ВЕСЕЛИН МАСЛЕША: Лажи босанске политике

Пре много векова, кад су Турци продрли у Босну, феудална господа изгубила је веру, а задржала земљу.

BUKA portal / 25. новембар 2020

. Народ није осетио промену. И даље је радио, и даље су плодове његовога рада убирали други. Пре хришћани, сада муслимани. Трајало је то столећима. Велики број буна, малих и већих, био је индикатор народног расположења. Те буне су обично угушиване у крви, али су при томе давана обећања, доношени хатишерифи, издавани фермани, но кметство се није укидало - феудализам је само понекад вршио модификације. Дошла је окупација (,,укопација”, како су је сељаци звали). Берлински конгрес је, водећи политику европске равнотеже, дао Аустрији мандат да цивилизује Босну, да уведе ред, мир и поредак. Она је то стварно и учинила, али основа свега тога остао је феудализам, с феудалном господом. И онда: 1918. Паљење чардака, самовласно присвајање земље, протеривање ага и бегова са села - све типичне и симптоматичне појаве аграрне револуције. 
И стварно, у Босни је она била у пуном јеку. На крају, аграрна реформа - земља сељацима, а беговима новац. Несумњиво, знак пропасти феудализма, његова пуна економска и политичка декомпозиција која га је терала да води политику дављеника који се хвата и за сламку, али исто тако несумњиво и знак унутрашње слабости демократије из осамнаесте године. Босанска послератна политика је први пут показала своје наказно лице. Историјски развитак условио је да се антагонизам феудалног друштва развијао и заоштравао у облику верског антагонизма између хришћана и муслимана. Сви покрети сељака, све борбе, сва мржња кметова били су уперени против бегова-муслимана. Тај непријатељски став уопштио се, проширио се на сав муслимански живаљ, јер је овај, с малим изузецима, био слободан и живео од бегова и ага, по њиховим чардацима и кулама, као оружана пратња и као сабирач хака и осталих феудалних дација. Поред тога, и цео бирократски државни апарат био је муслимански. Дакле, сви они који су као представници феудалацамуслимана долазили с кметовима-хришћанима у непосредни однос били су муслимани. На једној страни, економска моћ и политичка слобода, а на другој економска везаност и политичко ропство. 

Социјални антагонизам манифестовао се кроз верски антагонизам, и то је омогућило да се створе две психологије и идеологије, и да се кметовска мржња према феудалцу иживљава и кроз мржњу хришћанина према муслиману. Ни револуције, спроведене до краја, не могу брзо и радикално да искорене наслеђене психологије и идеологије маса. Још мање је то могла, природно, да учини недовршена и у законске оквире сабијена аграрна револуција 1918. године. Њен крај био је реглементација, која је обећавала, а касније и спровела, накнаду онима против којих се била распламсала сељачка демократија босанских кметова. Ово је био почетак каснијег несрећног развоја босанске политике, која се кретала линијама једног антагонизма, који је стварно као социјални антагонизам ишчезао, а чија је форма, љуска, остала. Несумњиво, аграрна реформа није спроведена онако како су то сељаци очекивали и тражили. Сигурно, и данас има по Босни доста земље која би се могла поделити, и доста сељака којима би она била потребна. Али исто тако је сигурно да не постоји више феудалистички антагонизам, нити је проблем земље коју држе муслимани једини и искључиви, централни проблем једне демократске политике као што је то био случај до 1918. године. Низ нових проблема, рођених у социјалним и економским преображајима од 1914. до данас, требао је и могао, већ давно, да љуску у којој се кретала досадашња политика разбије, и да нађе нове, адекватне облике. То се међутим није догодило иако је његова социјална основа верског антагонизма пропала. 

Настајање једне идеологије није се остварило, иако је нестало узрока њеног постанка и опстанка. Социјално-економска и национална структура Босне и Херцеговине врло је интересантна, и разликује се знатно од структуре осталих покрајина Југославије. Социјално-економска структура: типични паралелизам разних типова привреде, који се међусобно разликују и квалитативно и квантитативно. Квалитативна разлика: на једној страни развијен капиталистички сектор привреде, на другој многобројне заостале привредне јединице, које спадају у преткапиталистички сектор привреде. На једној страни паупери, произашли из разрешења феудалних односа, које капиталистички сектор још није могао апсорбовати, на другој реза- чи купона. Квантитативна разлика: велики број ситних и малих занатлија, који граниче с пауперима, а покрај њих велики број крупних предузећа, створених у оном периоду када је за западноевропски капитал престао бити типичан и примаран извоз робе, а то постао извоз капитала. Природна богатства Босне (шуме и руде) постала су пленом империјалистичке експанзије. Национална структура: Босна није национално хомогена. У њој живе Срби, Хрвати и муслимани. Нација је историјска категорија, и она се развија паралелно с развојем грађанства. Феудализам не познаје ни нацију ни националну свест. 
Како су у Босни и Херцеговини феудалци били муслимани, то је разумљиво да су они после слома 1918. године национално били неодређени, и да су се због тога оријентисали верски. У то доба феудални господари и њихове феудалне слуге били су јединствени, јер су и једни и други губили. То јединство би се морало врло брзо изгубити, и изгубило би се да се није формирала послератна босанска политика која је то ометала ослањајући се на поменути верски антагонизам. Ова два кратка пресека кроз социјалноекономску и националну структуру Босне и Херцеговине и анализа наслеђених идеологија, пружају све потребне елементе за разумевање послератне босанске политике. А ако се томе придода још и анализа саме те политике, онда тек може да буде јасна данашња политичка ситуација, као и задаци пред којима стоји босанска демократија. Послератна босанска политика није прекинула традицију босанског грађанства да на верском антагонизму зида зграду своје опортунистичке политике. Од последњег босанског устанка (1875), који је био предигра окупације, никада се више босанско грађанство није нашло на истој политичкој линији с кметовима. Ослобођење сељака – да, али аграрна револуција не. Слободни сељаци као бољи потрошачи - да, али руинирани и пропали бегови не. Босанско грађанство је после окупације нужно водило политику сличну политици свих оних грађанстава у Европи која су успела да се економски ојачају још у политичким оквирима феудализма (Немачка, Аустрија итд.), и која су се бојала сваке револуције, јер „за њу су увек знали када и како почиње, али се никада не зна када и како ће се свршити”. 

Та политика настављена је и после рата. Главни политички задатак српског грађанства у Босни састојао се у томе да из верског и националног антагонизма извуче што веће користи за себе - из Београда, као што је то пре рата покушавало - из Беча, само с том разликом што је то пре рата било слабија, а после рата јача страна. Да би то могло да спроводи, њему је била потребна масовна политичка база. У сељаштво се није могло поуздати. Нагли и неочекивани успех сељачког покрета у Босни одмах после рата открио је српском грађанству праве жеље босанскохерцеговачког сељаштва. Свесно верског антагонизма, босанско грађанство је прибегло једном политичком методу који је, то се мора признати, показао очекиване успехе. Наиме, приступило је систематском и сталном подгревању и продужавању тога антагонизма, надовезујући га вешто на антагонизам кмет-бег, и то све истовремено када пристаје да се исплати одштета босанским беговима, из егоистичких класних побуда, да се не би створио преседан с повредом приватне својине. Одштету је наравно добио мали број бегова, а муслиманска сиротиња била је изложена харанги. Босански бегови, међутим, примају одштету, исто тако искоришћавају постојећи антагонизам и воде муслиманске масе у борбу за нове одштете, које они, бегови, треба да добију. Политички неморал био је главна карактеристика доминирајуће политике. Други антагонизам, наслеђен од хабзбуршке монархије, потпириван и одржаван од ње, био је антагонизам између православних и католика, Иако није имао реалних ослонаца ни у предратној структури Босне ни у њеној економији, он је после рата, као део националног питања у целој држави, вешто искоришћаван од стране одговорних политичара српског грађанства, који су тиме следовали примеру аустро-угарске политике. Босански политичари свели су национални проблем Босне на паролу „Босна је српска”, помоћу које су хтели, као и у случају верског антагонизма, да сврате пажњу босанских народних маса с проблема који су за њих били конкретни, и да на тај начин обезбеде политичку и социјалну базу политици босанског грађанства. Али, овај други, национални антагонизам компликовао је однос снага у оквиру оног првог, верског антагонизма. 

Сазидана на великим историјским лажима, ова и оваква доминирајућа политика српског грађанства била је фатална не само за народне масе у Босни, него и за развој политике у целој земљи. Пошто је свака политика која је заснована на лажи, историјској, социјалној или политичкој, неминовно реакционарна, то је и ова босанска политика морала да буде реакционарна. Као таква, она је била подршка многим назадњачким политичким акцијама, и на тај начин служила гушењу напретка и демократије у целој земљи. Од гласања за Видовдански устав, који је она омогућила, па до најновијих догађаја (на пример ЈНС, Јевтић, итд.), она је мање или више играла жалосну улогу реакционарне резерве. Задатак демократских снага у Босни је да ово стање ликвидирају. За то је потребно сазнање о лажном антагонизму и о неморалу политике која је на њему почивала и почива, као и правилна политичка формулација социјалног и националног незадовољства босанских народних маса. Нова концепција босанске политике мора поћи са становишта да постоји специфични босански проблем, али да његово решење није само босанско. За разлику од раније опортунистичке политике, која се, по дефиницији, увек састоји у неорганском решавању проблема, у молби а не у тражењу, у добијању а не освајању власти, нова босанска политика мора ићи линијом демократске борбе свих снага у земљи, уклањајући старе, лажне антагонизме, односно разбијајући заосталу љуску тих антагонизама, и формулишући нове, праве.

Али, да би се могла водити једна одређена политика, а особито када је потребно рушити политичку концепцију која се могла пробити и одржати делом и због тога јер су је носиле доста јаке политичке формације, потребна је организација. Без ње нема и не може да буде ни општих ни конструктивних политичких акција, ни политичких успеха. У Босни и Херцеговини нема политичке организације која би могла да изврши један такав радикалан преокрет у босанској политици, и да латентно незадовољство политички конкретизује. Али постоје покрети који су до данас стајали ван оквира оне политике коју смо назвали доминирајућом босанском политиком. Постоји раднички покрет, постоје српски хрватски сељачки покрети. Они могу да буду клица једне нове политичке групације. Да се не разуме криво: не странке, него групације. Једне широко конципиране групације једног фронта свих који су до данас трпели услед босанске политике и били њене заведене жртве, једног фронта који би ту политику ликвидирао а у будућности потпуно онемогућио. Ово не би смео да буде само апстрактан програм, већ мора да постане конкретан задатак те нове политичке групације
 


Бука препорука

Колумне

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.