Знате ли шта је дислексија?

Дислексија је једна од неколико специфичних тешкоћа учења и испољава се проблемима у савладавњу читања и писања слова, бројева, знакова, као и проблемима у оријентацији у времену и простору. Она није болест, није проузрокована неуролошким оштећењем, већ је то стање које захтијева јединствен стил поучавања и испитивања, прилагођен невербалном когнитивном стилу, који је примарни начин размишљања дислексичних особа.

Maja Isović Dobrijević / 06. октобар 2016

У Бањалуци је већ неколико година активно Удружење дислексичара “Ја”, које има два циља, а то су подизање свијести о томе шта је дислексија, као и очување менталног здравља циљаних популација, родитеља, дјеце, старатеља и других. Оснивач овог удружења је Андреј Јовандић, професор филозофије и социологије, који у основним и средњим школама, као и на факултетима у РС држи предавања на тему “Знате ли шта је дислексија?”.

Према дефиницији, дислексија је поремећај у учењу. Првенствено се очитује код писанога језика, односно читања и срицања. Дислексија је одвојена и разликује се од осталих потешкоћа у читању које су настале из других разлога, а који могу бити неуролошки недостатак вида или слуха, или слаба и непримјерена едукација у читању. Неки докази показују како узрок дислексије може бити различит начин обраде података у мозгу код писаног и/или говорног језика. Иако је дислексија наводно резултат различитости у неуролошком смислу, она није поремећај интелигенције. Дислексија се јавља на свим нивоима интелигенције.

Серија предавања о дислексији одобрена је од Министарства просвјете и културе РС, у склопу рада на подизању свијести о дислексији. Андреј Јовандић казао је да је до сада одржано око 30 предавања у васпитно-образовним институцијама, обављени су разговори са породицама особа које имају дислексију, а удружење активно сарађује са школским психолозима и педагозима.

Јовандић објашњава да је дислексија једна од неколико специфичних тешкоћа учења и испољава се проблемима у савладавњу читања и писања слова, бројева, знакова, као и проблемима у оријентацији у времену и простору.  Напомиње да дислексија није болест, није проузрокована неуролошким оштећењем, већ је то стање које захтијева јединствен стил поучавања и испитивања, прилагођен невербалном когнитивном стилу, који је примарни начин размишљања дислексичних особа.

Према процјенама и испитивањима у земљама истог и сличног говорно-језичног подручја, учесталост дислексије је шест до десет одсто у ученичкој популацији, односно, у сваком разреду дислексију имају два до три ученика. Европско удружење за дислексију (ЕДА) наводи да преко 30 милиона особа у Европи има дислексију, без обзира на језик и систем образовања.

Дислексија најчешће није препозната као таква, усљед недовољне едукованости, незнања и неинформисаности стручне и шире јавности, а откривање дислексије и сродних тешкоћа је препуштено случају. Посљедице таквог односа према овој појави јесу негативна дискриминација дислексичних особа у друштву, што проузрокује анксиозност због константне фрустрације, низак степен самопоштовања због страха од неуспјеха, агресија, аутоагресија, тикови, страхови од школе и неуспјеха и слично.

Андреј Јовандић из свог искуства каже да њему приликом уписа у први разред основне школе дислексија није дијагностификована, па су се јавиле потешкоће приликом читања и писања.

“Уз уложен велики рад, резултати су били минимални. Убрзо се формирало мишљење учитеља, наставника, а тиме и околине из којег је произилазио став о мени као ученку са смањеним когнитивним способностима. Тај став ме пратио кроз основно и средње образовање. Такво мишљење се развило из потпуног непознавања дислексије, као стања другачијег когнитивног стила. Захваљујући подршци родитеља и њиховом супротстављању појединцима и  образовном систему, успио сам завршити основну и средњу школу”, рекао је за БУКУ Јовандић.

 

УПОРНОСТ ЈЕ ПОТРЕБНА ЗА ОСТВАРИВАЊЕ РЕЗУЛТАТА

Након завршеног средњег образовања, Јовандић је уписао факултет који је за дислексичаре најтежи, а то је област друштвених наука. Јовандић је изабрао изучавање филозофије и социологије.

“Захваљујући мојој жељи и упорности, уписао сам факултет и апсолвирао сам у року студиј филозофије и социологије, иако програм студирања није прилагођен когнитивном стилу дислексичара. Током мог школовања, шира и стручна јавност није била информисана о дислексији и правима дислексичара. Из тога је произашло кршење права и непоштовање дислексичара, због чега сам основао удружење дислексичара ‘Ја’, које кроз перманентне активности едукује стручну и најширу јавност”, каже Јовандић.

Милошевић Душанка, мајка десетогодишњег дјечака који је дислексичар, сјећа се да је, кад је њен син био у првом разреду, примијетила да са њим нешто није у реду, али у то вријеме није знала ништа о дислексији, нити шта се са њеним дјететом дешава.

“Иако смо у кући покушавали да га научимо словима, њему није ишло учење и у први разред је кренуо, а да није знао ниједно слово. Школски педагози су нам објаснили да је то честа појава код дјеце и да ће све бити добро. Учење слова у првом разреду ишло му је јако тешко, али стручњаци који раде у школи су ме увјеравали да ће све бити у реду након што прође неко вријеме. Послије завршетка првог разреда, мој син је познавао скоро сва слова, али писао их је једном правилно једном неправилно”, рекла је Милошевићева за наш портал.

Објаснила је да се неправилно писање односи на слова која су писана као да их гледате у огледалу, али иако је то знак дислексије, мени и супругу тада то ништа није значило.

“Сви су нас увјеравали да ће нам син у другом разреду сазријети и да ће онда све доћи на своје мјесто када је усвајање слова у питању. Међутим, похађајући наставу у другом разреду, он је имао исте проблеме, а проширивањем градива и проблеми су се повећавали. Поред слова, имао је проблем и са бројевима, а читање му није ишло никако и слабо је памтио. Ниједну пјесмицу није могао да запамти. Иако смо се бојали да нам је дијете болесно, у неким другим стварима и ситуацијама примијетили смо његову надареност”, рекла је мајка.

Милошевићева се сјећа да јој је син са четири године мијешао слова у ријечима, па тако точак није био точак него токач, а мачка је била макча и слично, али тај проблем је савладао код логопеда.

“Прије дијагностификовања дислексије, било нам је заиста тешко и нико нам није био од помоћи. Три пута седмично сам ишла у школу покушавајући указати на проблем, али нисам наилазила на разумијевање. У тим моментима очаја, дијете сам тјерала да учи и дан данас се кајем због тога. Случајно сам сазнала за Андреја Јовандића, разговарала сам са њим и препознала проблеме свог сина у његовим ријечима. Андреј је након тога дошао у школу мог сина и објаснио просвјетним радницима шта је у ствари са мојим дјететом. Након тога се све много побољшало и наставници имају другачији приступ према њему и другачије задатке од њега траже”, рекла је Милошевићева.

Нјен савјет родитељима чија су дјеца дислексичари јесте да посматрају своје дијете, да реагују одмах чим нешто примијете, да имају стрпљења за дијете и да се ничега не стиде.

УДРУЖЕЊЕ “ЈА”

Удружење “Ја” укључено је у израду интернет странице пројекта “Темпус”, као и у спровођење првог обимног истраживања у циљу спознаје о заступљености дислексије у студентској популацији и степену познавања и поштовања права студената с дислексијом. Чланови овог удружења константно сарађују са свим средствима информисања, у циљу подизања свијести о потребама дислексичара, а продукују и штампане материјале, у циљу промоције и едукације о посебним потребама дислексичара.

ПОЗНАТИ ДИСЛЕКСИЧАРИ

Многе познате особе били су дислексичари, а међу њима су и: Алберт Ајнштајн, Томас Едисон, Ајзак Нјутн, Мајкл Фарадај, Леонардо да Винчи, Стив Джобс, Бил Гејтс, Пабло Пикасо, Ернест Хемингвеј, Ханс Кристијан Андерсен, Марк Твејн, Винстон Черчил, Том Круз, Ентони Хопкинс, Харисон Форд, Селма Хајек….


Бука препорука

Друштво

Најновије

Посматрајте догађаје изблиза.

Пријавите се на наш Newsletter.