловова нисам била добар ловац. Хонорарно сам радила као учитељица, много посла ни за што, сви су моји мужјаци били кретени, додуше мој је једини критериј код избора био висина и дуљина. У правилу је дуљина била неуправно пропорционална с висином.  То откријеш тек кад откопча хлаче, а онда је касно. У моје вријеме цуре су биле пристојне, све смо власнике оних центиметара увјеравале да не видимо оно што смо видјеле. Тек педесет година касније су женска научна истраживања показала да је дуљина битна. Испити су ми били ноћна мора јер ме студиј није занимао. Ни мој ни они други.

Двоје сам дјеце родила прије тридесете. Да сам онда знала што данас знам, не бих родила ни једно. Неодољиве бебе претварају се у људе које ћеш док будеш жива држати неодољивим, беспомоћним бебама. Моје бебе прославиле су четрдесети. Дипломирале су, раде, зарађују, имају успјешну дјецу, али им још увијек није јасно да су глупе к’о курац и да мама зна најбоље, увијек и довијека и да је само једна мама.

Растала сам се у право вријеме, за раставу је свако вријеме право. Алелуја, алелуја, трчала сам сретна јер сам најзад нашла оно што сам тражила читав живот. Мушкарца који није само мушкарац, човјек је и паметан. Све ми моје пријатељице завиђају, а не разумију да пун погодак у мету тражи много гађања.

У животу сам се бавила свим и свачим. Неки су ме послови убијали, други су били подношљиви, трећи су  доносили велику лову. Сви су ми досадили. Било ми је око педесет кад сам себи рекла, стара си, жено, имаш један живот, одјеби све, оди дома и не ради ништа. Дјеца хране себе, муж је млађи, хранит ће тебе, а ти ћеш размишљати о животу који је прошао.

А онда сам написала књигу. Догодило ми се чудо. Најзад сам доживјела апсолутну срећу. Еј, стара, бавиш се оним што те једино одувијек занимало, писањем и читањем. И још те за то плаћају.

И тако то траје до данас. Ја која сам мислила да сам старица у педесетој, данас, на прагу осамдесетих, уживам у животу попут удовице на погребу особног насилника.

Гутам бадеме одјевене у чоколаду, сто грама дневно ми је најмања доза, читам „Дневник бесне домаћице“ по стоти пут, а назвала ме и Ксенија, пријатељица из дјетињства. У Мошћеничкој Драги јој је рибар понудио ораду дуљине тридесет центиметара, тражи од мене дозволу да ми је купи. Одмах сам пристала.

Боже, која сам ја сретница! Кад сам била у двадесетима, налетјети на нешто око тридесет била је немогућа мисија.

Да, осамдесете су нове педесете. Срећа на мене гледа са сваког зида, стоји иза сваког угла, скрива се у свакој поруци мојих пријатеља и пријатељица који ми данас пишу. Желим вам рећи, жива сам и пресретна што ме читате.

Разлог зашто баш данас пишем овај текст? Ето, никад ми није било љепше него данас. Данас. Љепоту данас могу спознати само они који нису сигурни да их чека сутра. Зато, старице моје и старци моји, ово је само за вас и мене.

Ма, не, не, не. И не! Нисам ово написала јер ми је рођендан.

 

Рудан.инфо


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.