Историчар Владимир Петровић за БУКУ: Наш календар суочавања са прошлошћу узаври сваког лета, растрзан између обележавања Сребренице и Олује

Мислим да је на Балкану однос према садашњости, па и будућности постао капитулантски. У таквим околностима је тешко очекивати изграђено, критичко ишчитавање прошлости.

Maja Isović Dobrijević / 19. септембар 2019

 

Владимир Петровић (1979), историчар је из Београда. Дипломирао је и магистрирао на Филозофском факултету у Београду, мастерирао и докторирао на Централноевропском универзитету у Будимпешти а постдокторске студије завршио на НИОД Институту за рат, холокауст и геноцид у Амстердаму.

Предавао је на Централноевропском и Бостонском универзитету. Виши је научни сарадник Института за савремену историју у Београду. Објавио је студије Југославија ступа на Блиски исток (Институт за савремену историју, 2006), Титова лична дипломатија (Институт за савремену историју, 2010), Тхе Емергенце оф Хисторицал Форенсиц Еxпертисе: Цлио такес тхе Станд (Роутледге, 2016) и Етничко чишћење: генеза концепта (Архипелаг/Институт за савремену историју, 2019).

У Институту за савремену историју руководи радом на објављивању докумената о распаду Југославије, као и пројектом дигитализације историјске продукције.

Владимире, имајући у виду друштвено-политичке околности у којима живимо, какав је данас наш однос према прошлости?

Однос према прошлости је по мени индивидуалан, док је култура сећања ствар неке политичке заједнице, која усмерава колективно памћење у овом или оном правцу. Ту често настају прави мали и велики „ратови сећања“ и између држава, и унутар самог друштва. Код нас таквих „бојишта“ има на претек. Доминирају она из недавне историје – наш календар суочавања са прошлошћу узаври сваког лета, растрзан између обележавања Сребренице и Олује. Други светски рат је такође неисцрпан извор таквих спорова, а ни старија прошлост није поштеђена, како су 2014.године показала натезања око Гаврила Принципа, убиства Франца Фердинанда, разлика између узрока и повода Првог светског рата… То по себи уопште није спорно, свака генерација има и право и обавезу да поново интерпретира догађаје из прошлости. У СССР-у је својевремено чак постојала сардонична доскочица да је нам је будућност извесна, али нам је прошлост неизвесна. Мислим да је на Балкану однос према садашњости, па и будућности постао капитулантски. У таквим околностима је тешко очекивати изграђено, критичко ишчитавање прошлости. О врзином се ту колу ради, пошто однос друштва према прошлости зависи од политичких околности које ви помињете, али су оне баш из те прошлости проистекле, па је тешко са прецизношћу рећи шта нас вуче надоле.

Јесмо ли се на прави начин суочили са оним што се десило у рату деведесетих, шта смо пропустили да урадимо да данас, деценијама послије, можемо живјети колико толико нормално?

Како ко. Лако би било рећи да је толико тога пропуштено, и могао бих дуго да набрајам, али је истина да је и толико тога урађено, а није на адекватан начин искоришћено. Било је међународних и националних суђења, било је комисија, у неким је републикама било и лустрације. Да и не помињем мање формалне иницијативе да се расветле одређени аспекти овог дела наше историје. Не кажем, има препрека, али онај ко хоће да сазна, има прилику да се итекако упути у ову проблематику, и то из прве руке. Суђења су још увек у току, ексхумације такође, сведоци су око нас. Међутим, нисам сигуран да би, да смо још више урадили, живели нормалније. Не живи се од суочавања са прошлошћу. Узмите Немачку, која је данас постала еталон у том процесу, а мало се зна како се мучно тамо примио, упркос дубини катастрофе 1945.године и силини послератног узлета. Ко ми не верује нека прочита књигу Норберта Фраја Вергангенхеитсполитик или још боље нека погледа филм Држава против Фрица Бауера. Видеће каква су то натезања била, и то још седамдесетих година, да би тек у овом веку препреке пале. Не кажем, било би добро да смо успели да надмашимо Немце у том погледу, али је питање да ли је то било реално.  

На нашим просторима увијек се инсистира на националним подјелама, а не трудимо се да разумијемо, да разговарамо. Зашто је важно упознати Другог, ако уопште можемо рећи да су овдје људи толико другачији једни од других?

Гајим одређене резерве према мантри о „упознавању Другог“. Право да вам кажем, ја радим на разградњи сопствених представа о Другоме, када их уочим. Или смо сви људи, или се делимо на неке Првости и Другости, а у том би случају „упознавање Другости“ служило само обавештајно-оперативним сазнањима и продубљавању стереотипа. Наравно, разумем да је у постконфликтној атмосфери, где су односи потпуно разрушени, потребно почети од нуле па учити нову генерацију, а подсећати оне који су заборавили да нису сви Албанци нарко-дилери, сви Бошњаци джихадисти, сви Хрвати под папиним скутом а Срби великосрби.  Међутим, морамо ићи даље. Нисмо деца, време је да се запитамо како смо се запрели у такве инфантилне представе и како да их превазиђемо.  Даћу вам пример: био сам на једном предавању у Приштини, врло критички интонираном према српској политици на Косову, такорећи од 1389. Предавање је било на енглеском, публика локална и Американци. Схватим ја да сам, хтео-не хтео, постао Другост за све те слушаоце, па сам се на крају јавио за реч, не да бих опонирао, него да албанским студентима кажем да долазим из Београда и да погледају Другост и да се увере како немам рогове на глави. Смејали се, а није смешно, него мора од нечега да се почне.

Овдје долазимо до оних “нарцизама малих разлика“ да не видимо сличности једни са другима. Колико нас је тај национални концепт одвојио од људи на оном примарном, људском нивоу, да не видимо човјека, већ се хватамо само за оно национално и историјски исконтруисано?

Насиље је, како је у својој књизи о Кулен Вакуфу у Другом светском рату показао Макс Бергхолц, имало огромну идентитетску снагу. На ову тему би се штошта имало рећи везано за простор бивше Југославије, где је крајем осамдесетих, а почетком деведесетих заиста требао да се уложи огроман напор па да људи по језику блиски, који су живели скоро сто година у истој политичкој заједници, закључе да су једни другима странци, па чак и непријатељи. Успех тих националних пројеката је тим већи, што су они невероватно контраинтуитивни. Често поричу оно што се може голим оком видети, а људи опет легну на ту руду. Мене то највише интересује – не толико ствараоци колико примаоци националног мита. Рецимо, зна Петар из прве руке да је Фрањо добар човек, или обрнуто. Али Фрањо је и Хрват, а Петар је чуо да су Хрвати зло живо. И сада, уместо да га пријатељство са Фрањом демантује те гласине, оне преовладају. Ако могу да додам, не кривим ја ту ни Фрању ни Петра. Када околности крену са зла на горе, политичка елита се спрема за рат, а медији им терцирају и засипају јавност бесомучним лажима. Тада људи сликају најгори сценарио и постају жрве безбедносне дилемеа. Можда и не верујете до краја у то што чујете, али сте свесни да ће поверовати можда ови други. Притом узмите да је ваше насеље гранично, да вас други припадници ваше заједнице већ гледају испод око и са подозрењем као некога ко контрира. Узмите и то да је ноћ и да је у село управо ушао камион који дели наоружање. Узимате ли или не узимате? Склањате се или остајете? Можда национални идентитет учитава накнадни смисао свим тим дилемама и лутањима.

Колико је историја подложна конструкцијама, али и каснијим манипулацијама на дневно-политичком нивоу?

Прошлост је, како се чувено изразио Лесли Хартли, страна земља. На њу нико нема монопол - свака је историја само реконструкција прошлости. Стога она и јесте конструкт, али то не значи истовремено да је и лажна, јер се та конструкицја прави по одређеним методолошким правилима. Када их историчар/повијесничар/хисторичар изневери, онда се може говорити о манипулацији.

А у каквим политичким митовима ми заправо живимо и ко их конструише?

Нема друштвене заједнице, почевши од породице, која није саткана између осталог и на митовима. Они још више долазе до изражаја у шитим асоцијацијама, било да се ради о религијским, професионалним, националним заједницама. Дакле, не ради се о томе да ли треба живети у тим митовима, јер је то неизбежно, већ какви су они. Упоредите слоган „уједињена у разноликости“ (ЕУ) и „Немачка изнад свих“ (Трећи рајх). Неки митови су малигнији од других.

Неријетко су данас младима хероји ратни злочинци, пресуђени ратни злочинци. Шта то говори о односу младих према историји и њиховој везаности за оно што мисле да се десило?

Нису они хероји само младима, већ и мојој генерацији и старијима, дакле савременицима. Младима би се у ствари могло прогледати кроз прсте, јер су они на репу овог историјског процеса, о којем махом знају мало или нимало. Ако и показују радозналост у том правцу, њу породица, школа, медији и шире окружење углавном затомљују и нуде једну или другу већ сервирану причу.  Или су у том смислу потпуно упуштени, али је исход сличан. Како показује истраживање „Новости из прошлости“ које је недавно радио Београдски центар за људска права са групом врсних историчарки из Србије, степен незнања о прошлости код младе генерације је алармантан,  да се човек пита како ће они комуницирати са светом.  

Да ли су суђења у Хагу била довољна, на неки начин пресуде чине такву атмосферу да је увијек неко незадовољан. Имамо ситуације да је једна, да тако кажемо „страна“, једном пресудом задовољна, а другом доводи у питање све што је урађено у Хагу. Можемо ли се уопште на такава начин односити према пресудама?

Суђења нису довољна ни за шта, то зна свако ко је у приватном животу био страна у поступку. А ако сте имали рат у којем је страдало преко 130,000 људи, од којих већи део без оружја у рукама, не видим како би Хаг или било који правни систем земаља наследница СФРЈ могао да буде довољан да се сва та убиства расветле. А тек други облици прогона, материјална штета и на свакакве начине упропаштени животи… Суђења су само један оквир, и то најмање подесан, јер, како рекосте, увек има незадовољних. То не чуди, јер поента поступка и није да угоди. По мени је стога однос према пресуди питање мере. Сумануто је доводити у питање све – судију, поступак, сваки доказ, читаву пресуду, само зато што вам се исход не свиђа и што је ваш херој осуђен на доживотну робију. Али није смислено ни држати се пресуда као да су муњом у камен уклесани запис који је немогуће критиковати. Та критика, наравно, мора бити меродавна и добронамерна, а код нас се ова два квалитета на невољу ретко сустичу у истој особи.  

Како уопште изучавати збивања деведесетих, како Ви, као историчар, приступате томе?

Коначно једно питање на које умем да одговорим. Деведесете припадају области савремене историје, коју сам специјализирао. Њу нигде није лако радити, пошто је проучавате, о њој говорите и пишете окружну савременицима, који једва чекају да вас поклопе. „Не знаш ти то, па ја сам био тамо“ или „причао је мени један човек“, колико сам то пута чуо. А међутим, замислите некога ко је „био тамо“, рецимо на Сутјесци. Па макар и да је на Љубином гробу био, ма у сред Титовог или немачког штаба, не би он имао јасну представу шта се ту тачно дешава, ни када је битка почела, ни када је престала. То се разбистри тек када се догађаји слегну. Наравно, ово не значи да савременици немају појма о догађајима у којима су учествовали, већ само да имају одређени поглед на њих, који је колико селективан толико и упоран. Посебно је то случај код нас где су ти догађаји у ствари трауме. Од тога нико није имун. Иако ће вам велика већина историчара рећи да им приступа објективно и без предрасуда, ја за себе нисам уопште сигуран. Наравно да не улазим у истраживање са намером да вас слажем, чак и не претендујем да сервирам неке велике истине о деведесетим годинама. Међутим, често се изнова изненадим слојевима сопстевних заблуда и не могу ни да пребројим предрасуде којих сам се ослободио сазнајући све више и више о овом периоду.
То је један драгоцен пут, за који нисам сигуран да му видим крај, али од срца свакоме препоручујем. Сведочанства о деведесетима су свугде око нас. Поред савременика, ту је огроман медијски материјал, а ту су и документа. Ево на судској бази Хашког трибунала само јавно доступних документа има више од 100,000, плус милиони страница транскрипата. Наравно, нема свако ни времена ни воље да чешља тај материјал, као Коста Николић са којим сам приредио вишетомну колекцију Југословенска криза. Добар део тога смо учинили доступним. Наравно да смо свесни да то обиље материјала заслепљује, као и да је сваки избор, па и наш селективан. Јасно је да и сва документа треба критички преиспитати, јер хартија трпи све, а посебно у ратним околностима. Међутим, од некуда се мора почети, а посла има напретек. Многи га и раде, али је увек добро мотивисати некога ко би хтео да загази у овај домен. Таквој особи као полазну тачку увек препоручујем стари, али и даље јединствен документарни филм „Смрт Југославије“. Издвојите особу, догађај, фразу или тренутак који вам је привукао пажњу па покушајте да више сазнате о томе претражујућу преко тих кључних речи базу података Хашког трибунала помоћу следећих упутстава. Ако не нађете баш никакав путоказ, молим вас да ми пишете на владимир.петровиц@иси.цо.рс па да видимо како даље. Ради се о дубоко колаборативном послу.

И за крај, како се уопште одбранити од таласа етнонационализма који нас, већ више од двадесет година, запљускују? Постоји ли излаз?

То не знам. Волео бих да мислим да излаза има, али ми на памет падају речи врсног физичара и хуманисте Енрика Корнијанија који каже да је човек једноставно на таквом еволутивном стадију да многе идеје и концепте једноставно још увек не успева да разуме, а ако их и разуме, не успева да их примени на добробит човечанства. Међутим, не треба због тога дизати руке, него истраживати, указивати на грешке, тражити алтернативе и просто не одустајати.

Везан текст:

Сања Петровић Тодосијевић, историчарка: Други светски рат и његове последице представљали су негацију просветитељских идеала. Тачније речено, поништили су их

 

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.