Ведрана Рудан: Срби и Хрвати су добри људи

Колумна Ведране Рудан

Vedrana Rudan / 19. јануар 2021

Већ годинама се читаве скупине људи процјењују на основу којекаквих „испитивања“. Будале које се хватају на „резултате“ могу сазнати да Хрвати највише „мрзе Србе“, не желе „становати у близини Рома“, и не би хтјели да им „син ожени муслиманку“.

Хрвати су мрзитељи, ксенофоби, зли, за разлику од Финаца који не мрзе Србе, желе становати у близини Рома, а Швеђани једва чекају да им син ожени муслиманку.

Интернет трпи све па тако и овакве „истине“.

Ништа не може бити мање истина од онога што нам продају којекакве агенције за испитивање којечега. Не, није истина да Хрвати мрзе Србе, није истина да Срби мрзе Хрвате, да не идем даље, и није истина да су Срби и Хрвати „добри“ само за вријеме поплава и потреса.

И они тамо и ми овдје већ годинама живимо у земљама којима владају бешћутна бића. Укради, стекни, гради, створи само за себе, своју дјецу, своју унучад и праунучад.

И Срби и Хрвати су се с тим, очито, помирили, знају да не могу рачунати на људе којима су на изборима дали или им нису дали глас. Они владају, а обични људи се сналазе како знају и умију.

Живим међу обичним људима и гледам како се већ тридесет година, и кад има поплава и кад их нема, међусобно помажемо. Тко је које вјере или нације, тко гдје живи најмање је битно. Измјењујемо лијекове да бисмо јефтиније прошли.

Из Македоније добивам капљице за очи, из Београда ми стиже кајмак, брда књига, словенски пријатељи ми доносе њихове специјалитете које волим, ја за њих држим рибу у фризеру.

Има ли смисла писати овдје о младим мајкама које међусобно размјењују дјечју одјећу и скупљају дјечју храну за незапослене, сиромашне пријатељице?

Какве везе има је ли пријатељица која нема посла Српкиња, Босанка или Далматинка? Мојој младој пријатељици није проблем у десет увечер однијети на врата увин чај жени која нема лове, која не може добити држављанство, која ће ускоро изгубити кров над главом, али ће јој екипа анонимних жена питај бога које нације наћи други.

Ни умировљеници не знају нацију својих пријатеља. Неки имају двије штаке вишка, други медицински кревет или посебни мадрац, трећи скуп лијек против згрушавања крви који њима више не треба, али они знају коме треба и тко га не може платити.

Ових смо се дана наслушали о хрватским кухарима херојима. Сигурна сам да ти хероји нису хероји од јучер, добри људи су добри и кад се земља не тресе. Хранили су гладне и до сада, далеко од рефлектора и зачуђених „коментатора“ који анализирају овај „феномен“.

Који јебени „феномен“? Не ради се овдје ни о каквом „феномену“.

Људи на просторима бивше Југославије трпе глад, беспарицу, биједу и несрећу већ тридесет година. Навикли су на њу и помажу једни другима кад год могу.

Чак и злогласни навијачи који су само нечија несретна дјеца изненадили су многе. Нису то дивље звијери спремне да „Србину“ или „Хрвату“ у сваком тренутку прегризу жилу куцавицу.

И они су само добри људи којима никад нитко није дао прилику. Кад би имали посао, кад би могли живјети од свога рада, планирати будућност, унајмити или купити стан, „уби, уби…“ им сигурно не би био омиљени поклич.

Страшан потрес који је погодио Хрватску открио је и да ти „дивљаци“ имају душу. Не би потрес у њима открио душу да је ти дечки немају.

Да су наша сирота дјеца икад у земљама на овим просторима добила шансу, показала би нам и доброту. Мене ово што се дешава није изненадило.

Ја међу добрим људима свих националности живим већ тридесет година. Па ипак, кад сам јутрос на неком порталу прочитала како безимени старац из Србије жели Хрватској послати своју уштеђевину од 300 еура, двије „неношене јакне“ и комплет Зептер посуђа, нисам могла а да се не упитам, могу ли ја ипак више? Могу. И хоћу.

Наша дјеца не могу више него што чине. Двоје дјеце нам је на петрињским и глинским крововима већ тједнима, остала дјеца проводе дане у центрима за прикупљање помоћи, и унук је у близини.

Наша дјеца не знају јесу ли димњаци које руше „српски“ или су „хрватски“. Зато ме нервира, баш ме нервира кад „аналитичари“ пишу пиздарије о Хрватима и Србима који су добри само у невољи.

Зашто не узму у обзир да овдје невоља траје већ три десетљећа. Огромна већина људи на нашим просторима могла је зарадити мировину ширећи добро. Будале то не виде, политичари о томе не говоре.

Њихов посао је ширење мржње. Они су наше највеће зло. Наш потрес свих потреса. Земља по којој они ходају никад се неће престати трести.

Текст преузет са блога ауторке

 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.