Дубравка Вујновић Божић: Не могу промијенити свијет, али знам да могу помоћи једној мајци, једној беби

Промјене набоље постоје, али су то ипак само помаци, не можемо рећи да смо сада задовољни стањем и да је то то. Оно што сматрам највећим проблемом јесте недостатак подршке и помоћ мајкама око успоставе дојења.

Maja Isović Dobrijević / 27. децембар 2019

 

Удружење ДРИП из Бањалуке је организација која се протеклих пет година бори за бољи положај дјеце, родитеља и породиља. Својим радом и залагањем ово Удружење је побољшало положај и услове породиља и мајки у нашем друштву и довело је до првих корака у побољшању услова на Клиници за гинекологију и акушерство у Бањалуци. Посла је још доста пред Удружењем, али чланице кажу да не одустају.

Дубравка Вујновић Божић, директорица Удружења ДРИП из Бањалуке у раговору за БУКУ говори о свом раду у удружењу, борбама које још увијек трају, проблемима са којима с суочавају труднице и породиље.

Дубравка, прошло је пет година од оснивања ДРИП-а. Ти кажеш да си у протеклих пет година живјела ДРИП. Можеш ли сабрати неке своје основне утиске личног ангажмана у ДРИП-у?

Након мог другог порођаја, сазнала сам да постоји група жена која жели промјене у породилишту. Није било сумње, ово је био тренутак када сам схватила да постоје оне које размишљају као ја и придружила сам им се. Бескрајно сам им захвална јер су учиниле тај, први корак, на који се ја сама вјероватно никада не бих усудила. Заједно смо основале УГ ДРИП а онда су се десиле промјене унутар удружења и дошло је до тренутка када сам морала донијети одлуку, стати на чело удружења или га „угасити“. Нисам могла одустати, превише ми је стало до циља. Колегиница Наташа и ја смо преузеле посао који је до тада обављало нас осам и наставиле.
Кренуле смо гоњене жељом и вјером. Деведесет и пет посто нашег рада је волонтерски. Без плате, без накнаде, често и без подршке.  
Пола времена сам жељела одустати, а ону другу ме гонила силна жеља да урадим нешто. Да кажем оно што мислим да требам рећи. Да помогнем бар једној мајци да лакше прође кроз страхове и зебње у трудноћи. Да помогнем једној беби да успјешно сиса. Да пренесем родитељима знања о значају раног раста и развоја. Да им објасним да имају права и да имају права да их траже. У почетку су ме обесхрабривали чести коментари да ништа нећемо промијенити, да узалуд трошимо своје вријеме, да су промјене немогуће. Било је дана када ни сама нисам вјеровала али сам знала да ако не покушам, никада нећу знати. Било је тренутака када сам се  осјећала се беспомоћно. А онда се јави нека мајка, пошаље слику своје бебе и захвали се за све што смо за њих урадили. Појави се подршка и помоћ, када се најмање надамо. И опет ми да наду и снагу. Сада знам да се промјене не могу десити преко ноћи. Знам и да не могу промијенити свијет. Али знам да могу помоћи једној мајци. Једној беби. Једној по једној.

Прије пет година рађена је анкета која је показала катастрофално стање у породилишту у Бањалуци, а ове године анкета је поновљена. Шта је она показала, да ли се ситуација поправила и колико?

Ове године смо поновиле само дио анкете, како бисмо добили одговоре на нека кључна питања. Генерално гледано, стање у бањалучком породилишту се јесте промијенило на боље. Промјене су далеко видљивије у самој порођајној сали док су на одјелу бабињара  минималне. На тврдњу да се током порођаја нису осјећале сигурно и застићено, 2015. је 59 посто испитаница одговорило потврдно, док је исти одговор 2019. дало њих 28 посто, што је напредак од 31 посто.

Највећи напредак, чак 44 посто  у односу на анкету спроведену 2015. гдје је 75 посто испитаница изјавило да у порођајној сали није била пријатна атмосфера. Сада се потврдно изјаснило  њих 31 посто.

Анкета из 2015. је показала да 61 посто породиља није било задовољно уводним процедурама приликом пријема у породилиште. Сада је потврдан одговор дало 32 посто сто значи да је 29 посто жена више задовољно уводним поступцима код пријема у породилиште.
На тврдњу да нису имале осјећај да се неко квалитетно и стручно брине о њима током боравка у породилишту, 2015. је 77 посто одговорило потврдно, док је у новој анкети потврдан одговор дало 57 посто њих. Дакле, 20 посто жена мање је изјавило да није имало осјећај да се неко стучно и квалитетно брине о њима

 

У којим областима рада у породилишту још увијек мора да се ради да би се стање побољшало?

На свим. Промјене на боље постоје али су то ипак само помаци, не можемо рећи да смо сада задовољни стањем и да је то, то. Оно што сматрам највећим проблемом јесте недостатак подршке и помоћ мајкама око успоставе дојења. Ово је проблем који је стално присутан  а одговори из УКЦ увијек иду у смијеру да се бабy фриендлy смјернице поштују. Тако смо 2015. на наш упит о дохрањивању беба вјештачким млијеком у породилишту, добили одговор да се бебе не дохрањују, осим у ријетким ситуацијама. Наше анкете су показале супротно. Сада  је УКЦ РС и званично цертификован као бабy фриендлy породилиште, особље је прошло обуке, свих 10 критеријума бабy фриендлy су испуњени, међутим, свега 30 посто мајки је изјавило да је почело успјешно дојити захваљујући стрпљивом и стручном објашњењу медицинског особља.

Проблем је и однос повјерења и разумијевања између медицинског особља и мајки. Чак 57 посто мајки сматра да нису оствариле однос повјерења и разумијевања. Свака трећа мајка је у породилишту добила корисне и практичне савјете за његу бебе. Интересантно је да се 2015. 81 посто медицинског особља није представљао а данас је то 50 посто. Значајан је то помак али ако се узме у обзир да се ради о општој култури, не можемо рећи да смо задовољни тиме што се сваки други медицински радник представи пацијенту. Није довољно добро. А не тражи никакве инвестиције.

Управо је ангажман ДРИП-а директно утицао да се стање побољша у одређеним областима у продилишту имајући у виду да се прије тога стање годинама није мијењало?

Сматрам да јесмо директно утицали да се промјене почну дешавати. Иако је у почетку имало негативну реакцију код неких медицинских радника, указивање на то да стање није добро, да третман трудница и породиља није онакав какав треба да буде ипак је уродио плодом. Морам нагласитити да је позитиван одзив на наша заговарања промјена дошао са ступањем проф.др Весне Ећим Злојутро на чело ГАК-а.

На које је све начин ДРИП утицао да се побољша стање у породилишту?

Прије свега, анкета коју смо провеле почетком 2015. године је дала јасне доказе да жене нису задовољне, да неке од њих имају трауме након порода. Након тога смо континуирано указивале на бесмислену цијену присуства оца на породу (у то вријеме је само отац дјетета могао присуствовати породу, уз накнаду од 500 КМ), затим на готово неиспуњиве услове за присуство  ( требало је да има санитарну дозволу која није старија од 7 дана) и на крају смо успјеле да договоримо присуство особе од повјерења (партнер, сестра, мајка, дула...), без санитарне дозволе и уз накнаду од свега 20 КМ. На наша заговарања за нижу цијену епидуралне анестезије ( тада је била 500КМ), цијена је умањена на 150 КМ. Сматрамо да смо својим активностима указала и на потребу да се трудницама дозволи кретање у току порода, да им се дозволи конзумација воде а и сам однос пема жени која се порађа. Из УКЦ смо добили информацију да јако мали проценат жена заправо има пратњу на породу. То је у реду. Не мора свака жена имати пратњу. Битно је да свака може, Ако она то жели.

Колико је у том раду значајна сарадња и са друге стране, од стране људи који раде у болници и имају директан контакт са трудницама и породиљама?

Сарадња је кључна. Комуникација неопходна. Ако људи који раде са трудницама и породиљама имају неке устаљене протоколе и навике, немају потребу да их мијењају, уколико се за тим не укаже потреба. Рецимо, епизиотомија је рутински извођена на свим првороткама током неколико деценија. Без обзира на то што су нови научни докази указивали да нема потребе да се овај, за неке жене изузетно трауматичан захват рутински изводи, до 2015. је рађен да 90 посто жена. Данас је овај проценат далеко мањи.
Још један, интересантан примјер: у једном разговору са бабицама сам им говорила колико је значајно за трудницу и за њихов однос у току порода, да им се представе. Једна од бабица, иначе дивна и јако пријатна особа, је рекла да се осјећа глупо да се представи трудници. Једноставно, од када она ради у породилишту, то није пракса. Није то видјела од старијих колега и прихватила је то као модел понашања. Сада осјећа неку нелагоду да изађе из тих оквира. Ипак, савјет је прихватила, чини се по анкети.

Како видиш ДРИП у наредних пет година, који су највећи изазови пред удружењем?

Желим да радимо више, конкретније, системски. Ипак, свјесна сам услова у којим живимо и наших капацитета. Сматрам изузетно важним рад са трудницама и њиховим партнерима, на шта тренутно стављамо нагласак. Радимо на едукацији трудница и парова, припреми за пород, дојење, комуникацију са медицинским особљем. Наша едукација има за циљ припремити парове на оно сто долази, у нашим условима.  Комуникацију са представницима институција настојаћемо продубити. Надам се да ћемо за пет година моћи урадити анкету која ће показати да је највећи број породиља задовољан. Онда ћемо моћи да се бавимо неким интерсантнијим стварима, едукацијама које ће надограђивати њихове родитељске капацитете.

 

 

Колико је важан друштвени активизам да се друштво мијења?

Изузетно је важан. Ако схватимо да све што се око нас дешава утиче на нас, нашу дјецу, на квалитет живота, онда можемо да будемо активни учесници а не нијеми посматрачи. Некако често имам осјећај да се активизам посматра као нека аномалија. Сматрам да она то никако није, свако од нас је слободан и одговоран грађанин који треба да утиче на стварање бољег живота свима нама.

На који начин је друштвени активизам обликовао твој живот?

Дуго сам била нијеми посматрач. Мислила сам да постоји неко чији је посао да уреди ствари за мене, за нас. Онда сам схватила да нема или има али не ради свој посао добро. Схватила сам да имам право указати на то. Са друге стране сам схватила да не могу тражити а ништа не дати. Одлучила сам своја знања и ресурсе ставити на располагање и дати свој лични допринос да се ствари  у једном малом, али изузетно значајном, сегменту почну мијењати на боље.

Шта је потребно урадии да трудницама и породиљама буде боље?

Трудницама и њиховим партнерима је потребна припрема за оно што долази. Ово је изузетно стресан период у животу и ако у њега уђемо без икакве припреме, свијести о томе шта он доноси и уз недостатак подшке, он може да донесе многе тешкоће.
Мајкама је неопходна подршка, поготово у првим мјесецима послије порода. Реално је наше мајке немају или је имају јако мало. Не постоји патронажна служба, бар не у оном облику у којем је била ефикасна и свима приуштива. Многе мајке извјештавају да су се осјећале препуштене саме себи. Емпатија, подршка, едукација су три кључне ријечи када су у питању труднице и породиље.

 


Бука препорука

Интервју

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.